Povodom obeležavanja 102. godišnjice od Kolubarske bitke gradska opština Lazarevacpripremila je prigodan program pod nazivom „Dani Kolubarske bitke“ koji će se održati u periodu od 09. do 15. decembra 2016. godine.
Državna ceremonija povodom obeležavanja 102. godišnjice od Kolubarske bitke i ove godine biće održana u Lazarevcu 15. decembra ispred Hrama Svetog velikomučenika Dimitrija, a u nastavku i ispred Spomenika srpskom ratniku.
Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda, Kolubarska bitka vođena je na frontu dugom 150 kilometara, protiv dva puta brojnijeg i nesrazmerno jače opremljenog zavojevača vojske Austrougarske carevine. Tada je jedna mala srpska zemlja bacila u ovaj sudbonosni sudar 250000 boraca koje su činili svi ljudi grada i sela, sva inteligencija i čitav podmladak jednog naroda.
Komandant austrougarskih snaga general Oskar fon Poćorek komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima:
" Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu".
Naime Poćorek je očekivao da će gro srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. Srpska vrhovna komanda ga je preduhitrila naredivši svojoj Prvoj armiji da brani Valjevo, a ostalim jedinicama da se na vreme povuku preko reke Kolubare. Tako je 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći.
Jedno od glavnih žarišta bitke na Kolubari je bilo Vrače brdo koje se nalazi nadomak Lazarevca, a koje je bilo po petnaest puta u toku dana čas u rukama jednih, čas u rukama drugih. Na ovom brdu je izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika. Svi su oni zajedno pohranjeni u spomen kosturnici crkve Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, po čemu je naš srpski narod jedinstven u svetu.
Ova bitka se izučava na svetskim vojnim akademijama, a karakteristična je po tome što se jedna mala vojska suprotstavila jednoj velikoj sili i pobedila. Naš vojnik je pobedio hrabrošću, vojnom taktikom i veštinom. Poznato je da je naš vojnik bio hrabar, disciplinovan i veoma poslušan, evo i jednog primera te discipline.
Sa kote Mačkov kamen jedan poručnik šalje svoj izveštaj komandantu:
- „Gospodine majore na ovoj koti je pola moje jedinice izginulo, dozvolite mi da se povučem."
- „Ne dozvoljavam.", odgovara komandant, inače major Tucaković poreklom iz Užica.
Malo kasnije opet se poručnik obraća majoru:
- „Gospodine, mitraljez mi je pogodio obe noge, dozvolite mi da odem da se previjem, krvarim."
- „Krvari, ne dozvoljavam.", odgovora major.
Nešto kasnije major se obraća poručniku:
- „Sine, izdrži još malo, Srbija gleda u tvoja leđa."
Srpska vojska je i vojno-taktički pobedila austrougarsku vojnu silu. Naime, kad je srpska komanda prozrela šta Poćorek sprema, a on je krenuo sa svojom petom armijom na Beograd, naredila je svojim snagama da se povuku iz Beograda i da se zbiju oko reke Kolubare 40 kilometara od Beograda. Ostala je samo jedna jedinica za odbranu grada Beograda, mala ali izuzetno hrabra vojska, koja je branila Beograd, ali ga nije odbranila. Neprijatelj 3. decembra ulazi u Beograd. Istog dana Austrougari prave jednu veliku vojnu paradu kojoj prisustvuje i sam Poćorek. Svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.
Komandant prve armije general Živojin Mišić 2. decembra izdaje naredbu na svoju ruku u Gornjem Milanovcu, jer se vrhovna komanda nije složila, da se rano izjutra 3. decembra krene u kontraofanzivu i da se napadne neprijateljska šesta armija.
Mišić je dobro ocenio situaciju jer se nosio mišlju da iskoristi slavlje Poćoreka u Beogradu. „Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu".
Pred samu Kolubarsku bitku moral u srpskoj vojsci je opao usled mnogih ratovanja, a kako i ne bi posle Prvog i Drugog Balkanskog rata, posle bojeva na Ceru i Drini. Iz ovog razloga vrhovna komanda mobiliše mladiće iz srednjoškolskih klupa koji su u istoriji poznati kao 1300 kaplara. Najviše mladića je bilo iz čačanske gimnazije. Za ove mladiće sam vojvoda Mišić kaže da su podigli moral srpskoj vojsci i da su mnogo doprineli pobedi u Kolubarskoj bici u kojoj je njih 400 izginulo i ostavilo svoje kosti u spomen kosturnici u Lazarevcu.
