Sveti Atanasije Veliki slavi se kao zaštitnik zanatlija, trgovaca, poslastičara i pekara.
Živo i besmrtno oličenje vrlina, koje svakoga može pobuditi na bogougodništvo, – to je sveti Atanasije Veliki. Postojbina mu beše slavni grad u Egiptu Aleksandrija; roditelji mu behu pobožni hrišćani, i življahu po Bogu. A kakav je Atanasije imao biti docnije u životu, pokazao je u svom detinjstvu, jer igrajući se na morskoj obali sa drugom decom, svojim vršnjacima, on je radio ono što je video u crkvi: na detinji način podražavao je sveštenoslužitelje Božje. Jer ga deca, drugovi njegovi, postaviše sebi za episkopa, a on neke od njih naznači za sveštenike a neke za đakone; i onda mu ovi privođahu jelinsku, neznabožačku decu, koja još ne behu krštena. I on ih krštavaše morskom vodom, izgovarajući nad njima potrebne reči svete tajne krštenja, koje je bio čuo od sveštenika u crkvi. A govoraše im i po jednu pouku, kako je to njegov detinji razum umeo i znao.
U to vreme u Aleksandriji je patrijarhovao sveti otac naš Aleksandar. Desi se da on sa jedne uzvišice posmatraše morsku obalu, i vide decu gde se igraju. Zagleda se u njih, i začudi se kada vide kako Atanasije vrši krštenje. I naredi da mu svu decu dovedu. I pitaše ih kakve su se to igre igrali. Oni, kao deca, prvo se bojahu, a zatim ispričaše sve, kako Atanasija postaviše sebi za episkopa, i kako on krsti jelinsku decu. Patrijarh ih podrobno ispitivaše na koji su način obavili krštenje, i kakva su pitanja stavljali pred krštenje i šta su ovi odgovarali. I doznade da su sve obavili po zakonu vere naše. Pošto se posavetova sa svojim klirom, patrijarh priznade to krštenje za istinsko i pravovažno, i izvrši miropomazanje krštene dece. A Atanasijeve roditelje dozva k sebi i preporuči im da svoje dete dobro vaspitaju i otškoluju, pa kad odraste da ga opet dovedu k njemu, ili bolje: k svetoj Crkvi. Jer patrijarh beše prozreo u njemu Božji dar. Tako ustvari i bi. Pošto Atanasije dovoljno izuči škole, i prouči svu svetsku filosofiju, no još više božansku nauku Svetog Pisma, njegovi ga roditelji dovedoše presvetom patrijarhu Aleksandru, kao Ana Samuila, i pokloniše ga Bogu. Patrijarh ga ubrzo uvrsti u klirike. I kao hrabar vojnik, on se izmlada stade boriti sa jereticima. A kako se s njima borio, i šta je sve od njih pretrpeo, to se ne može ni opisati.
