Prva srpska pesnikinja i spisateljica Jefimija rođena je oko 1350. godine pod imenom Jelena, kao kći uglednog ćesara Vojihne, u državi cara Dušana. Pošto je zbog službe njen otac boravio na dvoru, Jelena je zapamtila cara i sjaj njegove vladavine. Udajom za despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, mlada Jelena postaje despotica. Sreća mlade despotice trajala je kratko, koliko i život njenog deteta. Po smrti sina, koji je živeo samo četiri godine, u bici kod Černomena, 26. septembra 1371. godine, gine joj muž, a ubrzo joj umire i otac. Strašne tragedije koje su u nizu i za vrlo kratko vreme zadesile mladu ženu, značile su potpuni preokret u njenom životu: izgubila je porodicu, dom, sve posede, prihode, državu...
Monaški život despotice
Običaji vremena u kome je živela, ali i stremljenja njene duše ophrvane neizmernim bolom, opredelila su je da krene putem monaškog života. S monaškom rizom, despotica Jelena dobija novo ime — Jefimija.
Okrutna s jedne, sudbina Jefimiji, udovici i prognaniku, s druge strane velikodušno daruje novo utočište i velikog zaštitnika — kneza Lazara, na čijem dvoru u Kruševcu otpočinje novi život. Najvažnija Jefimijina misija otpočeće posle još jedne velike i strašne tragedije srpskog naroda: Kosovskog boja, kada Srbija ostaje bez vladara, vojske i vlastele, a Turci u svojoj najezdi počinju da haraju, ubijaju i skrnave crkve i manastire. Jefimijina mudrost i rečitost koju hvali Konstantin Filozof "va mnogih glagolanih i vešteh mudrejša sušti", bila je od neizmerne pomoći kneginji Milici, koja je kao Lazareva udovica morala da preuzme vladavinu nad Srbijom u situaciji kada su, uz Turke, i gotovo svi susedi imali svoje pretenzije i planove.
Poduhvati dve mudre žene
Jefimija je Milici (koja se takođe zamonašila dobivši ime Jevgenija) pomagala u teškim i odlučujućim državnim pitanjima. Svoju mudrost, čak neustrašivost, Jefimija je pokazala u dva istorijska poduhvata. Sa kneginjom Milicom, kada dve nejake žene, pravoslavne monahinje, odlaze na dvor turskog sultana Bajazita u Ser, da stanu u odbranu mladog Stefana Lazarevića, budućeg srpskog despota, koga su njegovi suparnici oklevetali za izdaju, ne bi li se domogli prestola. Istovremeno, na inicijativu Jefimije, uspele su da od Bajazita izmole mošti velike pravoslavne svetiteljke svete Petke, i prebace ih iz Trnova u Srbiju.
U ovom činu ogleda se velika mudrost Jefimijina, jer se sveta Petka kod srpskog naroda smatrala zaštitnicom zemlje i svih useva koje zemlja daje. Sebrima, koji su posle kosovske tragedije i stalnih ratova bežali sa zemlje, prisustvo moštiju velike svetiteljke dalo je novu nadu i ohrabrilo ih da se zemlji vrate i ožive opustela polja i vinograde. Tako je u ovoj, samo naizgled verskoj, akciji Jefimija pokazala lice mudrog diplomate, brižnog za budućnost svog naroda i zemlje.
Svu snagu materinske ljubavi koju nije mogla da pruži svome sinu, Jefimija je darovala mladom Stefanu Lazareviću, koji ju je u svojoj povelji nazvao "despoticom, gospođom i — majkom". Poslednje dane svog zemaljskog života Jefimija je sa kneginjom Milicom (Jevgenijom) provela u manastiru Ljubostinji (zadužbini kneginje Milice) u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja čiji se muževi nisu vratili sa Kosova.
Poetski zapisi
U pamćenju srpskog naroda Jefimija živi kroz tri zapisa koji se danas čitaju kao poezija i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjovekovne književnosti. To su, u stvari, prinošenija ili darovi. Prvi takav dar "Tuga za mladencem Uglješom", ispisan je na dvostrukoj drvenoj ikoni koja je darovana manastiru Hilandaru. Ovim delom prekida tradiciju, unoseći lični ton u vizantijsku molitvenu književnost. Ona govori o smrti roditelja, smrti deteta, ali i o svojoj smrti i brizi o sopstvenoj duši koja se priprema za odlazak.
Drugo vrhunsko književno ostvarenje, namenjeno Sabornoj crkvi u Hilandaru, Jefimija je izvezla na zavesi za carske dveri, "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, smeđe i crne boje". Pozivajući se u ovom tekstu na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, pesnikinja "razvija lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća".
Zahvalnica mrtvom knezu
Najveći pesnički domet Jefimija je ostvarila u delu "Pohvala knezu Lazaru", u kome pesnikinja veliča Lazara kao novog mučenika koji je svojim stradanjem na bojnom polju ostvario dva podviga: "ostavio je propadljivu visotu zemaljskog gospodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara".
"I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga". Pesnikinja moli kneza Lazara, ali i sve svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima koji su krenuli u borbu protiv Timur Lenka.
U poslednjem delu svoje "Pohvale", Jefimija se zahvaljuje mrtvom knezu na njegovoj dobroti. Onoga koji ju je kao strankinju primio i "izobilno ishranjivao" moli da ponovo ishrani i utiša "buru ljute duše i tela mojega". U svoje poslednje stihove koje je izvezla na pokrovu, Jefimija je zapravo utkala sliku velikih nesreća i decenija gladi koje su snašle njen narod.
Jefimija je umrla 1405. godine pošto je primila "veliku shimu" pod imenom Jevpraksija. Sahranjena je u Ljubostinji, manastiru u kome i danas počivaju njene mošti. Ime prve srpske pesnikinje je ostalo zabeleženo u istoriji srpske i svetske književnosti, mudre savetnice kneginje Milice, čija je diplomatska veština pomogla da se očuva srpski presto. Jefimijini pesnički zapisi spadaju u prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu. Posle nje istorija svetske književnosti zabeležiće ime Francuskinje Kristine de Pizan i ruske poetese, kneginje Jevdokije.
Autor: Mila Milosavljević
