Mnogo tekstova je napisano o Manastiru Ostrog,ali se malo toga zna o pokušajima da se Manastir uništi,a ovom prilikom ću pisati o napadu na Manastir koji se odigrao 1943.godine,kao i o besmrtnim herojima koji su izginuli braneći Ostrog,a koje je predvodio srpski vitez,pukovnik Bajo Stanišić,vojnička legenda i legenda otpora crnogorskih četnika i borbe protiv okupatora.
Bajo Stanišić je rođen 1890. u Vinićima.Završio je Osnovnu školu u Barama Šumanovića,a zatim je upisao podoficirsku školu i 1907. je završio.Bio je učesnik oba Balkanska rata i komandir Vinićke čete.Takođe je učesnik Prvog svetskog rata,gde je kao oficir zarobljen i interniran u logor u kojem j ostao do kraja.Po povratku iz logora je kao aktivni oficir službovao u Beogradu,Mariboru,Trebinju i Bileći.
Sa neskrivenim ponosom vam dragi čitaoci pišem o junaku,koji je u aprilskom ratu i slomu vojske Kraljevine Jugoslavije,jedini oficir koji je sa vojskom kojom je komandovao pod borbom napredovao ka Skadru u vojnim operacijama. U to doba je bio komandir 38.Kraljevskog puka Jugoslovenske vojske,nije priznao kapitulaciju i jedini je oficir koji je u borbi išao napred osvajajući teritoriju.
Zbog svoje izuzetne hrabrosti pukovnik Stanišić je izabran u ustanički Vrhovni štab,koji je mahom bio sačinjen od komunista i koji je pripremao ustanak protiv okupatora.Međutim,uvidevši da pripadnici te vojske ubijaju neistomišljenike i da se sprema građanski rat u zemlji,pukovnik Stanišić ubrzo napušta "ustanike",stavlja kokardu na kapu i formira četničku formaciju kojoj postaje komandant.Postalo mu je potpuno jasno da mora da štiti običan narod koji trpi "crveni teror",završava u jamama i "Pasjim grobljima" i da ne sme da izda veru,Otadžbinu i Kralja.Formirao je četničku Vrhovnu komandu kojim su rukovodili on i đeneral Blažo Đukanović i za njeno sedište je izabran Manastir Ostrog,odakle su nameravali da organizuju dalje akcije u cilju zaštite naroda.Računajući da su tu sigurni,sa sobom su poveli samo tridesetak četnika.
Splet daljih tragičnih događaja,odredio je i njihovu sudbinu.Kapitulaciju Italije,dolazak nemačke vojske u Crnu Goru i napad partizana na Manastir,nisu mogli da predvide.
Vrhovni partizanski štab je dao naredbu Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi da napadne Manastir Ostrog i ona je 13.oktobra 1943.potpuno neopaženo prišla Manastiru,napala na njega artiljerijom,a malobrojni četnici su prihvatili borbu,štiteći sveti Manastir.Da zlo bude veće,pukovnik Stanišić nije poslao svog kurira da javi četničkom čelniku Jakovu Jovoviću da je Ostrog napadnut i da je Vrhovna komanda u opasnosti.Pukovnik Stanišić se nadao da će brzo da se čuje za napad i da će im četnici priteći u pomoć.Međutim,od toga nije bilo ništa,zato što Jakov Jovović iz nepoznatih razloga nije poslao pomoć.Čak su i Nemci koji su se kretali ka Danilovgradu,artiljerijom napali na Ostrog.
Videvši da od pomoći nema ništa,a da ljudi ginu,nakon četvorodnevne borbe počinju pregovori o predaji,na poziv partizana i uz njihovo obećanje da se zarobljenicima neće ništa desiti.Veći broj četnika,na čelu sa đeneralon Đukanovićem odlučuje da se preda,a pukovnik Stanišić se partizanima obraća rečima:
"Ja se na uže komunističke časne reči ne spuštam.Nije glava vrbovina grana,ne dam vam je danas bez megdana" te ostaje sa svoja tri sinovca,Milinkom,Borom i Vojom,hvata se mitraljeza,a njima naređuje da beže stazom.Međutim,mladići od kojih je najstariji Vojo imao tek dvadeset i šest godina,odbijaju naređenje i ostaju sa svojim stricem ne želeći da ga ostave.
Đenerala Đukanovića i četnike koji su poverovali u časnu reč i krenuli da se predaju,odmah vezuju telefonskim kablom i ubijaju na lic mesta,bacaju u jamu i zatrpavaju je kamenjem,a kasnije je tu napravljen javni klozet.
Uvidevši da Baja nema među onima koje su bacili u jamu,partizani uz pesmu prilaze Ostrogu da provere da li je pukovnik Stnišić živ. Ostavši sa svoja tri sokola,pukovnik Stanišić ih uz poklič:
"Da ginemo muški kako valja,za Krst časni,slobodu i Kralja" ,zasipa partizane rafalima iz svog mitaljeza,nanevši im velike gubitke i borba je trajala sve dok su imali municije.Zadnjim mecima,sinovci,Bajini okolovi su se oprostili od svog strica i pucali sebi u slepoočnice,ne želeći da padnu živi u ruke partizanima,a pukovnik Stanišić je izašao napolje sa mitraljezom i uz povik "Evo Baje,ljudske kukavice"opalio poslednji rafal,pre nego što je pao smrtno pogođen ispred Manastira Ostrog.Njegovo mrtvo junačko telo su izmrcvarili i bacili niz litice.
Tekst koji sam napisao je jedna od istorijskih istina koje su decenijama bile
sakrivane,a braniocima Ostroga neka je večna slava i večno hvala!
Autor: Duško Mijatović
