Istorija ne pamti takav podvig kakav je izvela Srpska vojska u jesen i zimu 1915. godine. Iako iscrpena u dotadašnjim dugotrajnim borbama, ratnim naporima, nedaćama i pegavim tifusom iznurena. Srpska vojska je pod pritiskom udruženih neprijatelja, zajedno sa kraljem, Vladom, Vrhovnom komandom, napustila svoju državnu teritoriju, a vratila se posle četiri godine i oslobodila svoju zemlju. Put povlačenja vodio je preko crnogorskih planina i albanskog bespuća, u zimskim uslovima.

Posle herojske odbrane Beograda i prodora nemačko-austro-ugarskih snaga u severnu Srbiju, kao i napada Bugara sa istoka, ratna situacija je za Srbiju bila veoma kritična. Još neko vreme verovalo se u dolazak saveznika i njihovu neposrednu pomoć. Napustivši Topolu i povlačeći se prema jugu, kralj Petar I je često posećivao pojedine jedinice na frontu, hrabrio vojnike, ukazivao na brojne slabosti u povlačenju, pa i kritikovao oficire. Tako je 26. oktobra 1915. kod Niša vojnicima uputio ove reči:

"Došao sam da vas obiđem, i lično u ime moje, i u ime otadžbine, zablagodarim na vašem sadašnjem junačkom držanju, uveren da nećete malaksati, dok nam za koji dan ne dođu naši saveznici koji su na putu i već potukli Bugare na Vardaru. Ja ostajem sa vama, junaci, da sa pomoću Božijom neprijatelja savršeno pobedimo ili svi u odbrani naše mile Srbije izginemo..."

O rešenosti da se sa srpske strane u ovom ratu ide do kraja, svedoče i ove reči predsednika Vlade Nikole Pašića, izgovorene u Prizrenu, kao odgovor Voji Janjiću, radikalskom poslaniku:

"Sada je glavno izvući što više vojske iz zemlje, koju ćemo tamo negde kod svojih saveznika reorganizovati i dalje se rame uz rame boriti. Ako ne uspemo da izvučemo nikog iz vojske, Glavno je da kralj, prestolonaslednik i Vlada ne padnu šaka neprijatelju. Mi ćemo tada otići u Francusku. Skupićemo iz Amerike, Francuske i Rusije po jednu četu vojnika, koja će se sa srpskim zastavama boriti rame uz rame sa našim saveznicima, protiv naših neprijatelja do konačne pobede i vaskrsa naše države, našeg narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Put je ovaj težak i trnovit, ali jedini pošten, dobar i spasonosan".

Pre odluke o odstupanju preko Albanije, Pašić je imao sedamdeset godina i znao je da je to jedina alternativa, jedini put spasa.

Krajem novembra 1915. Srpska vojska se našla na Kosovu, u gotovo potpunom okruženju. Bugari su prodrli u Vardarsku Makedoniju i onemogućili povlačenje srpske vojske ka Solunu. Srpska Vrhovna komanda se našla pred alternativom: ili kapitulacija i ponižavajući separatni mir ili povlačenje preko vrletnih i snegom pokrivenih crnogorskih i albanskih planina, na Albansko primorje, u gotovo punu neizvesnost. Inače, čovek večite ofanzive, vojvoda Živojin Mišić je na istorijskom zasedanju komandanata srpskih armija u Peći predlagao prelazak u opštu protivofanzivu. Međutim, imajući u vidu nastalu situaciju i stanje krajnje iscrpenosti Srpske vojske, njegov predlog nije prihvaćen. Zato su Vlada i Vrhovna komanda 24. novembra 1915. donele odluku o povlačenju kroz Crnu Goru i Albaniju. Ovim zasedanjima komandanata armija u Peći, kao najstariji, predsedavao je vojvoda Stepa Stepanović, koji se zalagao da se sprovede odluka o povlačenju.

Mora se ukazati na psihološki pad morala kod dela srpske vojske i pojavu dezerterstva. Mnogi su napuštali jedinice, bežeći kućama. Srpski patrijarhalni seljaci nisu mogli shvatiti da je izlaz u napuštanju zemlje. A to je bio jedini izlaz jer dok postoji vladar, vlada i vojska, postoji i država i zemlja. Većina je krenula u povlačenje.

Na Pećskom polju uništavana je artiljerija i komora (paljenjem). Artiljerci su plakali uništavajući topove branioce otadžbine. Ipak, jedna brdska baterija na rukama je preneta kroz albansku Golgotu da uliva nadu.

Trebalo je preko crnogorskih planina i albanskih vrleti, često na —20°C prevesti maršem od 150 kilometara oko 250000 vojnika i oko 200000 civila izbeglica (žene, deca, činovnici, ministri). Sa narodom i vojskom išla je i intelektualna elita: Dučić, Nušić, Veljko Petrović, Dis, Vinaver, Bojić.

— Nije se pitalo ko je iz koje partije ali su mnogi kritikovali Vladu što nije bila energičnija prema saveznicima nego je svoju sudbinu predala u njihove ruke.

Ponšto je prethodno uništila celokupnu svoju artiljeriju od oko 500 topova, Srpska vojska je krajem novembra, 1915. godine krenula u odstupanje preko Crne Gore, u uslovima jakih mrazeva, gladi, zamorenosti i bolesti. Tada je načelnik srpske Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, uputio istorijsku depešu serdaru Janku Vukotiću, komandantu crnogorske Sandžačke vojske:

"Ako crnogorska Sandžačka vojska uspe da spreči prodiranje protivnika od Višegrada na Uvac — Prijepolje — Sjeničke položaje i Novi Pazar i time ne dozvoli da se javi Srpskoj vojci u bok i pozadinu, ona se Srpstvu zauvek odužila".

Depeša serdara Janka Vukotića je glasila:

"Neka srpska Vrhovna komanda ne vodi brigu. Crnogorska Sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje a da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj srpskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu".

I stvarno, braneći tzv. Mojkovačka vrata, na Badnji dan i Božić (6. i 7. januar 1916) Crnogorci su činili čuda od junaštva. U susretnoj borbi na bliskom odstojanju, prsa u prsa, na temperaturi od —22°C, Crnogorci ne samo da su zadržali neprijatelja, nego su ga potukli i odbacili. Poznata je uzrečica: "Da nije bilo Božića na Mojkovcu, ne bi bilo Uskrsa na Kajmakčalanu".

U povlačenju Srpske vojske zadnja se kretala Prva armija vojvode Živojina Mišića, koja je u sadejstvu sa Crnogorskom vojskom štitila desni bok Srpske vojske za sve vreme povlačenja preko crnogorskih i albanskih gudura na Jadransko primorje. Maršujući po teškom besputnom terenu, na snežnoj vejavici, gladni i fizički krajnje iscrpeni, srpski vojnici su masovno umirali i svojim leševima obeležili pravac povlačenja: Rožaje, Andrijevica — Podgorica, Skadar.

Odstupalo se u tri pravca:

1. Peć — Rugovska klisura — Čakor — Podgorica — Skadar — (ovim pravcem povukle su se jedinice sve tri armije).

2. Prizren — Ljum Kula — Skadar (ovim pravcem su se kretale jedinice novih oblasti sa Vrhovnom komandom i Vladom).

3. Prizren — Debar — Ljum Kula — Elbasan.

Na ovim putevima povlačenja umrlo je više od sto hiljada ljudi, od bolesti, gladi i zime.

Bilo je pojava da su promrzli ljudi delove tela stavljali u lešine uginulih konja (a neki se i celi zavlačili) da bi preživeli noć na mrazu i snegu.

Pa i kada su ugledali more kod Skadra i Medovski zaliv (San Đovani di Medua), srpski vojnici su bili duboko račočarani, jer savezničkih brodova koji bi ih prihvatili nigde nije bilo. Plašeći se dejstva austro-ugarskih brodova iz Bokokotorskog zaliva, saveznički brodovi nisu smeli prilaziti Skadru i Medovskom zalivu. Od Srpske vojske je traženo da nastavi svoje kretanje kroz močvarno albansko primorje do Drača i Valone. Novi napori i nove žrtve!

Srpsku vladu je u ovom povlačenju pratio i francuski poslanik Bop. Evo kako on opisuje kolonu Srpske vojske pri prolasku kroz Albaniju:

"Svi su bili do krajnjih granica malaksali, pravi pokretni leševi. Hodali su teško, mršavi, bledi, sa bolnim očima. Njihov žalosni marš produžavao se danima po kiši i blatu. Njihova žalba ne izađe sa usana ovih ljudi koji behu sve pretreli, kao gonjeni sudbinom, oni su
išli ćuteći, ipak ponekad se moglo čuti da kažu: 'Hleba!'. To beše jedina reč koju su imali snage da izgovore. Po nekoliko dana većina ne beše ništa okusila, a u logorima gde su ih okupili u blizini varoši, u skloništima od kiše i snega i zime Vlada je jedva imala da im da jednu bednu porciju hleba. "

Francuska vojna misija na čelu sa generalom Mondezirom, na licu mesta je, po odobrenju Nikole Pašića, izvidela situaciju i predložila mere za spas Srpske vojske. Iz Pariza je stigao spasonosni odgovor: "Krf definitivno određen za reorganizaciju Srpske vojske".

Međutim, junaci sa Cera, Drine, Kolubare, iako živi, ličili su na mrtve. Umiranjem su ušli u legendu. Njihovo povlačenje iz otadžbine zajedno sa mnoštvom izbeglica, među kojima je bilo i dece, spada u najtragičnije u istoriji ratovanja. U bespućima Albanije, bolesti, glad i zima, potere i zasede, proređuju taj očajnički stroj, iza kojeg ostaje 217000 grobova. Kasnije, od iznurenosti i bolesti umire još 164000 srpskih vojnika.

Potresne su priče donedavna živih starina. Momčilo Gavrić iz sela Trbušnice ispod Gučeva, koji sa jedanaest i po godina postao podnarednik sa četvorogodišnjim iskustvom ratnika, između ostalog, kaže: "U Uroševcu su nas napali Arnauti. Pravac Đakovica — Čakor. Oko mene padaju i ostaju odrasli. Priđem i pružim ruku palom vojniku, hoću da mu pomognem. — Idi, sine, dalje, idi svojim putem". U Podgorici je dobio glavicu luka. Jedan stari ratnik mu je kupio malu nisku nekih sitnih suvih riba: "Pazi, ako hoćeš da ostaneš živ, jedi samo po jednu dnevno". Pamti preko Skadra lese zaleđenog pruća, ko oklizne — zbogom... Živo blato guta okolo. Ponegde viri još po koja glava. Samo oči pune molbe. Preko vrleti dušmanski duva, veje, sipa. "Jeo sam sneg da zavaram glad" — kaže Momčilo. "Jeo sam koru sa drveta. I travu sam jeo, dok je bilo... Nestalo je ribica. Vojska komada bajonetima jednog mrtvog konja. Jedan vojnik odbaci parče kože i malo mesa. Pritrčao sam u sneg i uzeo. Posle neki vojnici magarećom balegom založili vagru. Jedan mi na bajonetu ispeče parče konjskog mesa. Kaže: 'Pre toga sam je glodao živu'... Posle je bilo sve gore. Padao sam, hvatao se za šinjel onima koji su prolazili, ustajao i teturao dalje prtinom..."

Bogosav Ćirković iz Gornje Goreovice kod Čačka, redov Dvanaestog pešadijskog puka "Car Lazar" kaže: "Kad sam stigao na Krf, pregledali su mi zenice i dereglija me prebaci na ostrvo Vido, tamo gde su izolovani oni koje je bolest već zahvatila — izdvojeni da umru". Stigao je sa svojih dvadeset godina i manje od trideset kilograma. Još od Debra bio je bos, sa smrznutih nogu otpadalo je meso. Usput je prodao ćebe za parče hleba, grudnjak za parče hleba, pojas za parče hleba, šatorsko krilo za parče hleba. Ostao je koporan bez postave. Nju je iscepao da napravi opanke.

Srbija je za svet bila mrtva. Napustili su je i Bog i ljudi. U Skadru je bilo strašno. Izneverena obećanja su još tamo sahranila više od deset hiljada srpskih vojnika. "Skadar je postao mesto gde je imala Srbija da umre!" — zapisao je Anri Barbi.

Dragomir Panić iz sela Ribarica kod Loznice stigao je na Vido sa 35 kilograma. Pripadao je regrutima Kragujevačke rezervne grupe: "Na Vidu me sačeka moj komšija Milosav Trifunović. Strgoše sa mene sve prnje, popališe. Ja ne vidim dobro, iznemoćao, obnevideo. Milosav me kupa ribaćom četkom u nekom koritu. Pozabijale se vaške u kožu i kosti. On ih skida četkom, dere kožu, dere vaške, dere kraste. 'Nemoj, Mijo, molim te, ispustiću dušu!' Ugledam Sunce iz barake. Dođe lekar, Francuz, i naš tumač, Srbin, dobrovoljac iz Han-Pijeska. Sestre idu za njima. Priđoše do kreveta. Kad me lekar premeri, reče: 'Spavao si tri noći i dva dana. A, imaš li familiju?' Kažem mu — pet sestara, jedan brat umro, majka umrla, otac u trećem pozivu. Ranjen je kod Zavlake na Ravnajskom visu. Ostao ranjen. Video jedan pešadinac, pa mi rekao. U povlačenju, probilo ga, eto tu, kroz oba kuka. Zakačilo ga i pod gušu... Zaplakao sam... Ja, rob, onako ječim, dajte leba! Kad, treći dan — donesu malo supe. Mnogo mi je to valjalo. Posle nedelju dana sam ustao..."

Dragoljub Zarić iz sela Kličevca bio je artiljerac Dunavske divizije. Iz njegovog sela imao je trideset ispisnika. Sve je izginulo, ostao je on sam. Preko Albanije je prešao sa ocem. Reku Maću prelazili su na Svetog Jovana. Mraz ledi vodu, a dubina do guše. Strašna je bila glad. Povraća ti se, a nedelju dana nisi jeo ništa. Na Krfu me odvoje od oca. Odvezli su me u severnu Afriku. Poljubim oca u ruku, dade mi pet dinara, a oficir mi dade banku..."

Tomo Andrić iz Konjuše kod Osečine bio je bombaš. Navikne se čovek na smrt — kaže "Mene sa Vida izvuče jedan oficir. Dugo smo se znali. Ratovali smo još na Bregalnici. Poveo me je dovde tobože da mu nosim stvari. Strašno je bilo na Vidu. Šakom sam sa čela vaške skidao. Zavukle su se u kosti. Hvala francuskim doktorima."

Mnogo je bilo vojničkih posada na Krfu. U Agios Mateosu i danas stoji spomenik poginulim borcima Drinske divizije. Strašna je poruka sa tog spomenika:

Na humkama u tuđini neće srpsko cveće nići
Poručite našoj deci, nećemo im nikad stići
Pozdravite otadžbinu, poljubite srpsku grudu
Spomen borbe za slobodu neka ove humke budu.

Stihovi Vladimira Stanimirovića - Šapčanina.

Sudbinu naroda i vojske delilo je najviše rukovodstvo Srbije. O toj tragediji govore fotografije koje su obišle svet: Kralj Petar I na topovskoj kari sa upregnuta četiri vola na svom putu kroz Albaniju, bolesnog vojvodu Putnika nosili su njegovi vojnici u specijalnoj nosiljci (drvenoj kabini) na rukama kroz celu Albaniju, junaka poslednje odbrane Beograda poručnika Ignjata Kirhnera, teško ranjenog, preko Albanije preneli su njegovi "Sremci", otac na grobu svog umrlog sina na putu preko Albanije. Svirepa smrt nije poštedela ni ljude ni životinje, Vezirov most na Drimu, pokriven snegom — na njegovim kosim stranama pokrivenim ledom ljudi su puzali i padali. Prelaz vojske i izbeglica preko reke Maće predstavljao je izuzetan napor. Preko razlivene reke u širini oko 400 metara više od hiljadu ljudi ostavilo je svoje živote. Kroz neprohodnu snežnu buru jedni su umirali, a drugi očekivali smrt. U selu Arta kod Valone, u prihvatnom logoru pred odlazak na Krf (januar — mart 1916) umiranje je bilo masovno. Smrt je kosila i vojnike na mrtvoj straži. Najzad u Draču... bolesni i iznemogli vojnici, izbeglice, preživela stoka i delovi komore pristizali su u sve većem broju, da bi odatle na lađama bili transportovani dalje. Sa zebnjom i nevericom očekivani su saveznički brodovi. Sanitetska lađa "Kenig Albert" koja je iz San Đovanija pošla 19. januara 1916. ea velikim transportom đaka i izbeglica, bila je zarobljena od jednog austrijekog sumarena, odvedena u Kotor, a zatim puštena da produži put.

Od 27.140 regruta, koliko ih je bilo na početku povlačenja iz Srbije, registrovano ih je u Bizerti 26. maja 1916. godine samo 7.192. Tokom povlačenja među njima je nastalo masovno umiranje. Od Tirane preko Kavaje do Valone ostalo je u močvarama, samo kod sela Ljubovče oko 3000, a još toliko ih je pomrlo od zime i gladi u močvarama razlivene reke Vojuše. Samo u albanskom gradu Fijeri u jednom danu umire 7000 srpskih regruta. Ljudsko oko nije videlo potresniji prizor.

Prvih dana na Krfu — dok se na jednom kraju puše kazani za spremanje hrane, na drugom su nicala prva groblja, kojih će iz dana u dan biti sve više i više. Lekarski pregledi su otkrili da mnogima nema više života. Njih su transportovali na Vido ostrvo smrti. Svake noći sa Vida su polazile barke prepune iscrpljenih leševa, da bi na 12 milja od Krfa, između Kulura i Divara, na otvorenom moru, tiho, bez pompe i suza, praznile svoje tužne tovare, spuštajući u Plavu grobnicu slavom ovenčane srpske ratnike. Prešli su Albaniju, imali su snage da preplove Jadransko i Jonsko more, ali su umirali u kraju gde tri puta godišnje cveta limun i gde su njive ograđene ružama i kaktusima...

Samo između 23. januara i 23. marta 1916, Plava grobnica kod Vida primila je u svoje uznemirene talase 7000 srpskih mučenika, dok je na suvu, za isto vreme sahranjeno 4000...

Po odlasku srpskih trupa, za njima je ostalo na Krfu i Vidu 77 grobalja rasturenih na sve strane. Umiralo se i u dalekoj Bizerti o čemu svedoči srpsko vojničko groblje.

Posle četvoromesečnog odmora i priprema, oporavljene srpske grupe počele su da napuštaju Krf, odlazeći na Solunski front.

Tu, na pitomom Krfu i kamenitom Vidu, sred smrti koja je kosila najleše cvetove mladosti nastala je pesma: "Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put." Samo su oni znali da su do limunova i narandži došli kroz sneg i albanske vrleti, kroz potere i zasede. Suočen sa tragičnom sudbinom srpskog naroda i njegove vojske, predsednik francuske vlade Aristid Brijan je dramatično uzviknuo: "Gospodo ministri, ako ovu Golgotu preživi jedan jedini srpski vojnik, Francuska se mora smatrati obaveznom da mu pošalje svoju celokupnu flotu da bi ga spasla."

To poštovanje iskazano herojstvu i stradnju srpske vojske zabeleženo je i u Bizerti. Srpskim ratnicima priređen je veličanstven doček. Na čelu okupljenog naroda i francuske mornarice bio je starac sa sedom bradom, admiral Geprat, od srpskih vojnika nazvan "Sriska majka". Ali, kad je narod okupljen u pristaništu, na jarbolu broda ugledao plavu zastavu sa žutim krugom — znak da na brodu vlada zaraza i kosi smrt razbežao se.

Prizor neverovatan: sa broda silaze pitomci podoficirske škole, njih četiri stotine, jer ih je pet stotina usput pomrlo; preživeli su u dronjcima i bosi... Francuska muzika želi da ih dočeka maršem, ali potreseni muzičari ne mogu da odsviraju ni jedan akord... Pitomci podoficirske škole i vojnici žele da pozdrave "Ča Geprata" i bosi gaze strojevi korak. Između njih, skrivena u stroju korača jedna žena, seljanka. Admiralovom oku ne izmiče detalj da je vojnici prikrivaju između sebe i zatraži objašnjenje.

"Gospodine admirale — reče mu jedan kapetan na francuskom ova žena je naša velika sramota. Zato je krijemo".

"Ne razumem — uzvrati admiral — kakva sramota?"

"Nju je, gospodine admirale, u Mačvi silovala četa austro-ugarskih vojnika i ona sada nosi plod neprijateljskog vojnika" reče kapetan.

Stari admiral je otpasao svoj mač, prišao mladoj ženi i položio ga pred njene noge u znak najdubljeg poštovanja.

To poštovanje iskazano je herojstvu i stradanju srpske vojske i mnogo godina kasnije. Prilikom jedne proslave pobede saveznika na Nerdenu, priprema se počasni defile u kojem treba da učestvuju vojne delegacije i jedinice francuskih saveznika. Komandant parade odlazi pre toga kod generala De Gola da ga pita ko će od savezničkih oficira predvoditi počasne jedinice.

Mon général, čekamo da odlučite. Recite, ko će to biti?

Pa, srpski oficir, zaboga, što me to pitate. Za pruženu pomoć u Prvom svetskom ratu, Srbi su podigli jedinstven spomenik zahvalnosti na Kalemegdanu. Na mestu gde se on nalazi bio je ranije podignut spomenik Karađorđu, koji je porušen i odnet. A onda je trebalo da kralj Aleksandar odluči gde će se podići spomenik zahvalnosgi Francuskoj: on je pokazao mesto gde je nekada bio spomenik njegovog slavnog pradede. To je, kažu, jedini spomenik na svetu, gde je jedan narod podigao spomenik drugom narodu, u svojoj zemlji:

"Volimo Francusku kao što je ona nas volela."

Autor: Bogdan Sekendek

 "Istorijska čitanka naših naravi" (Srpska žrtvovanja)