Sveti Trifun se rodi od blagočestivih roditelja u Frigiji u selu Kampsadi, nedaleko od grada Apameje[1]. Dok je još bio malo dete, preblagi Bog blagovoli useliti u njega blagodat svog Duha Svetog i podariti mu dar čudotvorstva, da ne samo iz usta ovog deteta nego i iz čudesnih dela njegovih načini sebi hvalu.
I sveto dete Trifun isceljivaše od svakovrsnih bolesti i izgonjaše demone iz ljudi, o čemu se opširno piše u Velikim Žitijama[2]. Mi ćemo ovde izneti samo jedno od mnogobrojnih čudesa njegovih, da bismo pokazali kako je vslika blagodat Božja bila u njemu, pa ćemo preći na stradanje njegovo.
Godine 225 zavlada rimskim carstvom car Gordijan. Iako beše idolopoklanik, on nije gonio hrišćane. On imađaše lepu, pametnu i mudru kćer, koja se zvaše Gordijana. Kada stiže za udadbu, stadoše je zbog njene lepote i pameti prositi za svoje sinove mnogi veliki i slavni kneževi. Ali, po popuštenju Božjem, u devojku uđe đavo, i neprestano je mučaše veoma, bacajući je u vatru i u vodu. Zbog toga njeni roditelji mnogo tugovahu i gorko plakahu. I dovođahu najčuvenije lekare, ali joj oni ne mogoše ništa pomoći. Potom sam đavo, po naređenju Božjem, povika govoreći: Niko me odavde isterati ne može osim mladića Trifuna.
I odmah car posla po celome svetu da pronađu Trifuna. I mnoge sa tim imenom dovođahu, ali nijedan ne mogade isterati demona iz careve kćeri. Tada pronađoše u Frigiji, u selu Kampsadi, sedamnaestogodišnjeg mladića svetog Trifuna gde kraj jezera čuva guske.
I povedoše ga u Rim. A kad se sveti Trifun približi Rimu, oseti đavo njegov dolazak i, nemilosrdno mučeći devojku, vikaše: Ne mogu više ovde živeti, jer se Trifun približava! Kroz tri dana stići će! Ne mogu više da podnosim! - Tako vičući, zli duh iziđe iz devojke.
Trećega dana stiže u grad sveti Trifun. I doveden u carski dvor, bi s ljubavlju primljen od cara. Jer ga poznade car prema rečima koje izgovori đavo izlazeći iz kćeri njegove: Kroz tri dana stići će! - A da bi se jače uverio da je Trifun iscelio njegovu kćer, car zamoli svetog Trifuna da im pokaže đavola da ga oni vide svojim očima. Svetitelj provede šest dana u postu i molitvi, i dobi odozgo veliku i silnu vlast nad nečistim dusima. I sedmoga dana, pri izlasku sunca, car sa Senatom dođe k blaženome, želeći da telesnim očima vide đavola.
A sveti Trifun, pun Duha Svetoga, i gledajući duhovnim očima na nevidljivog duha, reče: Tebi govorim, duše nečisti, u ime Gospoda mog Isusa Hrista, javi se na očigledan način prisutnima, i pokaži im svoj nakazni i besramni lik, i ispovedi nemoć svoju! - I tog časa se pojavi đavo pred svima u obliku crnoga psa: oči cu mu bile kao plamen, glavu je vukao po zemlji. I utšta ga svetitelj: Ko te, demone, posla ovamo da uđeš u devojku? I kako si se drznuo da uđeš u bogoliko stvorenje ti koji si sam bezobličan i nemoćan i ispunjen svake gadosti? Odgovori đavo: Poslan sam od oca mog, Satane. On je poglavar svakome zlu. On sedi u adu. On mi naredi da mučim ovu dsvojku. Opet ga upita svetitelj: I ko vam dade vlast da istupats protiv stvorenja Božjeg? A demon, i ne želeći, no primoran nevidljivom silom Božjom, kaza istinu glasno, govoreći: Mi nemamo vlasti nad onima koji znaju Boga i veruju u njegovog jedinorodnog Sina Isusa Hrista, za koga Petar i Pavle umreše ovde. Od njih mi bežimo sa strahom, sem kada nam bude dopušteno da nekoga napadnemo spolja pomoću lakih iskušenja. Oni pak koji ne veruju u Boga, i u Sina Božjeg, a hode po svima željama svojim čineći dela koja su nam prijatna, - nad njima dobijamo vlast da ih mučimo. A dela koja su nama prijatna jesu ova: idolopoklonstvo, bogohulstvo, preljube, vradžbine, zavist, ubistva, gordost. Ovakvim i sličnim delima, zahvaćeni kao mrežama, ljudi se otuđuju od Boga Tvorca svog i dobrovoljno postaju prijatelji naši, i s nama će zajedno primiti večne muke.
Čuvši to, car i oni što sa njim behu prepadoše se i užasnuše; i mnogi se tada odrekoše neznaboštva i poverovaše u Hrista. A verni se utvrdiše u veri, i proslaviše Boga. Sveti Trifun naredi demonu da ide u mesto ognjeno, u ad. I demon iščeze. A car podari svetome mnoge darove, i otpusti ga s mirom domu njegovome. No svetitelj, sve što dobi od cara razdade usput siromasima. I došavši u svoju postojbinu, on upražnjavaše svoje uobičajene podvige: isceljivaše bolesnike i ugađaše Bogu svetim i neporočnim životom.
Posle cara Gordijana zacari se Filip[4]. Ali i on nije dugo carovao, jer bi ubijen od svojih vojnika. Posle njega dođe za cara Dekije[5] mučitelj. On diže ljuto gonjenje na hrišćane: bezbroj vernih pobi stavljajući ih na razne muke, a mnoge plašljive odvrati od Hrista i skloni na idolopoklonstvo; svima pak svojim eparsima i namesnicima širom carstva naredi da nemilosrdno prolivaju krv nevinih hrišćana koji neće da se poklone idolima. U to vreme beše na Istoku eparh Akvilin. Kod njega bi optužen sveti Trifun: da je hrišćanin, znalac lekarskog zanata, prohodi zemlje i leči bolesnike, a ujedno ih uči da veruju u Hrista, i zavodi mnoge; carske naredbe ne Sluša, i ruga se velikim bogovima.
Odmah biše poslani vojnici u Frigiju da traže Trifuna. I ubrzo ga pronađoše. Jer se nije mogao sakriti svetilnik koji gori revnošću za Boga i svetli pravom verom i dobrim delima. Pa i sam sv. Trifun, kada ču da ga traže, ne pobeže od njih u pustinju, niti se sakri u gore i gudure zemaljske, nego se naoruža molitvom i krsnim znamenjem, i smelo pristupi tražiocima, i predade im se, i veselo iđaše k eparhu Akvilinu, koji se tada nalazio u gradu Nikeji[6].
Kada Akvilin sa velikom gordošću sede na sudijsku stolicu, okružen oružnicima, upraviteljima, slugama i mnoštvom naroda, doglavnik Pompijan reče mu: Mladić, poslan iz grada Apameje tvojoj veličini, evo stoji pred svetlim sudom tvoje vlasti. Eparh Akvilin reče: Neka kaže svoje ime, i postojbinu, i fortunu = sudbinu[7], pa onda ispovedi veru svoju. Svetitelj odgovori: Ime mi je Trifun, postojbina mi je selo Kampsada, blizu grada Apameje, a sudbinu mi ne priznajemo, niti se ikada spominje. Jer verujemo da sve biva po promislu Božijem i neiskazanoj premudrosti Njegovoj, a ne sudbinom, niti tokom zvezda, niti slučajno, kao što to vi verujete. Ja sam životom slobodan, samo Hristu jedinome služim. Hristos je vera moja, Hristos - slava moja, i kruna hvale moje. Eparh reče: Držim da do sada nisi čuo za carsko naređenje, da svaki čovek koji sebe naziva hrišćaninom i ne klanja se bogovima, bude predat na smrt. Opameti se dakle, i napusti tu varljivu veru, da ne bi bio u oganj bačen. Odgovori sveti Trifun: O, kada bih se udostojio da u ognju i u svima drugim mukama skončam za ime Isusa Hrista, Gospoda mog i Boga! Eparh reče: O Trifune, savetujem ti da prineseš žrtvu bogovima. Jer vidim da si mlad telom, a savršen umom, pa ne želim da zlo pogineš! Odgovori sveti Trifun: Imaću savršen um, ako Bogu mom prinesem savršeno veroispovedanje, i kao skupocenu riznicu čvrsto sačuvam pobožnu veru u Njega, i budem žrtva Onome koji je mene radi prineo sebe na žrtvu. Eparh reče: Ognju ću predati telo tvoje, a dušu ću tvoju podvrgnuti najljućim kaznama. Svetitelj odgovori: Ti mi pretiš ognjem ugasivim, kome je kraj pepeo. A ja vama nevernicima pretim ognjem neugasivim, večnim. Otstupi od sujete, i poznaj istinitog Boga, da se ne pokaješ posle, kada budeš zapao u oganj večni.
Akvilin se ražljuti, i naredi da svetoga obese o drvo i biju. Čuvši to, blaženi Trifun odmah skide sa sebe svoje haljine, pa smelo i radosno predade divno telo svoje u ruke mučiteljima. Oni mu vezaše ruke pozadi, obesiše ga, i stadoše biti.
I tri sata bi žestoko bijen, i pokaza muško triljsnje: jcp niti jauknu, niti uzdahnu, nego ćutke primašs bezbrojie udarce. A posle tog bijenja reče mu eparh Akvilin: Pokaj se, Trifuns, i odbaci svoje bezumlje! Obećaj da ćeš se pokloniti bogovima, jer niko ne može izbeći gorku smrt koji se protivi carevom naređenju. Odgovori svetitelj: I ja tebi kažem: Niko koji se odrekne Nebeskog Cara, Hrista, neće moći naslediti život večni, nego će biti poslan u oganj večni koji se nikada ne gasi. Eparh reče: Car nebeski nije drugi do Zevs[8], sin Saturnov. On je otac i bogova i ljudi. Ko se njemu ne klanja, ne može živ biti.
Njemu treba i ti da se pokloniš, da bi se pokazao dostojan ovog slatkog života. Odgovori svetitelj: Neka tvome bogu Zevsu budu slični svi koji mu se klanjaju, i svi koji se nadaju na njega! Za njega kazuju, da je bio prvi vrač i najbezakoniji, i pagubni čarobnjak, otac svakog prljavog dela i bezbožja; posle njegove pogibije ljudi koji su sledovali njegovim zlim delima, napraviše mu zlatne i srebrne idole, i proglasiše ga sebi za boga, da bi svojoj nečistoti i bezakonju imali zaštitu, kako se niko ne bi usudio da ih kori za njihova gadna dela, pošto im je bog bio takav. Sledeći bezbožnim predanjima i lažnim basnama, vi se klanjate mrtvim i nemim idolima. Ne marite za Boga živog, koji nebo utvrdi, zemlju na vodama zasnova, vazduh razli; i kada svakoj sazdanoj stvari dade postojanje i oblik, postavi nad svima gospodara, čoveka, koga najposle stvori; i pošto čovek bi prevaren od zavidljive zmije, i zapade u bezbrojna zla, sažali se Bog Logos, dobrovoljno se ovaploti, postade čovek, i na krstu umre, i bi pogreben, i u treći dan vaskrse, uznese se na nebo, i sedi s desne strane Boga Oca, dok Ga ne pozna sva tvar; zatim će opet doći s neba sa silom i slavom velikom, i svakome dati po delima njegovim. On je Bog nad bogovima i Car nad carevima, i Sudija živih i mrtvih. A oni koje vi smatrate za bogove, goreće u večnom ognju sa svima koji im se klanjaju.
Posle toga, kada jednom eparh Akvilin pođe u lov, naredi da svetog Trifuna privežu njegovom konju za pep. I to beše ne mala muka za svetitelja: prsti mu na nogama otpadahu, ne samo zato što beše ljut mraz a on bos, već što ga i konjske kopite dohvatahu i gažahu, te mu se i stopala raspadoše. A mučenik, gledajući k Bogu, i zagrevajući se njegovom ljubavlju, ništa ne davaše na ove patnje, već pevaše reči Davidove: Utvrdi stope moje na stazama svojim, da ne svrnu koraci moji .
I opet: Upravi stope moje po reči svojoj, Gosperu u Njega držim nepromenljivo i nepokolebljivo. Njemu, jedinom istinitom Caru i Bogu potčinjavam se, i Njemu se klanjam, a gordost tvoju i gordost cara tvog prezirem, i odbacujem one koje vi poštujete. - Tada eparh naredi slugama: Oštre klincode, i neka nikakvo bezakonje ne ovlada mnome . A često ponavljaše i reči svetog Prvomučenika, govoreći: Gospode, ne primi im ovo za greh!
Vrativši se kasno iz lova, eparh ponovo izveds preda se mučenika, i reče mu: Valjda si sada, bedniče, već doneo mudru odluku da prineseš žrtvu bogovima? ili još ostaješ pri svome starom bezumlju? Svetitelj odgovori: Ti si sam pun bezumlja i neznanja, jer te je đavo oslepio, te ne možeš da poznaš Tvorca svih i da Mu ce pokloniš. A ja sam mudar, jer ne otstupam od istine koja me spasava. - I naredi eparh, te odvedoše svetoga u tamnicu, a sam otputova u okolinu, i ostade tamo nekoliko dana.
A kada se vrati u Nikeju, on opet izvede na sud svetoga Trifuna, i upita ga: Je li te dugo tamnovanje naučilo da se pokoriš carevoj naredbi i pokloniš se bogovima? Svetitelj odgovori: Bog moj i Gospod, Isus Hristos, kome služim čistim umom, poučavajući me nauči me i utvrdi me, da ve ukucajte mu u noge, pa ga tako vodite po gradu i bijte. Sluge to odmah uradiše. I bi svetitelj vođen, ili tačnije, vučen po celome gradu i bijen; u nogama je osećao silan bol, ne samo od ukucanih klinaca nego i od ljutog mraza i snega. Jer beše tada velika zima. Pa ipak, divni stradalnik, imajući Hrista pred sobom, i gledajući na buduće uzdarje, sve to podnese s radošću.
A kada ga opet dovedoše eparhu, udivi se mučitelj takvom trpljenju svetiteljevom, i upita ga: Dokle ćeš, Trifune, biti gluv za muke? Dokle ćeš biti neosetljiv za ljute patnje? Svetitelj odgovori: Kada ćeš ti poznati silu Hristovu koja u meni boravi? kada ćeš prestati da kušaš Duha Svetoga, bedniče? Zar još nisi shvatio, da je svemoć Hristova nepobediva? - Na to se mučitelj razgnevi, i naredi da mu ruke vežu naopačke. I pošto ga obesiše o drvo, gvožđem ga bezdušno biše, pa mu zatim svećama slabine pališe.
I dok mučiteljeve sluge to sa velikom revnošću činjahu, mučenika iznenada obasja svetlost s neba, i divan venac spusti se na glavu njegovu. Kada to mučitelji videše, popadaše od straha. A sveti Trifun, osetivši pomoć koja mu dođe s neba, ispuni se radosti i veselja, i govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, što me nisi ostavio da bez pomoći budem u rukama neprijatelja mojih, nego si zaklonio glavu moju u dan borbe, i dao mi pribežište spasenja, i primila me desnica Tvoja. I sada Ti se molim, Gospode: budi svagda sa mnom, utvrđujući me i štiteći me! I udostoji me da nesmetano dovršim podvig ovaj, eda bih se udostojio dobiti venac pravde sa svima svetima koji su zavoleli sveto ime Tvoje, jer si Ti proslavljen vavek, amin.
Posle toga mučitelj opet izvede preda se svetitelja, samo bez okova. I laskavo mu stade govoriti: Trifune, prinesi žrtvu velikome Zevsu, i pokloni se carevom liku, i ja ću te otpustiti s počastnma i darovima. A sveti Trifun, osmehnuvši se, reče: Ja samog cara prezreh, i bezumne naredbe njegove popljuvah, pa zar da se bezdušnom liku njegovom poklonim? Ne bilo toga! Što se pak tiče Zevsa i drugih lažnih bogova tvojih, pitaj među vama one koje smatrate za mudre, kakve sve basne izmišljaju oko njih, trudeći se da pokriju njihova gadna dela. Sa tih razloga oni im i imena promeniše, nazivajući Zevsa nebom, Junonu vazduhom, Cereru zemljom, Neptuna morem, Apolona suncem, Dijanu mesecom. Ti isti basnotvorci vaši dadoše imena bogova vaših običajima i strastima ljudskim, nazivajući gnev i rat Marsom, bludnu pohotu Venerom. I tako, napustivši Boga i Tvorca sviju, bezumno napuniste vaseljenu idolima, i pretpostaviste tvar Tvorcu. Pa ne samo što vi sami, otpavši od zdravoga razuma i od pravoga puta, strmoglavce srljate u dušegubnu provaliju, nego se trudite da i nas sa sobom povučete, kako bismo i mi postali učesnici vaše propasti i pogibije. Ali, nećete uspeti, varalice! jer nećete moći s pravoga puta skrenuti i k idolima vašim skloniti one koji se istinski nadaju u Boga jakog i živog.
Čuvši to, Akvilin se udivi takvim rečima njegovim. Ali se i žestoko razjari, te naredi da svirepo biju mučenika. I bi svetitelj dugo i nemilosrdno bijen po celome telu. A kada mučitelj vide da taj nepokolebljivi stub ne može pokrenuti, i od vere Hristove odvratiti, donese ovakvu presudu: Trifunu Apamijskom da se otseče glava, pošto se protivi carskoj naredbi, i nije hteo da prinese žrtve bogovima, iako je bio stavljen na velike muke.
I odmah ga dohvatiše vojnici, i odvedoše van grada na mesto posečenja. A sveti mučenik, okrenuvši se Istoku, pomoli se Bogu govoreći: Gospode Bože bogova i Care careva, Svetiji od svih svetih! blagodarim Ti što si me udostojio da bez smetnje dovršim ovaj podvig. I sada se molim Tebi: Neka se ne kosne mene nečastiva lopovska ruka nevidljivog neprijatelja, i neka me ne odvuče u dubinu pogibli, nego me pomoću svetih Anđela Tvojih uvedi u mila naselja, i načini me naslednikom carstva Tvog žuđenog! Primi u miru dušu moju, i sve koji budu spominjali mene slugu Tvoga, i u spomen moj budu Ti prinosili svete žrtve, usliši sa visine svetinje Tvoje, i pogledaj na njih iz svetog obitališta Svog, dajući im obilne i neprolazne darove, jer si jedini dobar i izdašan davalac vavek, amin.
Dok se svetitelj tako molio, i pre no što je posečen bio, Gospod primi svetu dušu njegovu u ruke Svoje. To bi 250 godine. Telo pak njegovo ostade mrtvo na zemlji. A braća iz Nikeje, pomazavši mirisima česno telo njegovo i uvivši ga u čiste plaštanice, htedoše da ga sahrane u Nikeji, da bude zaštita gradu njihovom. Ali svetitelj im se javi u viđenju i naredi im da mošti njegove prenesu u selo Kampsadu, gde se rodio. I oni postupiše po njegovom naređenju.
Tako sveti Trifun, od mladosti Bogu posvećen, pošto mnoge ljude privede Hristu, i bezbrojne bolesnike isceli, i pošto velike muke podnese za Istinu, bi uvenčan neprolaznim vencem od Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.
