Na samo šest kilometara od Velike Plane, ušuškan u kotlini i okružen šumom, nalazi se svetinja od izuzetnog značaja za istoriju srpskog naroda - manastir Koporin. Posvećen je Svetom Stefanu, a zadužbina je Despota Stefana Lazarevića, sina Svetog Kneza Lazara, kosovskog mučenika. Hram manastira posvećen je Svetom arhiđakonu i prvomučeniku Stefanu, izgrađen je u poslednjoj deceniji XIV, a oslikan u prvim godinama XV veka. Manastir je u Bečkom ratu (1683-1699) zapusteo i ostao bez bratstva. Obnovljen je u poslednjoj četvrtini 19. veka, ali tek u 20. veku on svetli punom snagom.

Velika obnova Braničevske eparhije u drugoj polovini 20. veka počinje sa episkopom Hrizostomom, koji je na tron episkopa braničevskih ustoličen 1952. godine. Velikim požrtvovanjem i misionarskom delatnošću (između ostalog, bio je dugogodišnji urednik svojevremeno mnogočitanog Pravoslavnog misionara), vladika Hrizostom uvećava monaštvo i obnavlja manastire.

Kada je manastir Koporin u pitanju, već 1953. godine celo koporinsko bratstvo vladika Hrizostom premešta u manastir Tumane, a u koporinski manastir dovodi mlade i obrazovane monahe. Jedan od najbitnijih događaja za noviju sudbinu manastira bila je vladikina odluka o pretvaranju Koporina u ženski manastir. Godine 1958. u Koporin dolaze devet monahinja iz manastira Ćelije kod Valjeva. Za nastojateljicu je postavljena Sara (Đuketić). O njoj se danas u narodu mnogo priča, ali je, čini se, malo napisano. Pod njenom upravom, a kasnije i mati Serafime, druge igumanije, i današnje mati Agnije, manastir Koporin doživljava svoju renesansu: nov konak je napravljen 1962, trpezarija 1966, zgrada adaptirana u konačište za narod 1969, glavni konak 1977, dozidan aneks trpezariji 1988, „Prokin konak" 1997...

I sve to je mnogo i bitno, ali jedan događaj se posebno izdvaja. Naime, prilikom zamene podnih ploča u hramu u toku 1977. godine, u severozapadnom uglu broda crkve, ispod freske na kojoj je prikazan Despot Stefan, pronađene su mošti koje su bile na dnu grobnice. Protojerej dr Radomir Milošević, u knjizi „Manastir Koporin 1402-2002", navodi: „Pomislivši da se radi o moštima Despota Stefana, monahinje su kosti oprale u vinu i ulju, a zatim ih položile u drveni kovčeg koji je episkop Hrizostom uneo u kapelu glavnog hrama i postavio na sveti presto... Prema nađenim moštima ispoljena je izvesna rezerva i u Crkvi i van nje. To je prirodno, jer Srpskoj crkvi u celini ili bilo kom njenom delu, nije stalo da po svaku cenu ima Despotove mošti, već samo da ih ima ako su Despotove." Posle detaljnog antropološkog i paleopatološkog pregleda, koji je izvršio naš poznati antropolog iz Londana Srboljub Živanović, zaključeno je da se radi o moštima Svetog Despota Stefana. Svečani prenos moštiju obavljen je oktobra 1989. godine. Nekoliko meseci pre toga, na Vidovdan, o 600-godišnjici Kosovske bitke, obavljen je svečani prenos moštiju Svetog Kneza Lazara u manastir Ravanicu. Sin sledi svoga oca. Opet.
San Despota Stefana

Koja je tajna Svetog Despota Stefana? Koja je tajna ličnog i nacionalnog uspeha čoveka koji je u vrlo teškim vremenima uzdizao svoj narod i u državnom, vojnom i književnom pogledu? Šta je to on nosio u sebi i šta ga je toliko odvajalo od drugih ljudi?

Zamišljeni pred tajnom tog čoveka, shvatamo da je on živeo jedan san. Ali to nije bilo kakav san. Njegov san nije nesvesna i iracionalna pojava ljudskog bića. Njegov san je bio duboko svesna i emocionalno-racionalna želja i čežnja sina za ocem.

Kakav je to san? Sanja Despot kako se nalazi pored svoga oca, obučen u viteški oklop sa časnim krstom na grudima. Sanja svoga oca, sebe i sve druge srpske vitezove kako prisustvuju Svetoj Liturgiji, kako odjekuju kosovska zvona i kako se pričešćuju Telom i Krvlju Hristovim. Sanja na delu potvrđeno očevo i narodno zavetno opredeljenje. Kada se Liturgija u crkvi završi, Despot, zajedno sa ocem i drugima, uzima mač i koplje u ruke i odlazi na bojno polje. Sanja i kao da čuje onu zlokobnu tišinu koja nastaje pre sudara dve silne vojske, tišina koja zavlada čitavom kosovskom i srpskom zemljom nekoliko trenutaka pre negoli će čitavo polje kosovsko biti do neba oglašeno zveketom viteških oklopa, topotom konjskih kopita, zvonkim i potmulim udarcima mača o mač i mača o ljudsko telo.

Kroz san Despot oseća saborni duh i u trenu postaje svestan svevremene energije i vrednosti svoga naroda. Stefan podiže mač i sa svojim dobrim i vernim narodom kreće da seče neprijatelja braneći slobodu koja nema cenu, i krst koji nosi na grudima.

Taj ne bilo kakav san, Despot je sanjao svaki dan. I kada se borio na strani tuđina u ratovima koji nisu bili njegovi, on je bio sa svojim ocem i branio je svoju Srbiju. I kad je pisao, i kad je po evropskim dvorovima šetao i svojom fizičkom i duhovnom lepotom plenio sve oko sebe, on u sebi nije čuo pohvale i divljenja, već kosovska zvona i zveket viteških pancira; on je imao prilike da vidi lepotu evropskih princeza i bogatstvo evropskih dvorova, ali je znao da je to prolazno a da je odlučan pogled njegovog oca, prepun svetlosti i nepreglednih dubina, večan i daleko lepši.

I samo čovek koji je živeo najčistiju i najdublju ljubav, a to je ona ljubav koja čoveka čini spremnim da se žrtvuje za svoje bližnje, ona ljubav koja se ne nadima i koja svojim odjekom pleni kao kimval kada zveči, samo takav čovek je mogao da napiše Slovo ljubve i da ostavi zapis na mramornom stubu na Kosovu.

Autor: Branimir Nešić,pravoslavlje.spc