Odvajkada se u staroplaninskim selima pirotske okoline, proizvodila peglana kobasica. Među lokalnim stanovništvom bila je oduvek visoko cenjen proizvod, specijalitet od odabranog posnog mesa vrhunskog kvaliteta, bez masnoće, loja i drugih neželjenih primesa dobijenog isključivo od stoke uzgajane na nepreglednim staroplaninskim pašnjacima.

Ova vrsta kobasice je vrhunski specijalitet proizveden od najkvalitetnijeg mesa umešanog sa začinima. Pretpostavlja se da potiče još iz doba Turaka. Za spravljanje peglane kobasice najčešće se koriste pažljivo odabrani komadi kozijeg, ovčijeg i junećeg mesa, odnosno "posne" vrste mesa. Za mnoge najbolje je magareće meso. Nikako se ne koristi svinjsko meso iz dva razloga: prvi - jer se lako i brzo kvari, a drugi je vezan za poreklo iz turskog doba. Meso se odvaja od svih žila, masnoća, loja i drugih neželjenih primesa (znači ide samo najkvalitetnije meso), melje se i umešava sa začinima.

Peglana mora biti ljuta ili najmanje diskretno ljuta, jer njena magija je baš u ljutini, specifičnosti i različitosti ukusa.
Kobasica se nakon punjenja vezuje u obliku slova U i suši na promaji. Prija im pirotska klima, optimalna temperatura treba da bude između minus pet i plus pet stepeni, bez vlage i velikog mraza. Zato je za pravljenje "peglane", najbolji period kraj novembra – kraj decembra. Tokom perioda sušenja, kobasice se svaka dva-tri dana peglaju (najčešće flašom) - zbog čega se i zovu peglane, nakon čega dobiju oblik potkovice. Tako se iz kobasice izbacuje voda i obezbeđuje njega dugotrajnost.

Seče se milimetarski tanko pod uglom od 75 stepeni radi isticanja vidljivih osobina peglane: kvaliteta mesa, stepena suvoće, boje i aroma, kao i radi mogućnosti da se oseti snaga prirode i jačina slasti .