Nastanak ove rase vezuje se za 1833. godinu, kada je knez Miloš Obrenović poklonio svinju Šumadinku, našu staru rasu mađarskom grofu Jožefu Palatinušu, a ovaj je mešajući je sa mađarskim starim rasama, Bakonji i Salonji, napravio prvu savremenu svinju u Evropi, koja je imala bolje osobine od prastarih rasa i divlje svinje. To je najbolja svetska rasa za tov, mast i slaninu, što ukratko objašnjava dragoceni značaj mangulica.
Pre 100, pa i pre 50 godina, domaćin je bio onaj gazda koji je imao slanine i masti i preko leta, jer je to bio izvor energije za teške poljoprivredne poslove. U Sremu se i potkivač, i krojač, govedar, svinjar, plaćao slaninom. Slaninom su se plaćali i kopači koji su dolazili iz Bosne da kopaju kukuruze. Slanina je bio proizvod koji je mogao da opstane i van frižidera i zamrzivača, godinu do dve dana. To može i kulen, kobasica nešto kraće, i to su proizvodi koji su mogli da stoje dugo vremena bez obzira na temperature.
Mangulica je bio izuzetno veliki izvozni artikal. Sredinom XIX veka Srbija je u Evropu izvozila više od 500.000 komada žive stoke, najviše svinja, a u periodu od 1920. do 1927. godine izvoz svinjskog mesa, poglavito mangulica, bio je u vrednosti 6 tona zlata, što je danas milijardu i 200 miliona evra.
Kada su 50-tih godina XX veka došle nove rase jorkšira, landrasa berkšira, koje su forsirale više mesa, a u domaćinstva ušli i frižideri i zamrzivači, gajenje mangulica se polako povlači i nestaje. Razlog za to leži u tome da mangulici treba do dve godine da bi dorasla do 150 kilograma i prasi od 4 do 6 prasića, a bele, savremene svinje prase i do 16 prasića (10 do 12 normalno), i za 6 meseci su utovljene. Za tih 6 meseci mangulica dostigne svega tridesetak kilograma. Ali, danas se mangulice na velika vrata vraćaju. Naravno, da nema ovih drugih rasa ne bi bila proizvedena dovoljna količina mesa i zato je mangulica ostala ekskluzivni proizvod za ljubitelje pravog mesa, i za one koji vode računa o svojoj ishrani.
Meso mangulice je ostalo prošarano masnoćom sa posebnim ukusom, i kada se ona hrani onom hranom koju nađe u prirodi, u šumama, lugovima, zabranima i pašom, onda je to nešto što se zove zdrava hrana. Ona je i zdrava i u veku u kojem patimo od masne hrane i holesterola, da meso i mast mangulice ima 50% manje holesterola od piletine i govedine i 75% manje od savremenih rasa svinja.
U poslednjih desetak godina uzgoj ovih svinja se ponovo obnavlja što zbog očuvanja genetičkih resursa autentičnih rasa, ali i zbog nutritivnih vrednosti mesa mangulice. Dokazano je da meso mangulice sadrži velike vrednosti stearinske masne kiseline koja stvara "dobar holesterol" (HDL) i redukuje "loš holesterol" (LDL).
Od mangulice se prave svi tradicionalni proizvodi kao i od mesa današnjih rasa svinja: pršuta, kobasice, kulen, čvarci, mast...
Pršuta od mangulice je u rangu španske, od iberijske svinje, slične mangulici samo sa kraćom dlakom, jer su tamo blaže zime, ali se hrani prirodno, žirom u šumama i planinama iberiskog poluostrva. Naše i španske pršute od mangulice su najskuplje na svetu.
