Ako zanemarimo vodu neophodnu za opstanak, čaj je danas najčešće korišćeni napitak širom zemljine kugle. Zeleni čaj opušta naše telo, razbistrava um i daje nam toliko potrebnu energiju za nastavak dana. Njegova konzumacija polako postaje novi životni stil kod sve većeg broja ljubitelja ovog napitka.
Zeleni čaj predstavlja osušeno lišce cajne biljke Camellia smensis.Ova biljka skromnog izgleda i sitnih listica je visoki žbun. Raste na visoravnima Kine, Indije, Japana, Cejlona, na Javi, u Gruziji i južnim padinama Kavkaza. Za svoje stanište ova biljka je odabrala najljepše pejsaže i to uz izvore pitke vode u dobro sunčanim ravnicama koje obiluju kišama. Gaji se na plantažama gde se grm reže do visine jednog metra radi veceg broja izdanaka i lakšeg branja lišca. Lišce mu je naizmenicno, kožasto, sjajno, elipticno, po rubovima nazubljeno.Danas se konzumira širom sveta i mnoge studije su pokazale blagotvorna i lekovita dejstva zelenog čaja.
Lekovitost zelenog čaja Zeleni čaj pomaže snižavanju krvnog pritiska što povoljno deluje na srce i krvne sudove. Ispitivanjem ekstrakta polifenola dobijenih iz listova biljke zelenog čaja pokazalo se da smanjuje nivo lipida, triglicerida i holesterola u krvi, a time i opasnost od hipertenzije i arteroskleroze.Istraživanje u kojem je posmatrano preko 40.000 ljudi, pokazalo je kako zeleni čaj može smanjiti rizik od kardiovaskularnih bolesti gotovo za četvrtinu.
Čaj svojim teinom draži koru velikog mozga, zbog čega osoba lakše shvata i brže povezuje misli. Time se objašnjava i povećanje moći učenja, pamćenja i razumevanja . Čaj suzbija i smanjuje zamor i sanjivost, naročito ako je zamor nastao od intenzivnog umnog naprezanja. Poboljšava disanje, jer draži respiratorni centar i povećava ventilaciju pluća.
Najbolje vrste beru se u martu, kada su listovi još sasvim mali, a sam prefiks najbolji, prevedeno sa kineskog, znaci "pre prolećnih kiša". Nema ga u prodaji, služi uglavnom za medjunarodne poklone na visokom nivou. Suši se u velikim posudama ispod kojih gori vatra i sve vreme meša vrlo osetljivim dlanovima znalaca koji znaju kada je caj osušen i kada ga treba skloniti sa vatre. Sušenje je nužno da bi se iz listova isterala voda, ali se mora paziti da zajedno sa vodom iz njih ne izadje i "duša caja". Važnije od vrste posude su vrsta vatre i nacin pripreme. Voda ne sme biti ni prevruca ni prehladna. Kada se u njoj, pre kljucanja, pojave mehurici (Kinezi ih zovu "riblje oci"), skida se sa vatre i prelije preko listica na dnu staklene šolje. (Staklo je važno zbog uživanja u boji tecnosti.) Nekoliko minuta ceka se "budjenje" caja. Ako je voda bila prehladna, caj se nece probuditi. Ako je bila prevruca, caj je uništen.
Priprema i posluživanje čaja postala je navika i svojevrsni ritual još u osmom veku, kada je biljka čaj iz Kine stigla u Japan. Iz njega se razvila umetnost koja se učila i proučavala celi život, a majstori čaja su u ono vreme slovili kao jedni od najcenjenijih ljudi u društvu. I dan danas Japan obiluje školama čaja u kojima se dugo godina uči veština pripreme i posluživanja, baš kao i spiritualnost koja se krije iza toga.
