Nekada se u celoj Srbiji, pa tako i u Šumadiji, žetva obavljala ručno koja je obično počinjala početkom jula, a ovo spremanje godišnjeg roda na njivama pratila je pesma, igra,gozba i veselje. Ona je svakako izuzetno važna u životu svakog seoskog domaćinstva, pa je i običaj bio da domaćin prvi snop požnje i poveže.
Žetva je bila podeljena u tri povezana, zapravo zasebna posla: sama žetva - rezanje klasova srpom ili kosom; vezivanje u snopove i slaganje u kamare ili plastove; vršenje - odvajanje zrna od slame tj. od pljeve. Uvek se u žetvu kretalo prvog dana pre izlaska sunca, a kući se vraćalo pre nego sunce zadje, pa su seljani znali da govore: "da bi hlebac bio beo kao sunce". Mlade devojke i snahe iz kuće domaćina žetaocima donose u pletenim korpama hranu, koja je tradicionalna u Šumadiji: gibanica, pečeno pile, domaći sir, kajmak...
Na kraju žetve mlađarija isplete od naročite gomilice preostale pšenice tzv. »božju bradu«. To iz klasja povežu crvenim koncem, zakite raznim poljskim cvećem i nose domaćinovoj kući stave pod trem gde čeka do setve sledeće godine. Tada je skinu, uzmu nešto od zrna i to prvo na njivi poseju.
U Kragujevačkim selima ostave na njivi tzv. »mladu« (jer je mlada nekada imala »smiljevac« kao venčanu kapu, nakićenu paunovim i ćuranovim perjem, smiljem i drugim cvećem). To je bilo nekoliko ostavljenih klasova iz kojih se napravi kao kao »traka« i okiti se raznim šarenim cvećem. To bi se ostavilo na njivama, da ptice pojedu zrna jer se verovalo da to donosi dobar rod sledeće godine.
