Mitrovdan je nepokretni praznik što znači da se uvek slavi 8. novembra, obeležen je crvenim slovom u crkvenom kalendaru i na šestom je mestu liste najvećih srpskih slava.
Običaj je kod našeg naroda da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju novi. Ovaj dan je legendaran i po tome što su se hajduci tada rastajali da bi negde prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine. Mitrovdanak, hajdučki rastanak; Đurđev danak hajdučki sastanak.
Uoči Mitrovdana i Đurđevdana treba da je svako kod svoje kuće, jer ko tada ne bude kod svoje kuće, taj će se preko cele godine noćivati po tuđim kućama.
Ovaj slavni i čudotvorni svetitelj rodi se u gradu Solunu od roditelja blagorodnih i blagočestivih. Izmoljen od Boga od bezdetnih roditelja Dimitrije beše jedinac sin njihov, zbog čega bi s velikom pažnjom odnegovan i vaspitan. NJegov otac beše vojvoda Solunski; pa kad mu otac umre, car postavi Dimitrija za vojvodu na mesto oca. Postavivši ga za vojvodu hristoborni car Maksimijan naročito mu preporuči da goni i istrebljuje hrišćane u Solunu. No Dimitrije ne samo ne posluša cara nego, naprotiv, javno ispovedaše i propovedaše Hrista Gospoda u gradu Solunu. Čuvši to car veoma se ogorči na Dimitrija, pa kada se jednom vraćaše iz rata protiv Sarmata, car Maksimijan svrati u Solun naročito, da stvar ispita. Prizva, dakle, car Dimitrija vojvodu i ispitivaše ga o veri. Dimitrije javno pred carem prizna da je hrišćanin, i uz to još izobliči carevo idolopoklonstvo. Razjareni car baci Dimitrija u tamnicu. Znajući šta ga čeka Dimitrije uruči sve svoje imanje svome vernome poslušniku Lupu, da razda sirotinji, i ode u tamnicu veseo, što mu predstojaše stradanje za Hrista Gospoda. U tamnici mu se javi angel božji i reče mu: „mir ti, stradalče Hristov, mužaj se i krepi se!" Posle nekoliko dana posla car vojnike u tamnicu da ubiju Dimitrija. Vojnici nađoše svetitelja Božjeg na molitvi, i izbodoše ga kopljem. Telo njegovo uzeše hrišćani potajno i sahraniše česno. Iz tela stradalca Hristova poteče celebno miro, kojim se mnogi bolesnici izlečiše. Uskoro nad moštima bi podignuta mala crkva. Neki velmož Ilirski Leontije bejaše bolestan od neizlečive bolesti. On priteče moštima sv. Dimitrija s molitvom, i bi potpuno isceljen. Iz blagodarnosti podiže Leontije mnogo veću crkvu na mesto stare. Svetitelj mu se javi u dva maha. Kada car Justinijan htede preneti mošti svetiteljeve iz Soluna u Carigrad, iskočiše plamene iskre od groba i ču se glas: „stanite, i ne dirajte!" I tako mošti sv. Dimitrija ostaše zauvek u Solunu. Kao zaštitnik Soluna sv. Dimitrije mnogo se puta javljao i mnogo puta spasao Solun od velike bede. Čudesima njegovim broja nema. Sv. Dimitrija smatraju Rusi pokroviteljem Sibira, koji je osvojen i Rusiji prisvojen 26. oktobra 1581. god.
