Običaj je u Kosovskom Pomoravlju, kada se u kući dogovore koju devojku će da prose, onda vrlo pažljivo biraju osobu koja će sprovesti taj čin. Obično se bira najbliži rod sa mladine strane, stric ujak, teča. Vodi se računa koliko je on cenjen u njenoj kući i koliko će njegova reč uticati na odluku njenih ukućana, da pristanu na ponudu i da daju svoju devojku za mladića koga on zastupa. Kada je izabran čovek koji će ići u devojčinu kuću, onda mladoženjin otac ide kod te osobe. Najčešće se to odvija četvrtkom, da bi se u nedelju sla-la blaga rakija. Tada se u mladoženjinoj kući dogovore šta i koliko mogu dati mladoj pri proševini. Svekar se oblači u svečanu garderobu i sa zebnjom kreće da prosi devojku. Ukućani prosipaju vodu za njim, da bi dogovor tekao kao ta voda i nadaju se pozitivnom odgovoru. Često bi slali najmlađe dete, da ode do sokaka da vidi da li se njihov domaćin vraća, jer se baš dugo zadržao.
— Dal’ se nije „zalafija“ sa nekog na sokaku, na njih zaboravija, a njih gajle gi izede dal bidnula rabota.“

Čovek, koji odlazi kod mlade, kaže da je u njegovu kuću taj i taj čovek. Traži njihovu ćerku za svog sina. On daje toliko i toliko kilograma vune, konoplja, platna, svile, srme i novca. Kako je njegova uloga da po-stigne dogovor, počinje da hvali kako je momak dobar, vredan i imućan. Sa ponosom kaže da je otac od tog momka sad u njegovoj kući, čeka njihov odgovir i da oni ne razmišljaju mnogo, već da pristanu. Ovakav prijatelj je vrlo redak i ne bi trebali da propuste priliku. Kada dobije potvrdnu reč, da se slažu i pristanu, on odlazi svojoj kući gde ga čeka budući prijatelj. Prenosi mu poruku od budućeg prijatelja, sve do detalja. Tada svekar odlazi svojoj kući ,da obavesti i ostale ukućane.

Kada bi se konačno pojavio, sve oči bi bile uprte ka njemu i svako bi se od njih trudio da vidi kakve im vesti on donosi. On bi ih namerno držao u neizvesnosti. Kada im konačno kaže, da je devojka pristala, da se uda za njihovog momka, u kući nastaje veselje, ljubljenje i čestitanje. Tad bi devojke iz kuće, uz pomoć mlađih žena, zapevale. Ukoliko imaju na kući balkon, popele bi se, da bi se njihova pesma što dalje čula i na taj način obavestili rodbinu, a i ostale meštane, da se kod njih nešto dešava.

Zapevala sojka ptica, misli zora je, aman, aman, misli zora je.
Ustaj Fato, ustaj zlato, spremaj darove, aman, aman, spremaj darove.
Ja sam mlada i sirota, nemam darove, aman, aman, nemam darove.
Kad si mlada i sirota što se udaješ, aman, aman, što se udaješ.
Udaje me stara majke, nisam ni znala, aman, aman, nisam ni znala.

foto:kudkopaonik

Deca bi onda potrčala od kuće do kuće svojih rođaka, obaveštavajući ih i pozivajući da dođu kod njih na čestitku, jer su „zagovorili“ snašku. Rodbina se užurbano okupljala kod domaćina, koji bi svakom od njih pre-pričavao šta je poručio mladinim roditeljima, šta su oni njemu poru-čili, koliko i šta su dali za snašku i sve bi se pravio važan. Često bi bile šale na prijin i prijateljev račun:
— Ee, ako si daja toliko. Snaška je ubava. Na tebe ti je, Boga mi, sekira padnula u med. Kad imaš takoj dobru svaću, ič nemoj da žališ, samo neka vi je arlija!“

 Onda bi se dogovarali kada će poslati blagu rakiju prijatelju. U
nedelju se opet skupi rodbina u mladoženinoj kući, obično mlade
žene i devojke. Svekar prokuva šećer i rakiju, tako da rakija dobije tam-no žutu boju i sladak ukus. Napuni staklenu flašu, koju pri vrhu zaki-te sa „jerdanče“ od bisera, omotanu oko flaše, cvetom i to sve vezano crvenim koncem, na vrhu stave najveću papirnu novčanicu.

U devojčinoj kući se ćuti o ovome, nikome se ne priča, dok ne stigne od svekra blaga rakija, i na taj način potvrdi njenu proševinu. Zato, iz momkove kuće, dva dana posle proševine, kreće zakićena flaša. Svekar, obučen u svečanu garderobu, ide napred, a za njim idu devojke iz cele rod-bine, koje dohvate jedna drugu ispod ruke, tako da naprave jedan niz. Na čelu tog niza je devojka, najčešće sestra mladoženjina, koja u desnoj ruci nosi zakićenu flašu podignutu u visini ramena.
Devojke pevaju. Time daju selu na znanje, da se nešto važno desilo u njihovoj kući. Žene iz sela trče ispred svoje porte da vide šta se događa u selu. Ta nova vest se brzo širi selom. Odmah se prave grupe dobrona-mernih žena, koje iskreno žele mladima sreću u braku. A druga grupa žena negoduje i stalno nalaze mane. Tom prilikom devojke pevaju pesmu:

Oj, jabuko zeleniko, mori zeneliko, što si mnogo, mori, rod rodila:
na dve grane, mori, dve jabuke, a na treću, mori, sokol sedi sokol sedi, mori, pa besedi,
pa mi gleda, mori tamo dole, de devojke mori, oro igraju,
de bećari, mori, kamen meću,
kuj po više, mori, kuj po niže, Kara-Jovan, mori, ponajviše, na njega su, mori, žuta puca, za njega mi, mori, srce puca.

U sadašnjem vremenu jetrva i dever nose blagu rakiju— jetrva igra sa flašom rakije.
Do pola „džade“ ili ledine devojke prate svekra. Zavisi na koju stranu živi mladin ujak. Tu svekru predaju flašu i pozdravljaju se s njim. One se vraćaju kući s pesmom. Svekar stavlja flašu u džep svog klašnjenog kaputa. Po dogovoru odlazi u kuću mladinog ujaka. Kada stigne pred por-tu, zalupi na kapidžik a tada se odmah oglase kučići, najavljujući svom gazdi da mu stigao gost. Ujak dočekuje prijatelja, ljube se i čestitaju jedan drugom zeta i snašku. Ujak prihvata flašu sa blagom rakijom, uz obećanje i obavezu da će je uveče odneti u sestrinu kuću, čija je ćerka zagovorena.

Istovremeno u mladoženjinoj kući već dolaze da čestitaju. Mlado-ženja, još uvek dete, sakrije se negde, samo da nije tu kada mu dolaze rođa-ci na čestitku, stidi se od rođake i njihove šale. Ostali ukućani su na okupu i čekaju goste da im čestitaju.

Gosti ulaze…
— O domaćine/ce, arlija vi sad snaška, da Bog da, da vi kuća s nju cvetala, sve mušku decu rađala, i sve tatko i majke ve vikala.
— O fala, fala. Bog te čuja toj što zboriš, neka bidne onakoj kakoj on zacrtaja, preko njega mi ne možemo. Mi će se pazimo što je do nas, od našu decu ič neće gu odvajamo. Pa ona je bre sag naš rob, samo zdravlje i slogu neka gi Bog da!
— E, što će gu je loše, u gazdinsku kuću se udala, kude bi našla po dobro. Ubava kuća, ubav momak. Ono, po pravu da zborimo, i ona je ubava i od dobru familiju. Vi znate kuj gu bija deda, pa tatko, pa…
— Znamo, znamo, mi smo i toj gledali, pretelja prema nas da izberemo, kuj ni dolikuje, u čelo na sofru da ga turimo.
I tako se vode razgovori, pije se rakija, vino, do kasno u noć, gosti se smenjuju, pesmom se ispraćaju.
Kad padne prvi mrak, devojčin ujak, uzima flašu, koju je doneo novi prijatelj i odlazi kod svoje sestre da potvrdi reč, i da objave rodbini da se njihova ćerka zagovorila. Kad devojka ugleda da je njen ujak došao, na-pušta tu prostoriju i odlazi u neku drugu sobu, gde nestrpljivo očekuje, da neko od mlađe sestre ili braće dođu i ispričaju joj šta se događa u kući.
Najstariji čovek te kuće, deda, stric, ili otac prima flašu, prekr-sti se i počne da blagosilja, i proriče joj:

– Da ti bidne dobra sudbina i dobar dug brak i život u drugoj kući. Mnogo muške, zdrave dece da izrodiš. Da bidneš dobra i blaga kao taj rakija, da slušaš svekra i svekrvu, devere, i sve ukućane. Da ni obraz ne uzimaš, da ne frljiš sram na mlađe sestre i braću. Jer, ako se pokažeš lošo, nikoj neće više da pogleda na našu kuću, niti će da traže tvoje sestre, niti će da udaju za tvoju braću.

Mlađa deca se brzo rastrče po selu da obaveste rodbinu, da se njihova sestra zagovorila i zovu ih da dođu kod njih da piju blagu rakiju. Rođaci, su bili u stanju pripravnosti, pa čuvši ovu vest, spremni, skoro trčeći, odlaze da joj čestitaju.

A neke tetke, strine, kao ljute:
— Zašto ič da ne ni kažete? No od drugi da čujemo. Ali, aj sad, kad bidnula rabota, neka je arlija! No ženo, ako imate nešto što neste srabotale, da računate na nas, na moji devojčiki, moje snaške. Sve će pomognemo, mori, kuj će, ako nećemo mi, naši smo. Vaš sram je i naš. Ti znaješ kakva gu je svekrva dilindžika, uvek ima najdobru bošču i futu kad iskoči u svet, sve jedno prema drugo. A i doma, vikav, takoj ide ubavo, pać, golema paćnica.
— Znam, mori, kako ne znam. Će imamo vreme sve da ubavo izatkajemo.
Zagovorena će bidne do Mitrovdan. Celo leto i jesen imamo za rabotu.

 — E, ako je takoj, će bidne dobro. No, kad će dođe svekar da ga darujete?
— U drugu nedelju, i sve će donese što smo se pogodili. No ajd, pijte malo blagu rakiju, takoj valja. A vi devojčiki, što ste se ućutale? Aj, zapojte malo, da se zna da je rabota bidnula!
Devojke pevaju:

„Što ti kose umrsene Dino mome,
što si setna, nevesela, Dino mome,
što si setna, nevesela, ka toj vreme na vrnjenje,
Dino mome, ka toj vreme na vrnjenje?“
„Što ti kose zamršene,
Dino mome, što ti kose zamršene,
ka taj trava nekošena,
Dino mome, ka taj trava nekošena?“
„Što ti lice potvenelo.
Dino mome, što ti lice potvenelo,
ko toj platno nebeleno
Dino mome, ko toj platno nebeleno?“
„Turčin oće da me grabi, milo moje,
Turčin oće da me grabi,
da me vodi Carigradu milo moje,
da me vodi Carigradu.“

Od tog trenutka devojka više nikuda ne ide sama, ili sa drugaricama, već u pratnji udatih žena, starije sestre, snaje, strine, tetke. Pri poz-dravljanju, starijima ljubi ruku, mlađe u obraz, a decu u čelo. Ne priča glasno, ništa ne pita, Umesto nje, odgovaraju njene pratilje. Nigde ne seda, uvek stoji i služi starije, a i decu. Svekar ide sam na dogovor i daro-vanje. Prijatelji ga čekaju u krugu svoje porodice. Posle večere i dogovo-ra oko detalja kad će biti svadba, a pri tome su bitni i običaji: otvaranje čadra i menjanje darova, dolazi mlada u pratnji svojih snaja. Celiva/ljubi svekru ruku i daje mu košulju od tkanog platna sa vezenim kolirom.
Svekrvi šalje bošču. Svekar joj daje pare.

Okićeni svekar ide kući dok je još dan, a oni ga prate pesmom do njihove porte. Tu se ljube i pozdravljuju. U selu ga već čekaju radoznale žene, čikaju ga i zadirkuju:
— Kuku, kuku, svekre, što si se usprčija, ili si se možda ukočija, da te nije ufatila promaja? Nov pretelj, po saglam od tebe, pa te napija .
Snaška od tog dana postaje član mladoženjine kuće. Tako za Božić, ako je još zagovorena. Neke devojke su bile zagovorene i po dve tri godi-ne. Po običaju, na Badnje veče se dele orasi, koštanji i ostalo voće svim ukućanima podjednako i njoj se stavlja deo u posebnu bošču. Na drugi dan Božića, svekrva, s nekim muškim detetom iz kuće, odlazi kod snaje i nosi joj voće, meso i pod obavezno, krivku kobase, koju svaka porodica pravi specijalno za taj dan, od svinjskog mlevenog mesa pomešanog sa nekim začinima. Tamo je čekaju prijatelji na meze.

Kada svekrva polazi kući, snaška je opet daruje, zapaše joj bošču i ona ide svojoj kući, a ko je usput sretne čestita joj bošču i snašku.
Bošču, što je odnela snaški sa božičnim poklonima, vraća kući punu, jer joj snaška uzvraća poklonima. Svekrvu prate pesmom do njihove porte, gde se pozdravljaju i ljube. Snaška, tog dana pri pozdravljanju ljubi-la je svekrvi ruku, kad joj došla, i kada je darovala boščom a i kada je pratila kući.
Pevaju pesmu:

Ogrejala sjajna mesečina,
ogrejala po česna trpeza.
Toj ne bila sjajna mesečina,
toj mi bila naša mila snava.
Ograjala svekra i svekrvu,
do njima kuma i starejka,
do starejka ručnoga devera.
Glejte, glejte, i staro i mlado! Tuj će snaja da svekra daruje.
Snava dava svilena košulja, svekar dava žuta bogosija, na belo grlo njojno!

Autor: Zorica Šošić Maksimović