„Ture bure gura
Bula Ture kara
Da bure ne valja
Jer se bure kalja."
(Brzalica)

Kačari, pinteri i bačvari jesu zanatlije čiji je osnovni materijal za izradu predmeta drvo. Danas se ova delatnost podvodi pod zajednički naziv bačvarski zanat. Tehniku izrade poznavali su još stari Sloveni. U početku su to bile posude manjih dimenzija i ravnih bokova. Vremenom su pravljene drvene posude oblih zidova, što je omogućilo izradu bačvarskih proizvoda velikih dimenzija.

Za izradu bačvi, buradi i kaca potrebni su znanje i veliko iskustvo. Takođe je nužan i specifičan alat koji samouki majstor nije posedovao, pa je tako bačvarski zanat postao neophodno potreban. Procvatom gradova i trgovine u srednjem veku razvijali su se mnogi zanati, pa i bačvarski. Posle oslobođenja od Turaka, iz tadašnje Austrougarske došao je veliki broj zanatlija sa svojom tehnologijom i alatima, kao i nazivima koji su koriste do danas.

Da bi se napravilo kvalitetno bure, bačva ili kaca, potreban je postojan materijal. Vojvodina, a naročito Srem, obilovali su kvalitetnim hrastom za izradu duga. Duge su izrađivale posebno obučene zanatlije – dužičari, poreklom iz Like, koji su postali veoma vični tom poslu. Vremenom su tu delatnost preuzeli bačvari.

Bačvarski zanat održao se tamo gde ima kvalitetne šume, kao i potražnje za njihovima proizvodima: bačvama, buradima, kacama, čabrovima i dr. Bačvarski zanat je posebno zanimljiv jer u sebi objedinjuje više različitih tehnika obrade drveta: cepanje, tesanje, savijanje i slaganje duga, bušenje i kopanje – kod izrade buradi velikih dimenzija.

Razlikuju se dve osnovne vrste bačvarskih proizvoda – ravnih i zaobljenih bokova. Izrađuju se i razne vrste kaca koje uglavnom prave seoski majstori. Burad savijenih duga rade majstori zanatlije zbog složenijeg postupka. Smatralo se da je onaj ko je znao da napravi bačvu ili bure položio majstorski ispit za bačvara i da će lako moći da napravi bilo koji drugi bačvarski proizvod.

Da bi se odabrala odgovarajuća vrsta drveta koja će se upotrebiti za izradu bačvarskog proizvoda, bitan je sadržaj koji će se u toj posudi čuvati. Tako, na primer, za burad u kojima će se čuvati vino najviše se koristi hrastovina. Za čuvanje rakije nabolje je upotrebiti dudovinu jer od nje ovo piće vremenom dobija zlatnožutu boju, pa ima i bolju prođu. Za izradu bačvarskih proizvoda koriste se još bagrem i kesten, a za velike kace, pored hrasta, često i drvo jasena, bora i smreke. Za izradu predmeta potrebno je cepano i dobro osušeno drvo. Drvo se pre upotrebe suši po dve godine. Tokom ovog perioda ono mora da bude dobro složeno, ali ne sme da bude pritisnuto sa strana. Cepano drvo se stavlja na promajno mesto s dosta vazduha da bi se dobro osušilo, a najčešće je to bio tavanski prostor.

Daske za duge prvo se „štucuju", podrezuju pilom po prethodno određenom predlošku, a potom se slažu u kvadrat da majstor dobije dovoljan broj duga. Neophodno je da duge imaju potrebnu visinu, dužinu i prečnik za bure određenih dimenzija. Zatim se duge tešu i oblikuju bradvom, a na kraju maklicom. Ujedno se duge blanjaju ili rendišu na grubo. Duge se zatim kroje na velikom ručnom rendu koje stoji nepomično, tj. učvršćeno je na radnom stolu ili tezgi.

Krojenje duga je najosetljiviji radni postupak u bačvarskom zanatu. On određuje i konačni oblik bačvarskog proizvoda. Bačve, burad i kace za uobičajenu upotrebu jednoobrazne su i po obliku i po proporciji. Provera tih standarda, odnosno zapremine sudova osigurava se upotrebom posebnih mera za duge, standardizovanim čapovima. Čapovi su različiti za posude različitih zapremina. Obično bačvar ima i do 20 različitih čapova. Njime se meri sužavanje duga prema krajevima, proverava se poprečna unutrašnja zakrivljenost sudova, a takođe se meri ugao bočnih stranica duga. Ovo je od izuzetne važnosti za bačvara jer od toga zavisi da li će njegov proizvod propuštati tečnost.

Da bi složio duge, bačvar prvo izdubi dance. Cirklom se uzima mera za dno. Nekad se mera određivala pomoću kanapa s ekserom. Danas se to obavlja cirklom. Dno se kroji iz nekoliko priljubljenih dasaka. Tako skrojeno umeće se u utore na dugama, a zatim se skidaju kalupni obručevi i stavljaju se stalni. Nekada su se upotrebljavali obručevi od leskovih ili jasenovih grana koje su savijali u krug. Zatim bi se zakačile grane koje su se na krajevima preplitale da bi bolje držale. Da bi se duge prislanjale jedna na drugu, umetnuo bi se sušeni rogoz između njih. Obruči se danas kuju od gvožđa i zakivaju nitnama da bi bolje držali. Što je bačva veća, ima više obručeva. Naći potpuno zdravo drvo danas je dosta teško. Ako drvo ima čvorova, na to se mesto provrti rupa u koju se nabije hrastov klin. Takođe majstor pribegava parafiniranju bačve – u bačvu se ulije parafin i vrti da se ravnomerno razloži na svu unutrašnju površinu i začepi sve površine, a ostatak parafina izliva se iz suda. Ako drvo ima manje čvorova, parafin se stavlja na zagrejanu oštricu noža tako da curi po čvornim mestima. Isto tako se popravljaju stara burad, dok se natrule duge obavezno zamenjuju.

Bačvari izrađuju brojne proizvode: kace za rakijski kom, velike zapremine s dnom nešto užim od otvora; kace za meso za držanje mesa u pacu ili rasolu (ove kace imaju dve nasuprot postavljene duže drške – uške, koje služe sa lakše nošenje); kace za meso napravljene s otvorom širim od dna; kace za kupus takođe pravljene s otvorom širim od dna, a sa strane sa dve uške (na otvor se natakne daska s narezanom maticom za drveni šaraf i manjom ručkom za okretanje; šraf omogućava pritisak na dasku za kiseli kupus u kaci); za parenje veša pravila se lužnica (imala je dve uške kroz koje se proturao čabrenik, tj. štap za nošenje; pravljena je na četiri noge s otvorom za puštanje prljave vode; od upotrebe veš mašina lužnice se više ne izrađuju). Bačvari su pravili i škaf šireg otvora s uškama za nošenje vode, zatim bunarski kabao s dnom užim od otvora za vađenje vode iz bunara. Izrađivan je i pravi čabar s dnom širim od otvora i s poklopcem. U tom čabru se kiselila i čuvala paprika. Nekada su bačvari pravili krble ili pepeljare. Pepeo je bio sirovina za pravljenje sapuna koji su sakupljali šegrti i potom nosili sapundžiji. Krbla je drvena posuda visine do metra, sastavljena iz duga. Ima jednu stranu ravnu i kaiševe za nošenje na leđima. Fučija ili vučija je izduženo i ovalno bure koje se nosilo na leđima ili su se po dva tovarila na mazge ili konje. Upotrebljavane su za prenošenje vode od izvora do sela.

Bačvari su pravili i burad za vino, čije su dimenzije bile velike, zavisno od želja naručioca. Svuda gde su se sadili vinogradi i gde je bilo potrebe za čuvanjem i preradom vina i rakije pravila su se velika burad zapremine od hiljadu litara pa naviše.
Srbija je između dva svetska rata spadala među najveće izvoznike u Evropi: vina, rakije, džemova, pekmeza i proizvoda od šljive. Svi ovi proizvodi su se spremali i transportovali u velikim buradima koja su pravili bačvari.

Na žalost, danas je potražnja za proizvodima bačvara izuzetno mala jer savremeni propisi o pripremi hrane i pića nalažu drugačije vrste materijala za njihovo skladištenje, ali i dalje će se vino najbolje očuvati u posebno pripremljenim buradima, rakija će imati pravi ukus tek kad odleži u hrastovom buretu, a kupus će se ponegde još uvek kiseliti u velikim kacama.

Autor: Ranko Barišić