Kako su izgledale seoske kuće u području Mačve do XVIII veka, ima malo podataka. Jedan engleski putopisac iz 1738. godine veli ''srpske kuće su obične kolibe, čiji se krov jedva diže od zemlje''. S. L. Popović ostavio je opis kuća u Srbiji početkom XVIII veka. Pošto je Srbija bila obrasla gustim hrastovim šumama, one su po selima većinom pravljene od drveta, kamena i ćerpiča (Stančić A., 1951). Postoje podaci da su u ovom kraju u tursko vreme postojale brvnare, ali do danas ni jedna nije sačuvana. O izgledu sela Mačve, Šabačke Posavine i Pocerine krajem XVIII veka možemo suditi na osnovu izveštaja austrijskog oficira Peretića, koji je 1784. godine putovao po severozapadnoj Srbiji. Sela su obično bila okružena gustom hrastovom i bukovom šumom ili šipražjem. Stanovništvo je živelo u kućama od drveta, obično pletara, koje su u pojedinim selima predstavljale samo bedne kolibe (Pantelić D., 1936).
Beleške o izgledu sela ostavio je i Vuk S. Karadžić. Po njemu, u Srbiji, početkom XIX veka, osim po koja kuća u Mačvi, Posavini i Podunavlju, retko se mogla videti kuća sa dimnjakom. On navodi da su 1827. godine, sela od Šapca do Uba bila, neka pored puta, neka podalje od puta, ali da su ''sva bila više nalik našim (prečanskim) salašima nego selima: kuće stoje bez reda, jedna od druge udaljena manjim ili većim rastojanjem, koje šljivak, voćnjak, njiva ili šuma pričinjava'' (Stefanović - Karadžić V., 1827). Opis mačvanske kuće s početka XIX veka dao je književnik Janko Veselinović: ''Tu na toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama za smeštaj kućevnih potreba. Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek toliko za to da čovek ima gde zakloniti glavu od kiše i zla vremena'' (Veselinović J., 1979).
U doba kneza Miloša svaka je porodica gradila sebi kolibu u šumi, daleko od glavnih puteva. Tako je ''1836. godine nekoliko kuća u Majuru kod Šapca bilo zauzelo toliko prostora, što bi za 200 kuća dosta bilo, i to sve zbog toga što su rasturene po Kitogu, i gde je ko heteo krčio je sebi baštine (Stefanović - Karadžić B., 1827). U pismu knezu Milošu od 27. januara 1836. godine, Lazar Teodorović piše za selo Ravnje u Mačvi, u koje se doselilo ''Krajišnika, Jadrana, Prekodrinaca i Sremaca više od 90 kuća" da mu se stanovnici ''pružaju na sve strane i toliko mesta zauzimaju s kolibama svojim pod grmovima u šumi kao svaki skorašnji naseljenici" (Đorđević, 1946). Knez Miloš je još 1820. godine izdao "opštu zapovest... da se svaki iz šume u selo digne". U Mačvi su drvene kuće na "vrndeljima" (trupci sa drvenom osovinom) volovima prevlačene u šor (Rajičić M., 1974).
Najznačajniji i najrasprostranjeniji tip u čitavoj zapadnoj Srbiji predstavlja kuća poznata pod nazivom "osaćanka" (po majstorima iz Osata — istočna Bosna), koja opet ima svog prethodnika u "dinarskoj brvnari" (Petrović B., 2000). Osaćanka se proširila u podrinjsko-šumadijskim krajevima naročito sredinom XIX veka. U pisanim izvorima pominju se majstori Osaćani u Srbiji 1823. godine (Đorđević T., 1925). Tip kuće osaćanke uglavnom je imao trodelnu prostornu organizaciju — dnevni prostor ("kuća") i dve sobe. "Kuća" je bila prostor u kome se nalazilo ognjište i odvijao porodični život (Hasanbegović R., 1964). "Uz ognjište se u dokolici sedi, dogovara o poslovima, a u dugim zimskim večerima ispredaju priče i uz gusle opevaju događaji urezani u narodno pamćenje" (Findruk R., 1998). Jednu takvu scenu prikazao je Feliks Kanic u pocerskom selu Desiću (Kanic F., 1904).
U pojedinim delovima ovog područja umesto brvnare osaćanke imamo pojavu polubrvnare. Krčenjem šuma drvo postaje deficitaran materijal, pa se kuće prave delom u drvetu, a delom kao čatmare. "Kuća" sa ognjištem uvek je u delu objekta koji je izgrađen od brvana, dok su sobe u delu od čatme sa konstruktivnim bondruk sistemom (Petrović B., 2000).
U drugoj polovini XIX veka u selima Pocerine i Posavotamnave se prave kuće od hrastovog drveta i blata, šeperuše ili međugrađom više odeljenja prekrivene šindrom (šindra je cepano lipovo drvo) ili crepom. Kuće su savremenije i veće a na prozorima providna hartija, koja se zove pendžerlija, i drveni kapci. Takvih starih kuća u selu bilo je sve do sedamdesetih godina XX veka. Sve tako pravljene kuće u selu imale su dvoja ulazna vrata, jug — sever ili istok — zapad (druga vrata su služila uvek za bežanje od Turaka). Obadva ulaza su bila u odeljenju koje nije imalo tavanicu i nazivalo se "kuća", u kome je uvek bilo ognjište sa verigama, na njima bakarni kotao, vatralj, preklad i sadžak. Pod u kući bio je od nabijene zemlje (Mijailović B., 2001).
Više podataka o spoljnjem izgledu i unutrašnjem rasporedu srpskog gazdinstva u Pocerini nalazimo u putopisu F. Kanica iz 1888. godine. On piše da se kuća, kao sedište kućnog starešine izdvaja veličinom i boljim načinom gradnje. ''Ona je upadljivo središte, oko koga se grupišu odvojene kućice oženjenih članova porodice, Kuća starešine je sagrađena obično od drveta i ćerpića, belo okrečena i osim velike kuhinje ima još dve ili tri sobe, od kojih je jedna gostinska'' (Kanic F., 1991).
Ruski istraživač Pavel Apolonović Rovinski u putopisu ''Zapisi o Srbiji 1868 — 1869.'', ostavio je obilnu građu o gradnji i izgledu kuća u Mačvi, u drugoj polovini XIX veka: ''Prvo što pada uoči jesu ograde ispred kuća i nepostojanje prozora preme ulici, a ako ih i ima, onda su s drvenim rešetkama... Rešetke na prozorima podsećaju samo na prošlo vreme, kada su vladali Turci... To su uzroci da kuće nisu neposredno uz ulicu i skrivaju se iza ograda napravljenih od cepanica, koje su postavljene uspravno, jedna uz drugu, i međusobno su čvrsto povezane. Kuća je sva od gline. Od drveta se rade samo kosturi na uglovima i sredinom se postave stubovi, koji se povezuju prečkama, a prostor među njima ispunjavaju tesane motke, međusobno ukrštene. Između njih se stavljaju tanje tesane letve ili pruće, i sve se to zamazuje glinom. Odozgo na stropu formira se mreža greda i letava, a iznad toga se stavlja slama, ili, češće kukuruzovina. Taj krov je vrlo debeo i visok, tako da male kuće i ambarčići izgledaju kao gomile slame. (Rovinski P. A., 1994). U zbijenim selima kuće pokrivene slamom (krovinom) i šindrom lako je zahvatao požar. Zbog toga se izdaje naredba da se kuće daskom i ćeramidom pokrivaju (Rajičić M., 1974).
Osamdesetih godina XIX veka, u Mačvi, starije kuće obično su ''šindralije ili daščare, s visokim krovovima, ispod kojih pravi struk kuća izgleda kao ono u košnice od leta dole do zamlje. U novije vreme, u Mačvi, počeli su ljudi graditi nekakve nove kuće koje pokrivaju crepom, ali je i u ovih krov zdepast, nešto pretrpan, te zgrada izgleda kao kakava životinja pod nekim golemim tovarom. Inače su kuće, kao stanovi, dosta uredne. U prozorima su staklena okna, negde se viđa i cveća; u sobama imaju patosi, često kreveti, i uopšte je nameštaja više'' (Milićević Đ. M., 1876).
Pri kraju XIX i početkom XX veka, kuće u Pocerini i Mačvi počele su se zidati ciglom i pokrivati crepom. Te kuće nisu imale dva ulaza kao one stare. Imale su više soba a najveće odeljenje bilo je odžaklija, koja je služila za razne proslave, svadbe, slave kada su verski praznici kao Božić, Uskrs i drugi. Posle Drugog svetskog rata grade se kuće na ''G'' ili na ''kvadrat'' a od osamdesetih godina XX veka na sprat.
Nove seoske kuće i prateći objekti danas se grade od betona, blokova, opeka i drugih savremenih materijala. U funkcionalnom smislu možemo identifikovati tri načina gradnje seoske kuće (Ribar M., Dimić G., 2005):
— po ugledu na postojeće uzore u svom ili drugom mestu;
— po sopstvenoj koncepciji vlasnika, i
— po projektima, najčešće tipskim.
Krajem XX i početkom XXI veka, u proučavanom području sve češće se susreću kuće, pa čak i čitavi delovi naselja, ni seoske ni gradske, već jedan arhitektonski hibrid, sa razuđenim formama, mozaičnim pločicama i lepršavim fasadama sa različitim motivima, pa čak i freskama. Posao oko oslikavanja i ukrašavanja fasada poverava se poznatim majstorima. Po tome su karakteristična romska naselja ''Bugarine'' u Volujcu, ''Beč'' u Mačvanskom Pričinoviću i ''Beverli Hils'' u Lipolistu.
Autori: Ljiljana Grčić; Mirko Grčić
