Kažu neki da su trube u Srbiju stigle sa vojskama. Mi verujemo da su ih anđeli doneli, jer jedino anđeoske trube lepše zvuče od srbijanskih, i jedino su Anđeli draži i bliži nebu od Nebeskog naroda.

Retke su dobre stvari koje vojske mogu da donesu bilo kom narodu. Srpskom narodu, naročito, kroz mnogo ratova tokom istorije, malo su dobrog donele. Iako je u Srbiju ušla tek kada je Knjaz Miloš 1831 godine u Kragujevcu osnovao prvi bleh orkestar, truba je za samo nekoliko decenija u mnogim krajevima uspela da potisne vekovima stare narodne instrumente - gusle, frule, gajde i sl. Proneli su je i zasejali za uvek po srbijanskim brdima i ćuvicima četni i pukovski trubači po povratku sa bojišta. Kao od najboljeg ratnog druga, nisu se odvajali od starih, često izlupanih ili probušenih vojničkih truba sa kojima su se krvlju vezali. I tako je krenulo prijateljstvo za večnost. Od tada se u Srbiji uz trubu rađa, krsti, ženi, kreće u vojsku, slavi pobeda i umire. Iako se ritmam i glasnost razlikuju u svirci o livadama i stadima sa planina zapadne Srbije, u veselim igrama Istočne Srbije i dertu i sevdahu ciganskih mahala Juga, suština je ista. Srbi trubu sviraju iz duše i u sreći i u tuzi, u slavu sebi i u inat celom svetu.

Kod Srba i za Srbe je jedino pravilo da nema pravila. Protivno svim pokušajima da preko raznih exita i karnevala Evropu privolimo da nas primi (oni nas da prime a mi u Evropi bili pre njih još odavno) Nebeski narod sa Balkana rešio je tvrdo da Evropu vrati na rodno mesto - na Balkan. Zato svake godine u malo mesto Guča usred srbijanske nedođije dolazi sve više hiljada domaćih i inostranih evropljana da se napije sa izvora duše i da nauči kako od jeke muzike može da zatreperi duša i telo i vazduh i nebo. Da zauvek zapamte da posle anđela u Srbiji najbolje sviraju trube.

Saborali su se Srbi oduvek. I da slave svece, i da se provesele a često i da se dižu na ustanke. Od 1961. Bogu hvala, u Guči prave Sabor sebi za veselje, ponos i slavu, drugima za uživanje i primer. Ni najsmeliji i najlepši snovi onih nekoliko dalekovidih i hrabrih ljudi koji stvoriše sabor trubača nisu mogli da se mere sa saborom milion ljudi koliko ih će se sakupiti ove godine, svih boja i sa svih kontinenata. Ko je mogao da sanja da će crnci iz Amerike da dođu da se oprobaju u sviranju sa crnomanjastima iz Vranja. Da će japanci sa šajkačama da uče da igraju vlaško kolo, i da će slovenci sve njih van Srbije da uče da na srpskom naručuju kupus, pečenje i rakiju.

Za najveći deo posetilaca Sabor je prilika da se dobro provedu, isteraju iz sebe stres i neuroze, dobro pojedu i popiju, izigraju i izlumpuju uz trubače pa da se vrate u svakodnevicu i čekaju sledeći avgust da ponovo dođu u Guču i naravno povedu još ponekog budućeg zavisnika.

Za druge je Sabor prilika da vide Srbe i Srbiju u u veselju, jer se to poslednjih decenija retko viđa.
Za treće, malobrojnije je Sabor prilika da napune dušu muzikom sa izvora, kakva se ne može naći na internetu i elektronskim nosačima zvuka.

Za one poslednje, ali najznačajnije, Sabor je mesto za nadmetanje. Ne za takmičenje, jer je takmičenje moguće u trčanju, rvanju ili bacanju kamena, a u sviranju trube Srbi se nadmeću. Sa drugim trubačima i sa samim sobom. Za slavu i čuvenje, ne za pare.

Po sokacima i livadama gde su se pre pedeset godina šetale seoske lepotice i mladići i u kolu uz trubače iz susednih sela započinjale ljubavi, gde su se sretali kumovi i prijatelji i ugovarali poslovi i veselja danas ječe trube desetina orkestara iz celog sveta za goste od svuda. Sabor je uz brazilski karneval i bavarski festival piva postao najčuvenije mesto za provod na kugli zemaljskoj. Ako se nemci ne stide piva i kobasica, što bi se mi stideli kupusa i pečenja i vina. Dok se kod njih od pića pada pod stolove, kod nas se uz piće penje na stolove. Nije razlog piće - već trubači.