Predeo oko Topole i Oplenca od davnina je bio poznat po uzgajanju kvalitetne vinove loze i odličnih vina. Pogodna umereno kontinentalna klima pravilnih temperaturnih kolebanja i specifična konfiguracija terena uglavnom istočne i jugoistočne ekspozicije pogodovale su da se najstariji žitelji ovog kraja opredele za uzgajanje sortnih loza. Stari Rimljani su susednom selu i bregu u nastavku Oplenca Vinča, nadenuli ime Vincea po kvalitetnom vinu koje je dobijano od izrazito ukusnog i mirisnog grožđa. Prvi zapisi o vinogradarstvu ovog područja potiču iz 1432. godine u putopisu Bertrandona de la Brokijera burgunijskog putopisca i činovnika na dvoru Filipa III Dobrog. Grožđe i vino i danas predstavljaju simbol svakog sela ove oblasti. Stoga ovaj kraj s ponosom krasi titula prestonice srpskih čokota.
Okolni umereno osunčani brežuljci blagih padova prebogati su i drugim voćem, lekovitim biljem i mnogobrojnim vrstama jestivih gljiva. Još od vremena kneza Aleksandra, ustanovljena je Oplenačka berba, bogata svetkovina u čast vina grožđa koja se i danas tradicionalno slavi u oktobru u vidu trodnevnog sabora narodnog stvaralaštva.
U okviru svog nadaleko poznatog imetka u Topoli, još je Karađorđe na padinama bliže vrhu Oplenca zasnovao plodonosne vinograde. Stari dokumenti iz vremena ustaničke Srbije svedoče da su vinogradi u atarima Topole tako dobro rađali da se nije imalo gde smestiti obilje grožđa i vina.
Knez Aleksandar se ozbiljnije posvetio vinogradarskim zasadima u Topoli, ali će pravi procvat oplenačkog vinogorja otpočeti tek dolaskom Kralja Petra I u ove krajeve. Presudnu ulogu u napretku i ozbiljnom razvoju vinarstva i vinogradarstva ovog kraja predstavljalo je osnivanje Venčačke vinogradarske zadruge 1903. godine koja je okupila vinogradare iz Vinče, Brezovice, Lipovca, Topole i Banje. Tada je u Topoli i okolini bilo oko 1500 hektara vinograda. Zadruga se upornim radom i za ondašnje prilike ogromnim dostignućima vrtoglavo brzo nametnula kao lider vinogradarskog zadrugarstva na Balkanu. Mnoge istaknute ličnosti vinske kulture bile su gosti zadruge i držale su česte kurseve iz oblasti vinogradarstva i vinarstva što je ubrzo dalo vrhunske rezultate u proizvodnji vina. Zadrugari su pod nadzorom tehnologa uglavnom iz Francuske počeli da proizvode vino, konjak, pa čak i šampanjac.
Paralelno sa radovima na izgradnji dinastičkog mauzoleja, Kralj Petar I je iza crkve dao da se sazida mali podrum gde je sve do početka Prvog svetskog rata prerađivano grožđe. Iz tog prvog Kraljevog podruma sačuvana je do danas ogromna stara bačva od blizu 4000 litara koju je 1909. godine Petar Joksić, unuk Karađorđevog buljubaše, poklonio Kralju Petru I. Na njoj je izrezbaren stih „Koji ne zna da treba rujno vinca piti, nije čovek već je izrod tog će zemlja kleti.“
Kralj Aleksandar I nastavio poduhvat svog oca i dede zasadivši na preko 50 hektara 150.000 čokota sorti Traminac, Šardone, Game i Pino Noar nabavljenih u Francuskoj, ali i autohtone sorte koje su davale odlične kupaže. Vremenom su nastala poznata vina Trijumf, Oplenka, Žilavka i Roze. Kraljevski vinograd je postao rasadnik kvalitetnih sorti koje su potraživala ogledna dobra, poljoprivredne škole i domaćinstva. Vina koja su se dobijala sa kraljevskih vinograda su se služila prilikom zvaničnih poseta evropskih vladara ali su našla i svoj put do trpeze stranih dvorova.
