Povodom stogodišnjice Mojkovačke bitke, odbor za proslavu tog velikog jubileja organizuje Svečanu akademiju u Velikoj dvorani Sava centra, 18.januara 2016. godine , sa početkom u 20 časova. Organizatori pozivaju sve koji žele da dođu na ovaj značajan događaj,ulaz je besplatan.
Mojkovačkoj bici, malo skrajnutoj iz istorijskih čitanki, nije se mnogo pisalo, iako se danas većina istoričara slažu sa čuvenom definicijom još čuvenije herojine Mojkovačke bitke, Vasilije Vukotić: „da nije bilo Božića na Mojkovcu ne bi bilo ni Vasrsa na Kajmačalanu“. O ovom sudbonosnom okršaju pri povlačenju Srpske vojske preko Albanije do Krfa objavljeno je tek nekoliko studija i dve ozbiljnije knjige pisca Ćamila Sijarića i profesora Aleksandra Draškovića. Tvorci Kraljevine SHS, u čiju su grobnicu sahranjene dve srpske države, Srbija i Crna Gora, u interesu nove, neprirodne tvorevine, na sve načine nastojali su da minimiziraju veliki podvig Crnogorske vojske na čelu sa serdarom Jankom Vukotićem. Osim po neustrašivosti crnogorskih gorštaka, koji su ginuli na nogama da ne bi živeli na kolenima, i njihovih nadljudskih napora da se uspešno odupru višestruko brojnijem (150 000 austrougarskih vojnika, 43 000 crnogorskih vojnika) i tehnički neuporedivo opremljenijem neprijatelju (mitraljezi i artiljerija 7:1), ova bitka će ostati upisana kao jedinstven primer stradanja za bližnjega. Vekovima nadahnjivani kosovskim mitom i Miloševom „žertvom blagorodnog čuvstva“, Crnogorci, ne samo što su se oduprli nadmoćnijem neprijatelju, već su i pojedinačnim jurišima na nemačka mitraljeska gnezda podizali borbeni moral, a plemenski i brastvenički odredi i čete skoro da su se takmičili u tome ko će se većim podvigom i viteškom pogibijom vinuti u besmrtnost.
Ideal „spasi bližnjega svoga po cenu sopstvenog života“ daje ovom podvigu jedan uzvišeni, antički element u kom je sažeta sva folosofija Jevanđelja i hrišćanskog stradanja.
Moral branilaca ni u jednom trenutku nije pokoleban i pored činjenice da je neprijatelj već bio ovladao skoro celokupnom teritorijom Crne Gore, da je prestoni grad, Cetinje, okupiran, a na Lovćenu, oltaru slobode, poboden nemački barjak. Država je bila na kolenima, Vlada se spremala da potpiše kapitulaciju, nastao je haos i metež na koji se branioci ostupnice nisu osvrtali. Glavna preokupacija serdara Janka Vukotića, komandanta Sandžačke vojske, bila je da pokvari neprijateljske planove o presecanju srpskih kolona u povlačenju prema Albaniniji. Vrhovna komanda Srpske vojske na ovom pravcu usmerila je oko 90 000 vojnika i nekoliko hiljada izbeglica. Serdaru Janku „s krvavog bojišta“ iz šančeva krvlju osveštanih, koji po nekoliko puta padaju iz ruke u ruku, stizali su izveštaji o gubicima ali i oni, još bitniji, o kretanju trupa Srpske vojske.
Antonije Đurić, jedan od najvećih hroničara srpskog stradanja u Prvom svetskom ratu, beleži ispovest Vasilije Vukotić, kćerke i ordonansa serdara Janka Vukotića, koja je lično dešifrovala izveštaje sa terena i prosleđivala ocu i ostalim oficirima:
„Mom ocu, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći u maršu prema Podgorici, četvrti, takođe u maršu prema Andrijevici i Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji u predelu Rugova...“
Uoči sudbonosnog okršaja na Mojkovcu, Vasilija ostavlja svedočanstvo o proslavi Badnje večeri u Kolašinu, koje neodoljivo podseća na onu pred Vidovdansku večeru uoči Kosovskog boja:
„Vojnici i oficiri su nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se nalazio Štab. Badnjak je prvi naložio serdar Janko, pa redom oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade. Dočekivala sam ih sa upaljenim žitom. Planuše puške i označiše početak velikog slavlja(...) Odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na scene iz ″Gorskog vijenca ″. Noćas, uoči velikog praznika, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se sutra sudariti dve vojske, jedna malena ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke i druga, silna i jaka koja je krenula da osvoji tuđe da nas učini robljem...Đuro Vukotić nazdravlja Njegoševim stihovima – Neka bude borba neprestana, neka bude što bito ne može, krst i topuz neka se sudare. Na kraju zdravice dodaje : Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu...“ .
Priznanje neprijatelju odao je austrijski pukovnik Rihter:
„Hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova... Tu ste mogli videti crnogorskog vojnika kako goloruk naleće na bajonete protivnika. Ta malobrojna, primitivno naoružana crnogorska vojska danima je zadržavala na mojkovačkom terenu znatno brojniju, moderno naoružanu austrougarsku vojsku i odstupila je tek onda kada je svaku stopu zemljišta zalila svojom i neprijateljskom krvlju.“
U objektivnost pukovnika Rihtera, svakako, ne možemo sumnjati, kao ni u istorijsku važnost bitke, koju su neki hroničari s pravom nazvali „crnogorskim termopilima”.
Nažalost, iako nije poražena u ovoj bici, a u potpunosti je ispunila strateški cilj ‒ zaštitu odstupnice Srpske vojske, što je ravno velikoj pobedi, Crnogorska vojska, zbog sveukupnih zbivanja na širem političkom planu, pre svega zbog pasivnog odnosa saveznika, neodlučnosti i kolebljivosti suverena, Vlade i Vrhovne komande, doživela je neslavan kraj, a glavni akter Mojkovačke bitke, serdar Janko Vukotić, nakon kapitulacije Crne Gore, odbio je poziv kralja Nikole da, zajedno sa ostalom svitom, napusti zemlju :
Srećan ti put gospodare i dabogda se naše oči nikad više ne viđele!” I nikada se više nisu sreli! Kralj je otišao u izgnanstvo, general u ropstvo. Kralja – pesnik , autor najsrpskije himne “Onamo namo” skončao je kao izgnanik u Francuskoj 1921. godine, a serdar Janko Vukotić potonji armijski ćeneral, član Vojnog saveta u Kraljevinbi SHS i ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića umro je u Beogradu 1927.godine.
Ono što je do danas ostalo nejasno jeste zašto, umesto raspuštanja i kapitulacije, neporažena Crnogorska vojska nije usmerena u odstupanju prema Albaniji iza Srpske vojske? U svakom slučaju, u analima ratovanja ostaće zabeležno da je ona, na Mojkovcu, u potpunosti izvršila kapitalne zadatke, one koje joj je u startu zadala Vrhovna.
Autor: Mišo Vujović
