Kušlja je bio slavan konj slavnog Hajduk-Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka.Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Ðogom Banović-Strahinje.
Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju onako kako je to Veljko zahtevao. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tad postao pravi junak i čuven megdandžija.
Bez dobrog konja, znalo se, nema ni dobrog junaka. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke, ž u selu Posgorcu, u Timočkoj Krajini. Srbi su, tad, u tom selu, zarobili velik broj Turaka i njihovog komandanta Alibega koji je jahao , divnog krupnog trogoca, konja sivomrke boje.
Bio je to Kušlja kog je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Alibega. Alibeg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obučen, da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to.
Desetak dana, posle, imao je megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao puna dva sata naočigled dveju vojski koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio velik junak i vojnik. Veljko je prvi put udario na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod dvoboja zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. "Teg" koje je pretegao na Veljkovu stranu, bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turčin. I to je odlučilo. Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk-Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahaca!
Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, Veljko je dojahao do njega i rekao mu da mu oprašta život, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika.
Međutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuo i udarcima zadnjih kopita, na mestu ubio Turčina!
Ovo je porazno delovalo na obe vojske ali i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno, tad, po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drukčija od ljudske, ko zna?
Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 1807. do svoje smrti 1813. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu kod Srba.
Kad su Turci, u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije, navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikad nije bio ranjen kad je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća.Sudbina je htela da pogine bez Kušlje.Prvi put je izašao bez konja, peške, do šanca, da hrabri borce-ustanike.Odnekud je došlo tursko đule i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: "Drž...!"Kušlja je, opet, dopao u turske ruke. Ne zna se gde i kom.
Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana.
Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep na jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.
Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija, dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi. Niko od Srba da se seti da je Kušlja zaslužio velik spomenik. Mnogi, manje zaslužni od njega, dobili su ga...
A velikan Kušlja - gotovo zaboravljen...
