Prvog oktobra 1912. godine, Tanasije Ilić, trgovac iz grada Čačka, a države Srbije, odazvao se naredbi i krenuo u rat. Ostavio je kuću, radnju, ženu Stanu i četiri kćeri: trogodišnju Radmilu, dvogodišnju Mariju i tek Vojni put ga je vodio pravcem koji će opisati istorija. Oporavak. Pripreme. Hajde, Tanasije, nanovo, samo sada od juga prema severu.
Kada se sredinom decembra 1918. godine pobednik Tanasije, srpski borac, vratio u Srbiju zatekao je sve - osim Srbije. Naredbu da krene u rat potpisao je ministar vojni kraljevine Srbije. Na Kumanovo, Bregalnicu jurišao je sa rečima: Za Kralja i Otadžbinu! Na Ceru i Kolubari odbijao Švabe i njihove satrape puškom i uzvikom: Ne dam Srbiju!
Da Srbije nema saznao je slučajno vadeći uverenje da će i dalje voditi sopstvenu trgovačku radnju kolonijalnom robom. Na zvaničnom papiru koji je dobio u istoj opštinskoj zgradi stajao je veliki vodeni pečat na kome je pisalo malo latinicom a malo ćirilicom Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca. Nije mu bilo jasno gde se izgubi i to u njegovom Čačku Kraljevina Srbija. ako po prirodi nije bio sklon propitivanju, a i čekalo ga mnogo posla, to samo pomisli: Zna valjda Kralj šta radi. Moje je da ponovo oporavim radnju.
Brojni potpomci Tanasija Ilića žive u Beogradu. Radmila se u Beograd preselila pre Drugog svetskog rata. Nadežda i Danica u vreme kada se rat, tako se onda verovalo, već odavno završio. Unuci su, po srpskom običaju, preuzeli slave svojih očeva. Od svih sestara živa je jedino Nadežda, koja u svom domu na Banovom brdu i dalje pravi žito za Stevandan.
Godine su prolazile, kćeri se poudavale: Radmila - za oficira. Marija - za trgovca. Danica - za službenika Narodne banke a Nadežda - za činovnika. Rodili su se i prvi unuci, a onda je Tanasije u svom dnevniku aprila meseca 1939. godine , zapisao:
Juče su Marija i Nadežda učestvovale na takmičenju mladih domaćica i kao nagradu dobile sliku prestolonaslednika Petra Drugog. Zadovoljan sam.
Došao je Drugi svetski rat i prošao. Odneo je mnoge žrtve. Dve Tanasijeve ćerke izgubile su muževe, a dve nisu. Rat je bio. Samo da ga više ne bude. Mora se živeti. - zapisano je u dnevniku meseca marta 1946. godine.
Na prelazu između pedesetih i šezdesetih godina, ubrzo, jedno za drugim, otišli su u večnost Stana i Tanasije. Kuća je brzo prodata, imovina podeljena a porodične relikvije (ikona, fotografije, Tanasijev dnevnik, diplome, majstorsko pismo) podelile su sestre među sobom.
Preturajući po ormanu sa poseteljinom, Tanasijev unuk slučajno otkri, kasnije se ustanovilo, jednu od najskrivenijih tajni svoje majke - sliku prestolonaslednika Petra Drugog. Kriješ, mama, kralja! - povika mlađani član pionirske organizacije, dovodeći majku u veoma neugodan položaj. Nasta otimanje oko slike uz dreku mlađanog pionira: Hoćeš kralja! Ti si za kralja!
Tih godina biti za kralja svakako nije bilo preporučljivo. Pionirski instruktor drug Bogosav, govorio je da takve slučajeve, kada se otkriju (slike, novine iz inostranstva), treba odmah njemu prijaviti, a on će dalje. Imajući takav adut u rukama, Tanasijev potomak je brzo postigao dogovor sa majkom. Svake nedelje će moći da ide na utakmicu, a jabuke u šlafroku spremaće mu kad god zatraži. Zauzvrat, on vraća sliku i nikom a pogotovu Bogosavu, neće otkriti njenu tajnu.
Godine su prošle. Tri kćerke su se pridružile roditeljima. Nadežda koja je ostala, videla je princa na ekranu. Bivši pionir je u odboru za doček prepoznao bivšeg druga, sadašnjeg gospodina Bogosava.
Hoćemo kralja! Narod se pita! - odjekuje sa TV - ekrana. A jabuke u šlafroku prave se ovako:
Oljušti se kilogram nakiselih krupnih jabuka i iseče na kolutove. U posebnu posudu razbiti četiri jajeta i dobro umutiti. Dodati šećer, po ukusu, i brašno dok se ne napravi smesa kao za palačinke. Tada se kolutovi jabuke dobro umoče u smesu i prže sa obe strane na vrelom ulju. Služe se ohlađene, a prethodno dobro posute šećerom u prahu.
Piše: Dragomir Antonić
