Život i delo vožda Karađorđa, grandiozne istorijske figure u Srbiji 19. veka, protkani su čitavim nizom mitskih elemenata, na koje dosadašnji istraživači nisu obraćali dovoljno pažnje.
Prvi takav element je vezan za njegovo rođenje. Po narodnoj legendi, koju je u "Serbijanki" zabeležio Sima Milutinović Sarajlija, kaže se da se na zvezdanom nebu Srbije u trenutku kada je rođen Karađorđe, pojavila se nekakva čudna svetlost.
"Isto veče kad će s poroditi
Serb od Serpke, te Belone prave,
..........................................
Prem je prizrak još kroz tamu bio,
Pri svem tom joj sinula je svjetlost,
Pred očima, u okružju doma,
Do nekolik trajala j minuta,
Čak u kući primjetna je bila."
(Sima Milutinović Sarajlija, "Serbijanka"Beograd 1993, 23 pesma, Rođenje i neke čerte Voždova narava, prvo izdanje 1826. g)
Još je precizniji voždov sekretar Janićije Đurić koji kaže: "Kad se Karađorđe rodio u Viševcu, istu noć slučio se jedan Turčin na konaku i posle večere zasnuvši Turčin, čujući plač deteta, zbunjen i uplašen nekim strašnim snovidenijem... tergnuvši se, poskoči i isterči napolje od straha i vidi od juga ka severu veliko jedno na nebu osvetljenje kao dugu." On dalje navodi da Turčin blagosilja majku: "Vala, mlada, meni sve nešto kazuje: tvoj sin biće veliki junak i veliki čovek. vala, mlada, tvoj sin mora biti veliki čovek i sa mnogim narodom zapovedati. Zbogom ostani, čuvaj dobro sina i pamti dobro šta sam ti kazao."
Podatak da se u kući dečakovih roditelja na dan rođenja nalazi Turčin ukazuje da se radi o veoma staroj srpskoj mitološkoj matrici. Taj Turčin nije opisan kao osvajač, neprijatelj i nasilnik. Naprotiv, on majci na porođaju daruje dukat. To sasvim izvesno nije onaj i onakav Turčin sa kojima će Karađorđe ratovati i kakve će ubijati. Očigledno je da se u njegovom liku krije vrhovno starosrpsko božanstvo koje se redovno prerušava u stranca. Turčin koji predviđa i određuje dečakovu budućnost i život se sasvim sigurno može izjednačiti sa srpskim Usudom koji dosuđuje sudbinu (Š. Kulišić, p. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970, s. v. sudbina).
Ova legenda veoma podseća i na Jevanđelje po Mateju koje kaže: "A kad se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme kralja Iroda , gle, dođoše mudraci sa istoka u Jerusalim i rekoše: Gde je car judejski koji se rodio? jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo".
Osim jakih mitoloških elemenata, ove legende imaju i veoma veliki značaj za utvrđivanje tačnog datuma Karađorđevog rođenja. Na osnovu istorijskih izvora zna se da je Karađorđe rođen "baš na svetog Đurđica 3./16. novembra "nepoznate" godine" između 1752. i 1768. godine. Ta "čudna svetlost" i "veliko jedno na nebu osvetljenje" se sasvim izvesno može dovesti u vezu sa prolaskom Halejeve komete pored Zemlje sredinom 18. veka. Edmund Halej (1656—1742) je utvrdio da da su komete iz 1531, 1601. i 1682. godine bile razne pojave iste komete, i predskazao njen povratak krajem 1758. godine. To se dogodilo sa malim zakašnjenjem 1759. godine. Stoga se, na osnovu ovih astronomskih podataka godina rođenja Karađorđa može sasvim sigurno fiksirati u 1759.
Datum rođenja Karađorđa je nedvosmisleno odredio ime detetu Đorđe. Sveti Đorđe, sveti Gergije Pobedonosac, je jedan od svetih ratnika Srpske pravoslavne crkve.
Po drugoj legendi Karađorđe je rođen ispod jedne bukve i imao je "mesečinu" na plećima i krilca ispod pazuha. U kraju gde je rođen nema bukve, te se taj podatak može razumeti samo kroz jake mitološke elemente, jer Čajkanović ovo drvo dovodi u direktnu vezu sa zmajem, tvrdeći da zmaj živi upravo u bukvi. na osnovu tih podataka Karađorđe je izjednačen za zmajevima iz srpske mitologije, kakav je i Zmaj Ognjeni Vuk, za kog narodna pesma kaže da je na rođenju imao:
"Vučja šapa i orlovo krilo
I zmajevo kolo pod pazuhom."
Roditelj Zmaj Ognjenog Vuka je "slijepac Grgur", a Karađorđevi roditelji su takođe "slepci", odnosno siromasi. Time su njegove zmajske osobine još više potencirane. Da je Karađorđe oličenje srpskog mitskog nacionalnog junaka i boga govori i narodna pesma Početak bune na dahije, gde samo za njega Fočić Mehmed aga kaže "On caruje, a ja subašujem", dok za sve druge viđenije ljude u Srbiji kaže "On je paša, a ja sam subaša". To se još očitije vidi u delu iste pesme gde Turci neuspešno pokušavaju da uhvate i ubiju Đorđa. Narodni pesnik je svestan njegove mitske snage i pitanjem konstatuje:
"Tko će ljuta Zmaja prevariti,
Tko li njega spavaćiva naći".
Time je on i decidirano izjednačen sa zmajem.
Istorija se nije upuštala mnogo u razloge zbog čega je Karađorđe izabran za vođu ustanka. Narodna epika jasno kaže "Tu knezovi nisu radi kavzi", što potvrđuju i istorijski izvori. Iako su Turci posekli veliki broj viđenijih ljudi u Srbiji, čak uz pomoć i "blagoslov" tadašnjeg beogradskog mitropolita Leontija Lambrovića (1801—1813) koji je bio protivnik Karađorđa, u Srbiji je bilo dovoljno drugih značajnih ličnosti koje su mogle biti izabrane za vođu. Čini nam se da je razlog za izbor Karađorđa prvenstveno mitološke prirode. Ti razlozi su vreme, mesto i način rođenja, njegovo nisko "slepačko"poreklo i zanimanje svinjar. Istorijski Karađorđe je bio svinjar. Narodna pesma to jasno pokazuje stihovima:
"Pa iziđe svojemu oboru,
Među svoji dvanaest čobana.
Braćo moja, dvanaest čobana,
Ustanite obor otvorite,
Iz obora išćerajte svinje,
Neka idu, kuda kome drago."
Karađorđe ne bez razloga stavlja na ustaničku zastavu glavu vepra, stari praiskonski grb Tribalije, odnosno Srbije(Ž. Andrejić, Vladari Tribala).
Kako istorijski izvori tvrde Karađorđe je pre dizanja ustanka, kod sela Jabučja, od strane hajduka buljubaše Živana bio ranjen u desnu ruku, koju je izlečio, ali je ostao sakat u istu. Sakatost u desnu ruku, u vreme kada je "desnica" sa sabljom u ruci bila osnovno obeležje junaka — hajduka, mogla je da bude ozbiljna mana i razlog da Karađorđe ne bude izabran za vođu. Mitološki elementi , između ostalog i sakatost kao obeležje starog srpskog vrhovnog boga, igrali su očigledno primarnu ulogu i bili su daleko važniji od čisto vojnih.
Postoji još jedan istorijsko-mitološki element koji je uticao za izbor Karađorđa za vođu, koji se krije u podatku da je on pri bežanju za Austriju, pred prvi srpski ustanak, ubio oca, zato što nije hteo preći preko i što je hteo da ih izda Turcima. Taj Karađorđev postupak oslikava čoveka jake volje i čvrstih moralnih principa, koji se dosledno drži one narodne: "prema glavi i oca po glavi".
Vreme dizanja ustanka je takođe mitsko. Sretenje ili Obrtenije, po narodnom srpskom verovanju i kalendaru je prelomni trenutak kada se sreću zima i leto, dobro i zlo i kada se sve obrće na bolje. Vojno strategijski Sretenje, kada je zima još uvek u punom jeku, nije vreme za dizanje ustanka, a on je ipak dignut toga dana. Da je vreme za dizanje ustanka mitsko, najbolje ilustruje početak pesme "Početak bune na dahije":
"Nebom sveci staše vojevati
I prilike različne metati,
Viš Srbije na nebu vedrome;"
Za mitološko definisanje vožda Đorđa Petrovića vrlo je bitno analizirati i definisati njegov epitet Crni. Objašnjenje da je on taj epitet dobio od Turaka, zato što im je uterivao strah u kosti i sejao smrt, nailazi na ozbiljne poteškoće. Moramo se upitati zašto ga Srbi zovu Crni Đorđe. On njima sasvim sigurno nije mogao biti crn kao i Turcima. Osim toga Srbi vožda Đorđa Petrovića podjednako zovu i Crni Đorđe i Karađorđe. Njegovi potomci čak ovo drugo uzimaju za osnovu prezimena cele dinastije, što bi bilo nezamislivo da je tursko "kara" Srbima značilo crn u negativnom smislu te reči. Smatramo da je Đorđe Petrović nadimak Crni dobio odmah po rođenju. Taj nadimak je i danas čest kod Srba. Možemo ga pratiti i u čitavom nizu prezimena: Crnojević, Crnčević, Crnković, Crnić itd. Sam nadimak je nešto što je nad, iznad imena, te je zato i veoma bitno. Logično je da Turci srpsko Crni prevedu sa Kara. Pretpostavljamo da je tada došlo do narodnog tumačenja ove turske reči, koja u srpskom i slovenskim jezicima ima sasvim drugo značenje. Osnova ili prefiks kara je sačuvan u čitavom nizu slovenskih i srpskih reči: toponimi Karan, Karanovac, Karanovo, Karavukovo, Karaburma; hidronim i zoonim Karaš; fitonim karavilje; mitsko biće Karakonxula, mitski pas Strahinića Bana Karaman, glagol karati , ruski kara = kazna, karaul-karaula = straža, karagač = brest, karandaš = olovka, karakulja-karakuke = slova, pismo. U ruskom jeziku Karačun je božanstvo koje uzima dušu i po Tokarjevu on označava smrt. Stanovništvo istočne Srbije Kračunom označavaju Božić. Ukrajinci Božić zovu Kerčun. Stoga je sasvim izvesno da je tursko Kara = Crni, u svesti Srba na početku 19. veka imalo još jednu potvrdu da je Crni Đorđe zaista Božiji izaslanik na zemlji i sam Bog. U srpskoj i slovenskoj prirodnoj religiji postoji Crni bog, dokumentovan između ostalog i u brojnim toponimima: Crni vrh, Crna gora, Crna Reka, Crna Trava, Crna Bara, Crni Kal, Crni Drim, Cruća, Crniće, Crnča itd. Crni bog vlada crnim svetom, pod crnom zemljom i u crne dane. On je bog donjeg sveta, bog mrtvih. Srpska narodna izreka kaže "Ni đavo nije tako crn kao što ljudi govore". V. Čajkanović je ubedljivo pokazao da bogove u prirodnim religijama, kakva je i srpska, nije metodski deliti prema moralnim osobinama na dobre i zle. Svi oni mogu biti i dobri i zli. On se pita po čemu to da "Crna božanstva" moraju biti zla, i tvrdi da ne moraju i nisu. Njima je samo crna oblast, odnosno carstvo kojim vladaju. Moramo se setiti da je Srbija u vreme biranja Karađorđa za vožda zavijena u crno, ona je crna zemlja koja je nekoliko vekova u mraku. Čajkanović je pokazao da je srpski vrhovni bog "najveći bog donjeg sveta i najveći nacionalni bog, mitski rodonačelnik celog naroda", sličan keltskom keltskom Cerunosu — bogu jelenu. Prema jednoj legendi Karađorđe je jedne zime, po mrkloj noći pronašao i ulovio jelena i odneo ga paši koji mu se zatekao na rođenju u Kragujevac. U njenoj mitološkoj matrici sačuvani su elementi našeg nacionalnog Crnog boga, gospodara zime i mraka kome se žrtvuje jelen.
U ovom radu nismo se bavili mitskim elementima u Karađorđevom liku za vreme samog ustanka. Oni sasvim izvesno postoje. Velike pobede koje je srpska vojska pod voždom izvojevala protiv vojno nadmoćnije turske sile, dobijene su "S verom u Boga". Sa mitološke tačke gledišta Prvi srpski ustanak je propao kada je nestalo sloge među vojvodama. To je analogno propasti srpskog carstva na Kosovu, gde "Velikaši, proklete im duše, na komate rastrgnuše carstvo". Posle propasti ustanka Karađorđe prelazi u Austriju, a zatim u Rusiju.
Nakon četiri godine on se vraća nazad u Srbiju. Sima Milutinović decidirano daje razlog njegovog povratka:
"Iz Hotina samdrug Karađorđe,
Otišao, a da ne mre ondi,
Đe mu greba ždral jedva bi zgledo,
S kraja na kraj prelećajuć zemlju.
Otle mogo dić junaka dvjesta,
.......................................
Do Srbije hiljad nekoliko,
Nit bi osto tko ne b pošo š njime,
Al ne imo skritnog namjerenja,
Al ne pošo uzrokovat bune."
Iako nema skrivene namere, Karađorđe se ipak "krije". Ako je u Rusiji i Austriji to morao, pitanje je zašto se i od koga krije u Srbiji. Sam Karađorđe je tražio od Vujice Vulićevića da ga hitno dovede u vezu sa Milošem, što je ovaj preko pisara Ante to i učinio. To sasvim jasno pokazuje da se Karađorđe ne plaši i ne krije od Miloša. Stoga se moramo upitati zašto se on prerušen kreće od Rama na Dunavu do Velike Plane, do kmeta Stojadina. Nije li mu bilo i lakše i brže da se sa Milošem sastane u Požarevcu pored koga je prošao. Zašto nije kada je došao direktno otišao Milošu u Beograd. Zašto Vujica Vulićević krije Karađorđa u Radovanjskom lugu. Smatramo da su razlozi prvenstveno mitološke prirode. Staro je srpsko verovanje da je vrhovno božanstvo redovno prerušeno i nikada ne pokazuje svoje pravo lice. Sam odabir Radovanjskog luga, kao mesta gde Karađorđe treba da se sretne sa Milošem je duboko mitološko. Radovanjski lug je sveti lug slovenskog boga Radogosta, srpskog Radovana i Radivoja. Imenom Radovan u srpskoj mitologiji naziva se bog ruda i rudnika, a samim tim i donjeg sveta, božićni položajnik, koji je epifanija starinskog srpskog nacionalnog boga. Na oblast boga mrtvih, na donji svet, ukazuje i glagol "radovati": "tako mi zemlje koja me je dala i koja će me radovati". Radovan je bog donjeg sveta, bog grobar — deus sepultor. Analogije za ime Radovan imamo i u imenu grčkog boga Harona, koji je jedna od hiposta boga donjeg sveta, koje je svakako u vezi sa glagolom Obradujem se. (Čajkanović V. Mit i religija u Srba, 446). On kao nacionalni bog, u danima potištenosti i robovanja pod tuđincima ide pred svojim narodom u borbi, pobeđuje neprijatelje, oslobađa svoj narod i sasvim u svojoj mesijanskoj ulozi dočarava zlatni vek.
Samo ubistvo Karađorđa izvedeno je na mitološki način. To je pre bila klasična ljudska žrtva prineta na oltar Srbije. V. Čajkanović tvrdi da "postoji staro verovanje da je dragovoljna smrt istaknutog velikog čoveka, čoveka koji po svojoj valjanosti, pameti ili društvenom položajunešto znači — da je takva smrt spasonosna za njegovu okolinu. Epski junak Đerđelez Alija, kada je osvojio Budim, skočio je negde u provaliju "za carevo zdravlje". Ne želeći da branim Miloša, moramo da se upitamo, nije li on mogao, znajući da za Karađorđev dolazak znaju samo on, Vujica Vulićević, kmet Stojadin i pisar Anta, da ga u tajnosti likvidira i ukloni kao mogućeg političkog protivnika. Miloš to nije uradio. On saziva narodne starešine koje donose odluku "da se Karađorđe žrtvuje". Miloš u svojim memoarima kaže: "Vidim da drugog biti ne može, no mora sada, ili on jedan ili mi svi žrtva biti. Bolje je, mislim, da se on jedan žrtvuje, a narod spasava." Naum Ičko na pitanje šta da se radi je rekao: "Radite to, što s prasetom uoči Božića". Očigledno je tada doneta odluka da se Karađorđe, već tada smatran za božanstvo od čijeg se dolaska sam Miloš po sopstvenom priznanju prenerazio, žrtvuje. Karađorđe nije osuđen. On nije likvidiran kao što su likvidirani drugi Miloševi protivnici. On nije živ predat Turcima. Karađorđe je u Srbiju došao sam, jer pisara Nauma ne treba računati u neku ozbiljniju pratnju i zaštitu. Miloš je Karađorđa mogao da likvidira tajno, skoro bez svedoka. On to čini javno. Kao što je poznato Karađorđe je ubijen u zoru na Aranđelovdan letnji 26. jula 1817. godine. Ubistvo je po nalogu kuma Miloša izvršeno sekirom. To je još jedna potvrda da se radi o duboko mitološkom činu. Letnji Aranđelovdan je posvećen arhangelu Gavrilu. Po srpskim narodnim običajima toga dana se prinosila životinjska žrtva, klao se vo i priređivala zajednička gozba. Vujica Vulićević je u Radovanjskom lugu uoči ubistva i priredio skromnu gozbu. Ubistvo je izvršeno u zoru, jer se tada rađa novi dan i novo sunce. Ubistvo je izvedeno sekirom. Zašto? Svi drugi načini su bili "elegantniji i sigurniji". Istorija kaže da su Karađorđa ubili kumovi Miloš i Vujica. Božanski i božiji kum, koji je krstio Isusa je Sveti Jovan. Njegov osnovni atribut je sekira, koja se redovno prikazuje na ikonama. Ona podjednako simboliše svečevo stradanje kada mu je odsečena glava, ali isto tako i oruđe kojim se krči put ka Bogu i istini. Sličnost sa Karađorđevim ubistvom je više nego evidentna. Sekira je sveti predmet kod srpskog naroda. Ona ima veliku ulogu u kultu. Važno je napomenuti da prilikom ritualnih ubistava, sekira preuzima na sebe sve grehove.
Na kraju je važno napomenuti da titulu "vožda" ima samo Karađorđe, a pre i posle njega nijedan drugi vladar. Miloš Obrenović, samo dve godine posle propasti Prvog srpskog ustanka ne usuđuje se da je uzme, već biva proglašen za knjaza.
Svi navedeni podaci ukazuju na čitav niz mitoloških elemenata koji prate vožda Karađorđa od rođenja do smrti. Oni pokazuju da su njegov život, delo i smrt bili duboko mitološki povezani i predodređeni. Tu se kroz jednu ličnost pokazuje sva složenost sinkretizma stare narodne srpske i hrišćanske religije i mitologije.
Dragan Jacanović, Narodni muzej Požarevac
