Kao specijalno izdanje biltena Srpskog nacionalno-kulturnog kluba uŠvajcarskoj, Laza Kostić je, 1962. godine, u šapirografisanom obliku objaviosvoju raspravu "Strana mišljenja o Srbima za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918." On je napravio izbor najupečatljivijih i najozbiljnijih svedočenja o veličanstvenoj srpskoj epopeji, koja sigurno imaju trajnu vrednost.

Francuski istoričar Ernest Deni je, 1915. godine, objavio knjigu "Velika Srbija"u kojoj je o balkanskim ratovima rekao sledeće: "Srpski uspesi se objašnjavaju naučnom nadmoćnošću njihovih viših oficira i moralnom vrednoćom njihovih vojnika." (str. 1.) Nešto dalje kaže: "Ono što sačinjava veličinu ovog naroda – pisao je iz Beograda jedan nemački bolničar (26. novembra 1912.) to je da je svaki stanovnik rodoljub. Kad se mobilizacija izvede satako čudnom brzinom, kad trupe pređu bez prigovora i bez mrmljanja najteže etape, preko neprohodnih puteva, preko poplavljenih poljana, kroz klance kojisu ranije smatrani nepristupačnim, kad ranjeni podnose svoje bolove sa lepim humorom i postojanošću koja je stranim lekarima izvlačila krike čuđenja, to je stoga što svi, od najobičnijeg vojnika do generala i komandanta,znaju za šta se bore." Nemački publicista Albret Virt o balkanskim ratovima 1914. godine,pisao je u obimnoj knjizi "Balkan": "Pobeda kod Kumanova je najveća pobeda koju su Srbi izvojevali za skoro šesto godina. Ona je zaista bila u stanju da trajno podigne samopouzdanje jednog naroda koji je toliko teških udaraca sudbine doživeo... Neprijatelj se valjano branio; nije to nikako bila laka stvar dase on suzbije. S pravom, dakle, imaju Srbi da budu ponosni na ovaj njihov prvi i  odlučni podvig." Norveški pukovnik Angel je isticao: "Došli smos malo poštovanja za njih, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran,samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljno žrtvujući život za zemlju i nacionalnu ideju."

Adolf Fišer, 1913. godine, zapaža jedan interesantan detalj o prirodi srpske vojske: "Oficirski kor i vojnici nisu razdvojeni drukčijim načinom života i navikama. Nema između njih jaza. Mi smo, ne baš retko, mogli zapazit ikako u gostionicama sede oficiri i vojnici za istim stolom... Srbija ne zna za klasnu borbu, koja deli narode Srednje Evrope u odeljene lagere. Srbija je zemlja malih seljaka, demokratija uprkos svoje monarhističke državne forme." I lekar Hans Fogel se iskreno čudi: "U svakom ratu i u svakoj vojsciima zabušanata, a u čast srpske vojske moram reći da u njoj kukavičluk i dezertacija na frontu pred neprijateljem behu potpuno nepoznati."

O prvoj srpskoj pobedi u Prvom svetskom ratu francuski publicista Ogist Goven zapaža: "Srbi, prema kojima su ljudi Beča i Pešte pokazivali samo prezir pun omalovažavanja, ovi ništavni ljudi, za koje su se spremali da ih u prahi pepeo raznesu, učiniše da beže pred njima zastave Franca Josifa I... Mi prisustvujemo uskrsnuću Velike Srbije na hrišćanskom istoku." Goven je inače pun divljenja i s oduševljenjem veliča srpski narod i njegovu vojsku. Drugi francuski publicista Eduard Šire pisao je 1917. godine. "Svojim herojstvom u poslednjem ratu, svojim čudnim održanjem date reči, svojim uzvišenim mučeništvom, koje je potvrdilo njenu nerazrušivu moralnu snagu i svoju skoru renesansu, Srbija je skokom ušla u prvi rang solidarnosti naroda koji se bore protiv tevtonske hegemonije, a za slobodu sveta. Plemenitošću svoga držanja i etničkom hrabrošću u patnji, ona privlači... opštu simpatiju i divljenje.Otada, čovek se pita kakvim je čudom unutrašnjeg života ova nacija, uvek gonjena i tlačena od svojih suseda, umela da održi integritet svoje savesti ida prosledi svoj ideal uprkos protivnih okolnosti. To je jedan problem narodne psihologije jedinstvenog karaktera. Uostalom, veliki geniji su obrazovali nacije za njihove specijalne misije, sa najraznovrsnijim etničkim elementima.Mi ovde vidimo kako podsvesno narodna duša sleduje bez uvijanja svom idealu sa etničkim elementima homogenim i da nateraju celu naciju, kao svoje heroje, da to realizuje."

Francuski maršal i srpski vojvoda Franše D Epere je svakako bio najkvalifikovaniji da pruži kompletnu ocenu srpske vojske: "Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja u svetu? Tosu seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi,to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva. Okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje; ti seljaci bez napora, pretvorili su se u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih." Kostić izlaže i veliki broj nemačkih mišljenja, od kojih nam se čini najupetljivije Franca Tirfaldera iz 1935. godine: "Mnogo puta su mi učesnici u tamošnjem ratu saopštili koliko su ih duboko dirnuli hrabrost Srba, njihovo viteško ponašanje prema pobednicima i prema pobeđenima, njihova izdržljivost i vojničko držanje. Njihov patriotizam, njihovo herojsko držanjemi smo već i za vreme samog rata pratili: u svakom slučaju, za vreme celog ratanije izvršeno nikakvo povlačenje vojske koje bi pokazalo tako malo karakter poraza kao što je bio marš srpske vojske na Jadran."

Ruski književnik Leonid Andrejev je, u novembru 1914. godine, u štampi objavio apel "Reč o Srbiji" u kome je, između ostalog, stajalo: "Rat je započeo u Srbiji: prve žrtve ove velike borbe naroda bili su Srbi; to istorija neće zaboraviti, to će ona zabeležiti. I od toga Srbina, koji je pao kao prva žrtva rata pa do onoga kog su ubili juče – njih ubijaju svakog dana, svakoga časa joši sada – već četiri puna meseca bori se taj mali, usamljeni, junački narod... Nečuveno! Svesno, sa golim cinizmom kome nema ravnoga, pred očima čitavog civilizovanog sveta, objavljujući tu skoro plakatima – Austrijanci hoće da čitavu jednu zemlju pretvore u jedno jedino beskrajno gubilište od hiljadu kvadratnih kilometara, hoće od svakoga drveta da naprave vešala za po jednoga Srbina,hoće svaku glavu da predaju u ruke dželatima. Nečuveno!...Čitav njegov istorijsk iživot – to je život surovih muka, radnika-paćenika, koji u jednoj ruci drži lopatu a drugu je digao da njome čuva glavu; njegov život je neprekidan martirolog mučenika za slobodu, beskrajna povorka raspetih, raspetih, raspetih.On vekovima nije imao ni trenutka odmora, nije poznao sreću najobičnije bezbednosti– pa zar je mogao imati vremena da stiče bogatstva, asfaltirane ulice,da stvori gotski Verthajn i Aleju pobede? Jest, on je siromašan i bos, žuljevite su njegove ruke, telo mu je puno ožiljaka, a duša do vrha nalivena nepresušivim čemerom – on Srbin, čija deca umesto da idu u školu, moraju da se bore za svoju slobodu, za svoj život. Njemu se mora pomoći, mora!... Pomozite Srbima, koji nemo prolivaju svoju krv."

Autor: Prof. dr Vojislav Šešelj