Danas su svima poznati termini zlatarska i juvelirska radnja, ali malo kome i zlatarska radionica. Da bismo shvatili suštinu ovog termina, morali bismo da pođemo od egipatskih zlatarskih radionica u Luksoru i Karnaku, zatim preko rimskih nadgrobnih spomenika, radionica renesanse, baroka, pa do današnjih uprošćenih zlatarskih radionica.
filigranski rad:Goran Ristović
Savremeni način života uglavnom nam ne ostavlja vremena za razmišljanje dalje od vizuelne impresije koju izaziva gotov proizvod. Pogled kroz izlog zlatarske radnje zadržaće se na predmetu koji prija našem oku. I tu je kraj – kupljen je predmet, a kupljeni i mi njegovom lepotom. U tom trenutku ne prolazi nam kroz glavu da je nastao nizom zlatarskih operacija i finesa, od kojih su neke dostignuće određenog vremena, prenose se kroz generacije ili zauvek ostaju izgubljene u prošlosti.
Procvat srpskog zlatarstva istovremen je s razvitkom srpskih srednjovekovnih rudnika, a posebno rudnika srebra, olova, cinka, bakra i drugih metala. Pored Kopaonika, Trepče, Vranja, Rudnika, čuveni rudnici srebra bili su Novo Brdo i Janjevo, iz kojih se dobijalo najtraženije glamsko srebro, u kome je bio znatan procenat zlata. Bogatstvo rudnika zlata i srebra beležili su mnogi putopisci. Francuz Gijom Adam, prolazeći kroz srpske zemlje, u izveštaju francuskom kralju 1332. godine napisao je: "Srbija ima pet rudnika zlata, isto toliko srebra, u njima rudari neprestano rade. U različitim mestima ima takođe mešovitih rudnika zlata i srebra. Ko god pridobije tu zemlju, steći će lep nakit, najdragoceniji ovoga veka". Grk Kritovul, pisac knjige o Muhamedu Drugom, osvajaču Carigrada i Srbije, govoreći o Srbiji iz 1454– 1455. godine, između ostalog navodi: "Ali što je najznatnije i nada sve druge zemlje u Srbiji, to je što se u njoj nalazi srebra i zlata kao vode u izvorima i što se na sve strane kopa zlatan pesak, u kome je zlata i srebra obilatijeg i boljeg nego što je indijsko".
Jedna od najstarijih, ali i najlepših tehnika obrade metala svakako je filigran. Ovom tehnikom, tokom vekova, izrađivan je prelep nakit, kao i ukrasni predmeti kojima se i danas divimo. Tehnika filigrana javlja se na predmetima mikenske kulture, iz Troje, Rodosa i Efesa, kao i na najranijem etrurskom nakitu. Vrhunac u izradi filigrana dostiže Grčka od 5. do 3. veka pre nove ere, ali je ova tehnika zastupljena i kasnije u ranohrišćanskom periodu, srednjem veku, kroz ceo turski period, a zadržala se i do danas.
Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavljao je srpsko srednjovekovno nasleđe koje je u tursko vreme postalo jedna od najzastupljenijih tehnika prilikom obrade nakita od srebra i zlata. Filigran se najčešće radio od tanke srebrne ili zlatne upredene žice, za čije je stvaranje bio potreban specijalan alat, koji se sastojao od: kalibra, klešta s ravnim masivnim ustima i savijenom drškom, metalnog limenog sica koji je primao žicu i izdržavao pritisak prilikom provlačenja kroz kalibar i neophodnog lema kojim su se spajali crteži sastavljeni od žice.
Proces izrade počinje izlivanjem metalnih šipki sa što manjim presekom. Šipke se zatim prekuju u kvadratni presek kako bi što lakše mogle da se kalibruju. Ovako pripremljena žica stavlja se u sic sa zasečenim vrhom, polukružnog profila. Nakon toga se kalibrira, kroz metalni pripremljeni pravougaoni kalibar, s rupama određenih dimenzija, koje su potrebne u određenom slučaju, i ovaj postupak se ponavljao više puta sve dok se ne dobije željena debljina. Od kraja 19. veka za izradu filigrana počinje da se koristi mašinski napravljena žica. U zavisnosti od toga za šta će žica da se koristi, ona je ostavljana kao jednostruka ili je upredana sastavljanjem dve ili više žica.
Kod izrade filigrana mogle bi da se izdvoje dve varijante – pravi i pseudofiligran, ili lažni filigran. Pravi filigran mogao je da se radi slobodnim komponovanjem žice u raznovrsne motive (krugovi, cvetići, geometrijske šare) u okviru konture predmeta, tzv. vazdušasti ili lelujavi filigran. Mustre i šeme za izradu motiva uglavnom nisu postojale. Svaki majstor kombinovao je šare „iz glave", a dobri majstori filigrana bili su nadaleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad. Druga varijanta pravog filigrana podrazumeva pločastu osnovu na koju se lemi ornament od žice.
Pseudofiligran, ili lažni filigran, izrađivan je tako što je predmet prvo liven, a zatim dorađivan tehnikama kao što su iskucavanje, probijanje, struganje i graviranje. Za razliku od pravog filigrana, predmeti izrađeni u tehnici lažnog filigrana znatno su grublji.
Da bi se neki predmet ili nakit uradio tehnikom filigrana, zbog veoma osetljive i nežne strukture, prvo mora da se oblikuje njegova osnovna kontura. Ova osnova se formira od deblje žice ili traka na izgoreloj daščici i ona je davala čvrstinu predmetu. Posle formiranja osnove, radi se takozvano „punjenje", tj. ispunjavanje međuprostora malim spiralama od najtanje žice.
Posle spajanja (lemljenja) svih detalja, radilo se dopunsko ukrašavanje bez kojeg je filigran nezamisliv. Pre svega, dodavali su se granule, sitne srebrne kuglice, zatim sitnije i krupnije romboidne pločice, trake ili polulopte. Ponekad se filigran inkrustirao ukrasnim kamenom.
Najčešće, filigran je kombinovan s granulacijom. Ova tehnika podrazumevala je topljenje zlata, srebra i bakra u loncu za livenje. Iz lonca se žitak metal izlivao u posudu s vodom uz neprekidno mešanje, čime su nastajale male kuglice, granule. Potom su se dobijene granule lemljenjem fiksirale za podlogu ili filigransku žicu.
U novije vreme, ove tehnike, a posebno majstori koji ih uspešno rade, retki su. A možda smo i mi drugačiji. Danas će nas više zadiviti kako laser s kompjuterske fotografije stvori prsten od grumena zlata ili kako 3D skener snimi predmet i na 3D štampaču uradi njegovu vernu kopiju. Vreme prolazi, tehnologija napreduje, ali svakako da ništa ne može da zameni maštu, ljubav i duh koje su majstori zlatari, filigrandžije unosili u svoje proizvode.
"Stari zanati u Srbiji"
Autor: Jelena Vuletić
