Duga porodična tradicija, generacijama s ljubavlju podizani vinogradi, kombinacija savršenih mikroklimatskih uslova i izuzetne istrajnosti da se sa kolena na koleno prenosi naklonost ka ovom lepom ali i napornom poslu su samo neki od epiteta kojima se može opisati podrum porodice Stojković koji datira još iz 1912. god. a koji će za par godina svoj rad ponosno ovenčati proslavom stogodišnjice.

Vinogradi porodice Stojković se prostiru na severnim padinama Fruške gore na kojima je već sama priroda preduslov da se uz dovoljno ljubavi i truda na 3 ha može stvoriti 10.000 litara vina vrhunskog kvaliteta. Od sorti grožđa koji su zastupljeni u našim vinogradima proizvode se italijanski rizling i šardone od belih, a od crnih vina kaberne sovinjon i vranac. Kao kruna svega toga godišnje se proizvede i 1.000 l dragocenog bermeta čiji tajni recept svaki vinar čuva duboko u srcu.

Za poreklo ovog vrhunskog vina i način čuvanja zaslužna je cela porodica, a g.din Stojković ističe:

Bermet je naše tradicionalno, autohtono desertno vino, ali sada imamo nekih problema da ga zaštitimo. Bili smo iznenađeni kada se pojavio jedan vinar iz Hrvatske sa zahtevom da zaštiti geografsko poreklo Samoborskog Bermeta. Jedini vinogradar koji je zaštitio svoje vino kod nas bio je Aleks Bermet i zaštitio ga je u pet evropskih država i sada se svi kačimo za njega, jer je bio dalekovid da to uradi. Mi trenutno dokazujemo, za čega je prikupljena ogromna papirologija, da je Bermet potekao sa ovih prostora Fruške gore, da je u srednjem veku služen po evropskim dvorovima i da se nalazio na vinskim kartama prestižnih svetskih hotela. Ali, problemi istrče začas, niotkud.

-Stara kuća u kojoj je sačuvan stari nameštaj, pokrovci i devojačka sprema domaćinove majke i staramajke, u dogledno vreme se, kada se završi sanitarni čvor i kuhinja, da se koristi za izdavanje. Jer, kako Banoštarci vole da kažu sva sela se smanjuju, a Banoštar poslednjih godina raste i interesovanje za ovo mesto u svakom pogledu se povećava. A ideja za smeštaj je proistekla iz nužde, jer kada se iz podruma izađe ne može daleko da se ide, već mora da se prilegne. Za sve turiste, bilo da je francuski ambasador ili deca iz vrtića, tradicionalno se sprema mast i paprika na domaćem hlebu, zaboravljene droždine (oni sitni ostaci, mrvice od čvaraka, od kojih se prave najbolje pogačice), vanilice i krofne, i još po neke đakonije, a sve iz naše bašte.

-Moji preci su bili berberi, deda i otac, a negde 1965. godine prekinuli su bavljenje berberskim zanatom. Otac je posle toga radio u menjačnicama. Nekada je u svakom selu bila menjačnica, mesto gde za žito dobiješ brašno. Potreba za menjačnicama se postepeno smanjivala, pa je prvo bilo u svakom selu, pa u opštini, a poslednja na sremskoj strani je bila ona u Beočinu u kojoj je radio moj otac. Na kraju je stvoren Mlinpek, a menjačnice su otišle u zaborav. Moj otac je odlaskom u penziju počeo da kupuje po malo zemlje i imao je na kraju 5 jutara, i kako je ovde „bogom dana" klima i zemlja za vinogradarstvo zasadio je prve čokote. Tako je porodica počela da se bavi vinogradarstvom i da širi posed. Podrum koji je pravio moj pramdeda ima više od sto godina, a pravio ga je naravno za vino i rakiju.
Nije teško zaključiti da su u posao oko proizvodnje vina uključene čitave porodice i da je to oduvek bilo i treba da bude porodična priča. Ja sam građevinski tehničar, moja supruga Dragica ekonomista, ćerka Marijana vaspitačica, a sin Vasa,inženjer vinogradarstva i voćarstva. Kada završimo svoje redovne profesionalne obaveze, porodično se okupljamo, da li u vinogradu, podrumu ili zajedno dočekujemo drage goste. U tom pravcu edukujemo i mlađe generacije, da iskoriste idealne prirodne uslove za proizvodnju vina i da čuvaju svoju porodicu na okupu.