U Adresaru građanskog Niša iz 1939. godine, u rubrici „hoteli" upisan je jedan neobičnog imena - hotel „ATINA", u Prizrenskoj ulici br. 21 (današnja Dimitrija Tucovića), vlasnika Radeta Arackog, uglednog Nišlije i posvećenog ugostitelja.
Hotel „Atina", podignut 1923. dozidan 1936. godine, preživeo je sva vremena i udare decenija: i danas se nalazi na istoj adresi preko puta Železničke stanice, nadomak nekadašlje tramvajske okretnice izgrađene kada su Nišem tutnjali tramvaji 1930. a uklonjene kad i tramvaji, 1958. godine. Zdanje hotela „Atina" (u svesti većine Nišlija kafane „Atina") skladnih je linija sa jednostavnom fasadnom ornamentikom, građeno u duhu eklektike, posebno dozidani deo iz 1936. godine po projektu znamenitog niškog arhitekte Aleksandra Medvedeva.
I dok sa požutelih stranica hotelskog Letopisa izranjaju slike i atmosfera hotela, nije teško da se dočara prizor sale prepune gostiju sa svih strana i graje u kafanskom delu gde su se pili nadaleko čuveni vino i rakija uz domaći mezeluk gazda Radeta, dok se sa ulice čulo kloparanje tramvaja presecano piskom parnih lokomotiva. Ta živopisna slika vraća nas na početak sentimentalne istorije hotela „Atina", nesumnjivo svojevrsne institucije grada na Nišavi, u kojoj se sudbinski prepliću idilični detalji i prizori sa dramatičnim životnim momentima koje je preživljavala ugledna stara niška porodica Aracki u periodu posle Drugog svetskog rata.
Vlasnik hotela (kafane) „Atina", gospodin građanskog kova, Rade Aracki, prečanski Srbin, potiče iz bogate porodice. Rodio se 12. marta 1888. godine u idiličnoj varoši Senti. Poživeo je 76 godina i umro u Nišu 12. janaura 1964. godine. Kao osvedočeni patriota učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Njegova druga supruga Bojana (rođena Jakovljević) rođena je 1905. godine u malom mestu Adi, srez Senćanski. Od dece imali su dva sina, Mladena i Milutina. Danas u Nišu porodičnu lozu Aracki nastavljaju potomci - Zoran Aracki ugledno novinarsko pero i šef dopisništva „Večernjih novosti" u Nišu i njegova sestra Sonja, sudija Opštinskog suda u Nišu.
Početkom dvadesetog veka Rade Aracki dolazi u Srbiju i naseljava se u selu Aleksandrovo nadomak Niša, čije je starosedelačko autohtono stanovništvo doseljeno u vreme Aleksandra Obrenovića iz Vojvodine. Porodica Aracki je vrlo kratko živela u Aleksandrovu pa je početkom dvadesetih godina prešla u Niš. Po dolasku u Niš, Rade i Bojana Aracki, mladi, vredni i sposobni, otvaraju kafanu „Dve lipe" koja se nalazila na uglu današnje Prvomajske i Ulice Ćirila i Metodija, preko puta Filozofskog fakulteta.
U to vreme braća Radetove supruge Bojane počela su da zidaju ugostiteljski objekat na praznom placu u Prizrenskoj 21. Podigli su samo temelje. Započeti objekat, budući hotel „Atinu", otkupio je od šuraka Rade Aracki i svojim novcem i kreditom Hipotekarne banke 1923. i 1924. godine izgradio spratnu zgradu hotela „Atina" u obliku slova „G", koja je u to vreme bila jedina zgrada u okolini. Imala je prostrani podrum, sprat sa sobama za prenoćište, restoran i mansardu sa pet soba.
U drugoj etapi izgradnje hotela, 1936. godine po projektu arhitekte Aleksandra Medvedeva, u nastavku je dozidana zgrada prema Kajmakčalanskoj ulici, čime je dobijen dodatni kafanski prostor i sprat sa sobama. Tako zgrada hotela dobija konačan, današnji izgled. Godine 1938/39. obavljeni su adaptacioni radovi unutar same gostionice, a posle Drugog rata renovirana je zbog oštećenja u bombardovanjima, a još jedno renoviranje doživela je 1979. godine.
Hotel „Atina" i događaji vezani za njega, deo su posebne zanimljive istorije. Tokom vremena, prirodno, mnogo šta se menjalo u životu i državi, ali menjali su se i gosti „Atine". U građanskom periodu do 1941. godine u nju su dolazili putnici namernici na konak, hranili se radnici Ristićeve pamukare i fabrike boja „Pomoravlje", železničari, fijakeristi, tramvajdžije, špediteri, seljaci u vreme prazničnih dana, žandari, momci sa Bubnja, navijači, igrači i članovi uprave Sportskog kluba „Car Konstantin", osnovanog 24. avgusta 1932. godine.
Bila su to dobra i berićetna vremena za gazda Radeta Arackog. Gostionica je bila uvek puna, slušala se muzika sa zvučnika i živelo se bezbrižno... Ispred kafane bila je bašta sa perdom gde se pilo hladno „apel" pivo i mezila majstorski spremljena jela gazdarice Bojane Aracki, mađarski gulaš i paprikaš, pasulj na tavče, kasapski kupus... nišlijski roštilj...
Za vreme Drugog rata u „Atini" je boravila okupaciona vojska, koju je vlasnik Rade Aracki nerado gledao. Nakon oslobođenja Niša 1944. i dolaskom novih vlasti u Atini se postepeno menja nekadašnji sastav gostiju. U nju dolaze aktivisti Narodnog fronta, drže se politički skupovi i sastanci društvenih organizacija...
Hod po mukama hotela „Atina"
Nekada bezbrižna, opuštena, prava porodična atmosfera hotela „Atina", nakon Drugog svetskog rata sa promenom vlasti i vlasnika posle nacionalizacije 1959. godine doživljava crne dane. Počinje hod po mukama vlasnika Radeta Aracskog i njegove porodice. Istovremeno, u kafanu sve više dolazi polusvet, kriminalci i prostitutke, dešavaju se česte tuče, opijanja, kockanje... To je karakteristično naročito za period sedamdesetih godina, kada nekadašnji svetli i lepi dani „Atine" doživljavaju sumrak.
Hotel „Atina" bio je u vlasništvu Radeta Arackog od 1924. do 1941, za vreme rata dat je u zakup, a od 1944. do 1947. godine ponovo je u vlasništvu R. Arackog. Iako je Aracki dobio državni kredit za renoviranje zgrade 1948. godine, hotel preuzima Ugostiteljsko preduzeće „Železničar", a nekadašnji vlasnik sateran je u jednu jedinu prostoriju.
Najgore se dogodilo 2. septembra 1959. godine kada je hotel nacionalizovan. U momentu nacionalizacije „Atine" korisnik je bilo preduzeće „Union", koje je kasnije spajanjem preraslo u sadašnju „Nisu". Dve godine nakon nacionalizacije preduzeće „Union" pokušalo je da iseli porodicu Aracki (!?) ali je srećom gradska vlast odbila takav zahtev.
Deo velike nepravde ispravljen je 1962. godine kada su Radetu Arackom vraćena u vlasništvo dva četvorosobna stana u hotelu „Atina", ali su i oni prodati kasnije „Unionu", zbog nemogućih uslova življenja, jer je kafana ispod stana u prizemlju postala mesto okupljanja kriminalaca i sumnjivog sveta. Prinuđen neizdržljivim okolnostima, i uz mnogo emocija, za minimalne pare, Rade Aracki je prodao stanove na prvom spratu hotela.
Devedesetih godina prošlog veka naslednici su pokrenuli postupak za utvrđivanje vlasništva nacionalizovane imovine. Nakon što je u postupku utvrćena opravdanost zahteva, naslednicima su vraćena dva lokala i tavanski prostor, koji, u stvari, nisu ni bili nacionalizovani, već samovoljno korišćeni.
Tako se ispisuju najnovije stranice letopisa hotela „Atina", kroz koju su prošle mnoge generacije Nišlija. Sasvim je izvesno da se time upotpunjuje i kulturna istorija grada, jer već čitav vek traje zanimljiva i slojevita priča o „Atini" i njenim osnivačima i vlasnicima, Radetu Arackom i njegovoj porodici.
Dragocen doprinos u pripremi priloga pružili su novinar Zoran Aracki, potomak familije i dr Andreja Filipović, na čemu autor srdačno zahvaljuje, a kao izvorna građa korišćen je i dragocen tekst o „Atini" dr Miomira Naumovića, profesora Filozofskog fakulteta u Nišu.
Autor:Jovan Mladenović
„Niški vesnik"
