Ne samo poslije Drugog svetskog rata nego i između dva svetska rata nije gotovo ništa istraživano i pisano o veoma interesantnim događajima tokom oslobođenja Boke 1918. godine.
Najveća, najjača i najmodernija obalna tvrđava u Boki bio je for Radišević u Krtolima. Osim većeg broja mitraljeskih gnezda, bila su 4 teška merzera kal. 210 mm dometa preko 7 km, 2 tvrđavska topa kal. 150 mm, dometa 10 km, 2 poljska topa kal. 90 mm, 2 reflektora 900 mm i mnogo puškarnica. U ovoj tvrđavi je zasijala prva električna sijalica u Boki i Crnoj Gori i proradio prvi lift za vertikalni transport. U podzemnom delu su bila 4 sprata pod debelim armiranim svodovima, sa mnogo prostorija za skladišta municije i hrane i za smeštaj vojske. For je mogao da primi hiljadu vojnika, iako mu je redovna posada bila pet puta manja. Oko fora je bio 8 m dubok i 6 m širok rov, a oko njega nekoliko nizova pletera od bodljikave žice i željeznih šiljaka. Bio je neosvojiv ondašnjim ratnim sredstvima, a mogao je da izdrži višemesečnu opsadu.
Čudno je da se baš takav objekat prvi osvoji i da se na njemu istakne prva srpska zastava na nekom vojnom objektu u Boki. Teško je to i poverovati, pogotovo kad nisu pronađeni dokumenti. Ipak, događaj nije bilo teško rekonstruisati, jer su ostavljena dva zapisa, koja su ranije i objavljivana, nezavisno jedan od drugoga i u raznim knjigama. Prvi zapis je ostavio pop Marko Kostić, tada predsednik ilegalnog Narodnog veća. Objavljen je u knjizi "Komitski pokret u Crnoj Gori" Kordića i Ašanina 1985. g. a i u nekim novinama. Drugi zapis je prof. dr Laza Kostića, tada komandanta novoosnovane oslobodilačke jedinice.
Objavljen je u njegovoj knjizi "O zastavama kod Srba", 1960. godine. Sinteza jednog i drugog zapisa, koji se neznatno razlikuju, objavljena je i u knjizi "Srpska narodna garda u Kotoru" 1989. godine. Ovde je skraćena verzija.
Kraj rata se već nazirao, a sa njim i propast Austrougarske carevine. Njeni vojnici slovenskih nacionalnisti, sve češće su dezertirali. Prikupljali su ih mesni patrioti, koji su znali gdje ih mogu kriti. Formirana je oslobodilačka jedinica od meštana i dezertera, čiji je srž bila nedavno pristigla komitska trojka. Ova jedinica je različito nazivana; Seoska straža ili Srpska garda. Da im se ne bi rasipala vojska ili bila izložena napadima seoske straže, austrougarska komanda je povukla vojsku sa isturenih položaja i skoncentrisala je u utvrđenju. Sela su praktično ostala slobodna. U takvoj situaciji, na Vari, centru i glavnom zborišu Krtola, pred prostorijama Krtoljske čitaonice (silom zatvorene uoči rata), okupili su se naoružani Krtoljani i svi koji su se krili po okolnim brdima i šumama.
Krtoljana je bilo mnogo mobilisanih na raznim frontovima, pa ih se malo sposobnih za pušku našlo u Krtolima. Ipak, zajedno sa komitima, dezerterima i žandarima, formirana je jedinica od 160 boraca. Kako su se u toj jedinici našli i austrougarski žandari? Na Vari je bila njihova stanica i jedino oni nisu povučeni u tvrđavu. Svi su bili slovenskih nacionalnosti. Nisu pružili otpor formiranju vojne jedinice. Za njenog komandanta je postavljen Lazo Kostić, sin popa Marka. Lazo je bio rezervni austrougarski oficir, dva meseca ranije dezertirao kad je došao na letnje odsustvo.
Ova jedinica je osnovana istog dana kad je pao Skadar, što znači da su regularne srpske trupe bile još daleko. Istog dana je zauzela položaje za opsadu fora Radišević. Pop Marko Kostić je odlično govorio nemački jezik, a lično poznavao komandanta fora Radišević, rođenog Bečliju i doktora prava, rezervnog višeg artiljerij-skog oficira. U ime Narodnog veća vodio je pregovore sa komandantom fora. Komandant, visoki intelektualac, imao je prilike da upozna mentalitet Krtoljana i pribojavao se njihove odmazde nad svojim vojnicima. Bilo je mnogo razloga da se to očekuje.
Tokom pregovora, pop Marko je namerno potencirao takvu mogućnost, ali i dao čvrste garancije da se nikome neće desiti ništa neprijatno ako komandant prihvati uslovnu kapitulaciju.
Komadant je prihvatio uslove: da mu vojska ostane pod humanitarnim tretmanom i na redovnoj menaži dok se ne razbistri situacija i organizuje evakuacija. Pop Marko je ponudio još više: da razoružana vojska ostane pod komandom svojih oficira, koji bi zadržali lično naoružanje i da artiljerci ostanu na svojim položajima, ali pod novom komandom.
Punu sedmicu dana pre stizanja na for Radišević delova Drugog puka Jugoslovenske divizije, izvršena je predaja fora Radišević krtoljskoj Seoskoj straži. Ceremonijal predaje je obavljen po svim vojničkim propisima i viteškim načelima. Austrougarska vojska, koja je bila na položajima pod punom ratnom spremom, povučena je na zborno mesto i postrojena. Komadant im je u kratkom govoru objasnio situaciju i uslove za polaganje oružja. Nije bilo ni očajavanja ni oduševljenja. Disciplinovano su složili puške u piramide (a ne nabacali na gomilu) i vratili se u stroj. Ispostavilo se da ih ima 600 i da su pretežno Mađari. Otvorene su kapije i umarširala je Seoska straža, različito odevena i sa raznolikim naoružanjem.
Srpska garda je preuzela stražarska mesta i u svemu poštovala uslove predaje. Posebno je zanimljivo da su se do dolaska regularnih trupa jugoslovenske divizije, na istim kazanima hranili zarobljenici i pobednici, čak ravnopravno čekali red za sledovanje
Našle su se dve vojske postrojene jedna naspram druge. Uz poslednji pozdrav svih zajedno, spuštena je austrougarska zastava sa visokog tvrđavskog jarbola. Nije ni zgužvana, ni zgažena, ni spaljena, nego smotana i predata dotadašnjem komandantu fora. Austrijskog zastavnika smenio je crnogorski komita Krsto Kalezić. Ta čast mu je pripala kao veteranu sa najdužim boračkim stažom. Ponovo uz pozdrav obe vojske, uspinjala se uz jarbol velika srpska trobojka. Na brzinu je sašivena u tvrđavskoj krojačnici, s tim što je pop Marko tražio da bude veća od austrougarske. Kad se nova zastava zavijorila na vrhu visokog jarbola, nastala je urnebesna paljba iz pušaka. Ispaljeno je nekoliko hiljada puščanih metaka. Nije se žalilo jer ih je u skladištima bilo na stotine hiljada.
Sve je to bilo malo, pa je Lazo Kostić tražio da se smena zastava pozdravi i sa 21 topovskim pucnjem. Bivši komandant je objasnio da nema drugih sem "oštrih" (bojevih) granata. To je baš i odgovaralo. Bolje će se čuti, a cijevi okrenute prema otvorenom moru neće nikome nauditi. Da bi kanonada što duže trajala, nije bila plotunska nego pojedinačna, i to iz merzera najtežeg kalibra. Treslo se čitavo Luštičko poluostrvo, a počeli su stizati protesti. Nije se znalo da li Austrijanci sa fora gađaju neki saveznički brod, ili pred povlačenjem uništavaju vlastite objekte.
Da artiljerci ostanu na svojim mestima nije traženo samo radi slavlja. Pronosili su se glasovi da Italijani žele okupirati Boku i preduhitriti srpsku vojsku. Trebalo ih je spremno dočekati. To je bio glavni razlog za zaposjedanje fora Radišević. Drugi razlog je bio da se što pre otvore skladišta hrane i spasi izgladneli narod. To je odmah učinjeno. Trebalo je sprečiti uništenje skladišta, što se moglo očekivati.
Srpska garda je preuzela stražarska mesta i u svemu poštovala uslove predaje. Posebno je zanimljivo da su se do dolaska regularnih trupa Jugoslovenske divizije, na istim kazanima hranili zarobljenici i pobednici, čak i ravnopravno čekali red za sledovanje. Uslove predaje su poštovale i regularne trupe, pa je odmah organizovana evakuacija zarobljenika svojim kućama.
Autor:Vasko Kostić
