U Glibovcu, rodnom mestu Stanoja Glavaša, hajduka i vojvode iz Prvog srpskog ustanka, održavaju se deseti, jubilarni "Dani Stanoja Glavaša", manifestacija u organizaciji Zavičajnog udruženja „ Stanoje Glavaš".
Program manifestacije:
Petak, 01.avgust
- 18.00 Književno veče (učenici OŠ „Stanoje Glavaš" i Književni klub 21 iz Smederevske Palanke)
- 19.00 Svečano otvaranje manifestacije i tročasovni program „ Čaša vode sa izvora"
- 22.00 Mali fudbal
Subota, 02.avgust
- 08.00 Služba u Hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Glibovcu
- 09.30 Kulturno – umetnički program na palanačkom trgu, kod fontane (Buline vode,Glavaševa koliba)
- 12.00 Poseta grobu Stanoja Glavaša u Baničini
- 13.00 Nadmetanje za titulu „mladog harambaše"
- 14.00 Nadmetanje za titulu harambaše u disciplinama: skok u dalj iz mesta, bacanje kamena s ramena, borba na gredi, obaranje ruku, nadvlačenje klipka, bacanje potkovice
- 16.00 Nadvlačenje konopca
- 17.00 Proglašenje pobednika, dodela nagrada, diploma i zahvalnica
- 18.00 Mali fudbal – veterani
- 19.00 Kulturno – umetnički program ( KUD „Oreovica", KUD „Novo Selo", KUD „Stanoje Glavaš" )
- 22.00 Mali fudbal – finale
Stanoje Glavaš, iako je bio imućan i porodičan čovek, u hajduke se odmetnuo pre Prvog srpskog ustanka i postao jedan od najpoznatijih harambaša. Iz kasnijih, ne baš pouzdanih kazivanja, povod je bilo bratovljevo ubistvo koje je osvetio ubivši Turčina. Najpre je bio u hajdučkoj družini Laze Dobrića iz sremskog sela Sase. Posle Dobrićeve smrti u maju 1803. postao je harambaša i četovao uglavnom u Šumadiji. U njegovoj hajdučkoj družini bili su Milovan iz Velike Plane, Lepi Steva iz Prova i Hajduk Veljko. Na zboru u Orašcu na Sretenje 1804. nuđeno mu je da se prihvati vođstva ustanka.
Odbio je ponudu i predložio Karađorđa, koji se toga prihvatio. Prve godine ustanka bio je uz Karađorđa u činu buljubaše i voždovog ađutanta. U boju kod Drlupe ranjen je u glavu. Čin vojvode dobio je 1805. Nije imao određenu teritoriju kojom je upravljao, a najviše je ratovao sa vojnicima iz Smederevske nahije. Početkom 1806. radio je na utvrđivanju Deligrada. U vreme Deligradske bitke bio je u izdvojenom šancu odakle je, uprkos turskoj opsadi, prema Karađorđevom naređenju krenuo sa oko 3.000 ustanika prema Prokuplju. Pošto je tu varoš spalio, pošao je dalje prema Kosovu i time nagnao zapovednika turske vojske Ibrahim-pašu da se povuče prema Nišu. Prilikom oslobađanja Beograda 1806. nalazio se sa Vulom Ilićem na desnom krilu ustaničke vojske prema Vidin-kapiji. Kada su Konda bimbaša i Uzun-Mirko Apostolović sa svojim borcima otvorili kapiju, među prvima je jurnuo u beogradsku varoš. Do kraja Prvog srpskog ustanka ratovao je oko Deligrada, duž Morave, a 1810. učestvovao u bojevima kod Varvarina i Loznice. Karađorđe ga je sa Vulom Ilićem 1811. imenovao za vojvodu u Smederevskoj nahiji kako bi oslabio vlast Vujice Vulićevića. Poslednje godine Prvog srpskog ustanka bavio se zemljoradnjom, prisiljavajući narod na kuluk, što mu je Karađorđe zamerao.
Kao i knez Miloš, predao se 1813. Turcima. Huršid-paša postavio ga je za krserdara, zaduženog da progoni hajduke i obezbeđuje carigradski drum. Porodica mu je bila u Zemunu, odakle ju je po naređenju Sulejman-paše Skopljaka preveo u Srbiju krajem aprila 1814. Zbog turskog terora dogovarao se sa viđenijim starešinama o pokretanju novog ustanka. Posle ugušenja Hadži Prodanove bune Turci su ga sumnjičili da je potajno sarađivao sa pobunjenicima. Beogradski vezir je naredio da ga ubiju. Kada je saznao za turske namere, sklonio se u svoju kolibu u šumi Baničini. Turci su ga opkolili i paljenjem kolibe primorali da izađe. Pre nego što je pao pod turskim kuršumima, ubio je jednog Turčina. Glavu su mu odsekli i ona je nekoliko dana bila izložena na šiljku ispred vezirovog konaka u Beogradu. Njegova porodica je od Turaka otkupila glavu i sahranila na mestu gde je ubijen. To mesto se i danas naziva Glavašev grob.
Bio je krupan, kosmat i grlat, s naročito velikom glavom, po čemu je dobio nadimak. Marijom, rodom iz Varvarina, oženio se oko 1794. a stari svat mu je bio Karađorđe s kojim se pobratimio. Njegovo herojstvo opevano je u epskim pesmama, a Đura Jakšić napisao je istoimenu dramu.
