Prvi svetski rat primorao je žene da preuzmu različite uloge, od domaćica do ratnica. Za vreme rata one su obavljale sve poslove, jer je više od 60 miliona vojnika bilo na frontu. Nemoguće je adekvatno proceniti kojoj je grupaciji žena za vreme Prvog svetkog rata bilo najteže. Čini se da su žene sa sela ponele jedan od najvećih tereta svakodnevnog života pod okupacijom.

Ostavši skoro u potpunosti bez muške radne snage, žene na selu radile su najveći deo teškog fizičkog posla. Iako je život bio ispunjen nadljudskim fizičim naporom, strahom i neizvesnošću, nova pozicija koju je seoska žena zauzela u patrijarhalnom krugu doneo joj je izvesno socijalno oslobođenje. Preuzimanjem novih vrsti odgovornosti, položaj seoske žene u tradicionalnoj zadružnoj porodici polako se menjao. Seoska žena je bila jedna od najčešćih žrtava ratnih zločina okupacionih vlasti.

U srpskim gradovima su se vodile direktne borbe ili su bili pod okupacijom. Većinski deo stanovništva gradova činili su žene, deca i stari, koji su u pauzama bombardovanja izlazili iz skloništa i održavali makar privid normalnog života.

Jedna od takvih hrabrih ratnica koje su se borile za Srbiju je Vasilija Vukotić, kćer čuvenog serdar Janka Vukotića,koju  tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života". Kako sin‐jedinac serdar Janka u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐1916), sve do propasti Crnogorske države i vojske, bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima.

Lepa Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije. Zahvaljujući Vasilijinom pamćenju ostale su zabeležene reči njenog rođaka Đura Vukotića, izgovorene u Kolašinu, na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka: „Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela".

U toku Prvog svetskog rata, prilikom povlačenja srpske vojske pred naletom Austrougraske, vojska kraljevine Crne Gore suprotstavila se nadmoćnijoj austrougarskoj vojci u bici kod Mojkovca januara 1916. godine. Iako znatno slabiji i lošije opremljeni, vojnici pod komandom Janka Vukotića su uz brojne žrtve omogućili srpskoj vojsci da se povuče preko albanskih planina sve do Jadrana i evakuišu na Krf. Vasilija je u ovoj bici bila jedina žena i učestvovala je kao ordonans svoga oca. Uspela je da preživi Mojkovačku bitku i, što je najvažnije, iza sebe ostavi detaljno svedočenje o tadašnjim zbivanjima i toku bitke. Vasilija Vukotić bila je visoko obrazovana za to vreme, a govorila je ruski i francuski jezik

Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji.