I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem

Milan Rakić

Posle austro-ugarskog poraza na Ceru (avgusta 1914) ozlojeđeni neprijatelj priprema novu ofanzivu na Srbiju. Poraz na Ceru Austro-Ugarska je doživela kao težak moralni udarac i zato u novoj ofanzivi angažuje znatno veće snage. Novi napad, koji je počeo 8. septembra 1914, zatekao je Srpsku vojsku u nepovoljnom rasporedu. Naime, na zahtev saveznika, Srpska vojska je izvršila ofanzivu u Srem, koja se završila neuspehom. Dva dana posle ove srpske, usledila je nova austro-ugarska ofanziva prema Mačvi i srednjoj Drini.

Prvi ofanzivni pokreti neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja doveli su do velike bitke na Drini, koja je vođena od početka septembra do sredine novembra 1914. Najžešće borbe vođene su na Gučevu, Boranji, Jagodnji, Košutnjoj stopi, Sokolekoj planini. Vrhunac je bitka dostigla na Mačkovom kamenu, od 16. do 23. septembra, zbog velikih gubitaka u oficirskom kadru nazvana "Oficirskom bitkom". Ove borbe nanele su teške gubitke slabo opremljenoj i brojno znatno manjoj srpskoj armiji. Naročito su bili veliki gubici u pešadiji, najbrojnijem rodu oružja. Teški gubici u oficirskom kadru bili su uslovljeni požrtvovanjem i zalaganjem oficira a ne samo preciznom vatrom austro-ugarske vojske. Usled toga, mnoge čete ostale su bez iskusnih oprobanih komandira iz balkanskih ratova. Na frontu su komandire četa tada zamenili većinom mlađi, pretežno vodni oficiri, najčešće poručnici i potporučnici, dok su dužnosti vodnih oficira vršili podoficiri. Posle teških odbrambenih borbi na Drini i nadljudskih napora slabo opremljenih srpskih pukova, naš front se iz dana u dan pomerao ka unutrašnjosti zemlje. Teški gubici, danonoćni pokret bez odmora i sna, jesenje kiše i mrazevi, gubitak starešinskog kadra, drumovi zakrčeni izbeglicama iz Mačve i Podrinja, pojava opake zarazne bolesti — tifusa; sve je to uticalo i na krizu morala kod Srpske vojske pa i na pojavu dezerterstva. U tom periodu povlačenja pred Kolubarsku bitku, Vrhovna komanda donosi odluku da se u borbu uvedu i nedovoljno obučeni đaci i studenti. Reč je o đačkom bataljonu, nazvanom "1300 kaplara". On je nastao tako što su na dan 1. septembra 1914. pozvani u Skoplje na odsluženje đačkog kadrovskog roka svi studenti sa produženim rokovima, zatim redovna godišta đaka rođenih 1892. godine, a uz njih tek regrutovano godište 1893. Tako se osam generacija studenata i đaka našlo na obuci u Školi rezervnih oficira u Skoplju. Da bi se što pre pripremio brojniji starešinski kadar, u ovu školu su, mimo ranijih propisa, primani i učenici nižih škola i oni koji su imali završenu malu maturu. Svi đaci-regruti, bez obzira na ranije određene rodove oružja, svrstani su u ovu Školu za rezervne pešadijske oficire. Tada se u Skoplju steklo oko 1400 omladinaca, od kojih je obrazovan Prvi skopski đački bataljon od šest đačkih četa, pod komandom heroja sa Kumanova, aktivnog pešadijskog potpukovnika Dušana Glišića. Naravno da se nedostatak stručnog oficirskog kadra i udžbenika osetio i u samoj školi. Dužnosti vodnih oficira vršili su tek proizvedeni podnarednici, pitomci podoficirskih škola, mladići od sedamnaest do devetnaest godina, koji su i sami obuku završili po skraćenom postupku. Posle samo dva meseca obuke, od 1. septembra do 1. novembra 1914), kada je neprijatelj ugrozio opstanak zemlje, došla je naredba Vrhovne komande kojom ih unapređuje u čin kailara i upućuje na front. Kada je komandant Škole, potpukovnik Glišić, pred strojem pročitao naredbu, zaorila se pesma: "Oj, Srbijo, mila mati". Ceo Prvi đački bataljon, posle forsirane dvomesečne obuke, upućen je 1. novembra 1914. Vrhovnoj komandi u Kragujevac, na raspored. Tog dana svi đaci-redovi unapređeni su u čin kaplara. Sutradan, 2. novembra, u Kragujevcu, svima je dodeljen još jedan čin — podnarednika. Istog dana, po podne, svih šest đačkih četa upućeno je na front. Svi su upućeni u pešadijske jedinice na prvu borbenu liniju, gde su zamenili vodne oficire. Niko u pozadinu. Cilj je bio, ne samo da oni svojim mladalačkim grudima brane otadžbinu, već da svojim patriotskim zanosom povrate moral Srpske vojske u povlačenju.

Ovaj visoki ratni zadatak školska omladina ondašnje malene Srbije, Sandžaka i Makedonije, izvršila je u celosti sa puno požrtvovanja i časti. Nema u istoriji ovakvog žrtvovanja cveta intelektualne omladine. Od 1332 srpska đaka koji su uvedeni u borbu, poginulo je 420. Izginuli su sinovi mnogih viđenih i uglednih Srba. Pored ostalih: dva sina predsednika Skupštine Andre Nikolića, sin predsednika Demokratske stranke Ljube Davidovića, sin ministra pravde.

Jedan od srpskih đaka-kaplara, koji je pao na braniku otadžbine bio je i sin književnika Branislava Nušića, Strahinja Bane Nušić. Pred svoju smrt pisao je ocu:

"Ne tuguj za mnom...

Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali...

takva je sudbina" — bile su poslednje reči Strahinje Bana, upućene ocu Branislavu Nušiću.

Po završenom prvom svetskom ratu jedan vrlo mali broj đaka toga istorijskog bataljona, koji su ostali u životu, njih oko tri stotine, demobilisani su sa činom rezervnih pešadijskih poručnnka. Jedan od njih je i književnik Stannslav Vinaver, koji je to obeležio stihovima:

Izgurasmo, izdurasmo,
Izgrcasmo, iskičmasmo,
Svakom obraz osvetlasmo,
Sve od sebe, sobom dasmo,
Ograšjima oblistasmo,
Odagnasmo, Ogrejasmo,
Kao sunce prosijasmo;
Odolesmo, otrajasmo...

Rečeno je da su đaci uvedeni u borbu za vreme Kolubarske bitke, koja je trajala od 16. novembra do 15. decembra 1914. Do nje je došlo tako što je Srpska vojska posle bitke na Drini, u septembru 1914, odstupila uz velike nedaće na istočnu obalu Kolubare i Ljiga. Pod pritiskom austro-ugarskih snaga, u drugoj polovini novembra, Srpska vojska se dalje povlači na istok i krajem novembra zadržava se na liniji Varovnica planina — Kosmaj — Vagan Takovo — Kablar — Ovčar — Jelica planina, zaposevši front dug oko 130 kilometara. Podaci govore da je austro-ugarskih vojnika bilo 160000, po pekima i 300000, a srpskih snaga 120000. Srpske snage su 3. decembra prešle u napad, što austro-ugarska komanda nije očekivala. Upornim pritiskom, Prva srpska armija generala Živojina Mišića uskoro je probila neprijateljski fron a, Druga armija je vršila frontalni pritisak na neprijatelja, dok su trupe odbrane Beograda izdržale napad neprijatelja i protivudarom 6. decembra stabilizovale situaciju. U noći 6/7 decembra austro-ugarske trupe su odstupile preko Kolubare i izvršile 15. decembra opšte povlačenje iz Srbije. Zarobljeno je preko 43000 austro-ugarskih vojnika i golem ratni plen.

U jutro 15. decembra 1914. Srpska vojska je oslobodila Beograd, čime je završena Kolubarska bitka, najveća i najznačajnija bitka između Srpske i Austro-ugarske vojske u toku prvog svetskog rata, a sa njom i borbe između ova dva neprijatelja. U borbama 1914. godine, poražena Austro-ugarska vojska izgubila je 266212, a Srpska 132000 vojnika.

Uz sve to, austro-ugarski zarobljenici uneli su u Srbiju tešku zaračnu bolest pegavi tifus (oni su se slobodno kretali jer Srbija nije imala zarobljeničke logore).

U istoriji, ova bitka je ocenjivana kao primer kako se iz dugotrajne odbrane i povlačenja pod najtežim uslovima prelazi u protivofanzivu i pobeđuje materijalno opremljeniji neprijatelj.

O značaju odluke vojvode Živojina Mišića za protivofanzivu može se i drukčije razmišljati jer neke činjenice i to potvrđuju. Na slabljenje morala Srpske vojske nisu uticali samo veliki broj ranjenika, tifus, mase izbeglica i vesti o zločinima okupatora. Krajem okgobra 1914, prilikom evakuacije Valjeva, u depresiju je zapao i sam načelnik General-štaba, vojvoda Radomir Putnik. Pod uticajem rđavih glasova sa fronta, uz svoju bolest i starost, došao je na misao da zemlja treba da kapitulira. Suprotno od njega delovali su: regent Aleksandar u ulozi vrhovnog komandanta, predsednik Vlade Nikola Pašić i komandant Prve armije general Živojinović Mišić. Šta bi bilo da je neko od ove trojice stao na gledište vojvode Putnika?

Zna se da je i stari kralj Petar I, da bi zaustavio pojavu dezerterstva u rovovima Timočke divičije, održao kratak i potresan govor u kojem je vojnike oslobodio obaveza prema kralju i otadžbini, rekavši da ide kući ko hoće, a on ostaje u rovu, pa neka Austo-Ugari preko njega mrtvog porobe Srbiju. Dirnuti ovim rečima starog kralja, borci su uzvikivali: "Nećemo, čika Pero!" i ostali do kraja da se bore.

Videvši u svojim razmišljanjima konture predstojeće bitke, general Mišić je naredio povlačenje svoje Armije na položaje sela Takova, položaj Lipe, selo Šilopoj, u nameri da svoje trupe izvuče iz neposrednog dodira sa neprijateljem, malo ih odmori, a zatim, kad neprijatelj bude silazio sa ispresecanog planinskog masiva, krene u napad sa ciljem osvajanja planinske grede Maljen — Suvobor — Rajac, da bi neprijatelja odbacio ka Valjevu. Tu misao nije mogao lako da prihvati vojvoda Radomir Putnik, ubeđen da o nekoj ofanzivi ne može biti ni reči. Tek uz veliku upornost Mišića, protiv svoje volje prihvatio je povlačenje Prve armije, što je bio preduslov za njenu kasniju ofanzivu.

Posle povlačenja srpske jedinice dobile su prikupljeniji raspored jer je odbrambena linija bila znatno kraća. Trupama je pružena mogućnost da se nekoliko dana odmore, popune regrutima i municijom1 i da se u njima povrati ofanzivni duh. Kada je to video, Mišić je odlučio da 3. decembra 1914. počne opšti napad svim raspoloživim snagama. Kada je o tome izvestio Vrhovnu komandu i zamolio da se i drugim armijama naredi napad, vojvoda Putnik je bio oduševljen.

Tri dana posle završetka Kolubarske bitke, Živojin Mišić dobio je čin vojvode.

U Kolubarskoj bici poginuo je i pukovnik Milivoje Stojanović Prka, komandant čuvenog Suvoborskog gvozdenog puka. Stanisav Binički mu je posvetio "Marš na Drinu" a pesnik Milosav Jelić ove stihove:

Poćoreče, carevi većile
Duša mi je od Kosova Stara
Teško srce u gorskoga vuka
Komandant sam Gvozdenoga puka
Ne bojim se cara, ni ćesara.

Autor:Bogdan Sekendek