Pripala mi je čast da vas upoznam sa jednim od proslavljenih srpskih junaka,Jovanom Petrovićem Kursulom.
Jovan Petrović Kursula je rođen 1768. u selu Donja Gorovnica,koje pripada opštini Čačak.Njegovi roditelji,otac Velimir i majka Magdalena,poreklom su iz Drobnjaka u Crnoj Gori,ali je posle muževe smrti njegova majka došla u selo Cvetke kod Kraljeva,gde se preudala.
O Kursulinom detinjstvu se malo zna,ali se zna da se Jovan Petrović odlikovao hrabrošću,pa je u lovu toljagom ubio vuka,Bio je jako ponosan,nije voleo nepravdu i nije voleo da vlada.Takođe,često je dolazio u sukob sa turskim kabadahijama.Jedne noći je iz osvete ubio subašu Omera,koji je ubio njegovu strinu Jelenu,te je tu i kraj njegovom detinjstvu i odmah nakon ubistva beži u hajduke.Kada je 1804.Karađorđe digao ustanak,Jovan Petrović je sa nekoliko drugova pritekao u pomoć.Odmah je učestvovao u svim bojevima,a kada bitaka nije bilo ,krstario je okolinom Čačlka i Kraljeva,štiteći srpski narod od turskih bandi.
Jovan Petrović je bio izuzetno preke naravi.Neprijatelje je odmah ubijao,pa ga je ta preka narav i sprečavala da bude postavljen za jednog od komandanata ustanika.Takođe,ni on sam nije pristajao na bilo čiju komandu.Međutim,zbog velikog junaštva koje je pokazivao,Karađorđe ga je svrstavao u rang vojvoda,iako zvanično on nije imao to zvanje.Jovan Petrović je raspolagao velikom snagom,hitrinom i izuzetnom hrabrošću,pa ni čuvenom hajduk Veljku nije ustupao mesto.
KAKO JE DOBIO NADIMAK KURSULA
Jovan Petrović je uvek voleo dobre konje i u svaku bitku kretao na konju.Kako je u jednoj od bitaka ostao bez svog vranca,a morao u Topolu na sastanak sa Karađorđem,on se peške zaputio na sastanak.Tu je na poklon od Karađorđa dobio kao trava zelenu bedeviju koji je nazvao "Strina" i od koje se do smrti nije odvajao,a sa njom je 1810.godine,izašao na megdan Crnom Arapinu.Nadimak Kursula je dobio uoči te bitke,zato što je rekao Karađorđu :"Dobro gospodaru,ako niko ne sme,ja ću da idem da se sa Arapinom raskusuram.Nakon toga ga vojska i starešine prozvaše Kursulija-Kursula.
Dvoboj Jovana Kursule i Crnog Arapina opevao je u svojoj pesmi "Kursula i Arapin" Jovan Dragašević,profesor zemljopisa na Velikoj školi.Ubistvom najpoznatijeg turskog megdandžije Jovan Kursula je podigao kod Srba hrabrost,a kod Rusa je srpski vojnik dobio veliki ugled.
KURSULA I ARAPIN
Varvarinsko polje pritisnula vojska
I srpska i turska da se krvnički kolje
A na polju zlokobivu očajnu mejdanu
Stoji junak,crn delija na konjicu vranu
Hrže konjic zemlju bije baca pene blede
A delija džilit igra dve ga vojske glede
Crni Arap mejdan hoće pa ište junaka
Da se pozdrave i poznadu vatrom iz pušaka
Oružje i odelo sve u suhu zlatu
Stoji junak crn delija na besnome atu
A iz vojske srpske junak se pojavi
Krvavog odela očiju krvavih
Na njemu ne beše kadiva u srmi
Već debelo sukno u toj mrkoj krvi
Na nogama nisu čizme svrh mestava
Već laki opanci kalčina krvava
Na glavi mu crna šubara jagnjeća
A široku palu bacio na pleća
Te s ramena leva krvav balčak seva
Pa se tako digo da deli mejdana
A pod njime tanka bedevija vrana
Dao joj dizgine pa je rukom češe
Čibuka se maša pa u kremen kreše
Zapalio lulu oblaci se viju
A kobila tanka opružila šiju
Pa tako lagano ide pred deliju
Nasmeja se Arap na smej mu se dalo
Što pijano Vlašče na konju zaspalo
Pa se okreće svojim da se i oni smiju
Kakvu mu đauri šalju megdandžiju.
A Kursula samo puši i dimani
Sigračka su njemu krvavi mejdani
Tek Arapu crnom dugo se ne čeka
Kuburlijom bije jošte izdaleka
Ne može da trpi žudan bojne slave
Zaželeo se krvi hoće ruse glave
Pa još jednu meće - al Jovo se ne kreće
Prepade se Ture,vrišti vranac ljuti
Pa hrže i sluti da će poginuti
A Kursula ide sve Arapu bliže
I kobila poče ušima da striže
Pa izdiže šiju te gleda deliju
Sad Kursula lulu turi
A s ramena pala sinu
Pa obode ljutu zmiju
I poteče Arapinu
Puče puška Arapova
Te zamagli mejdan polje
(a u Jova puške nema
on svakada samo kolje)
Zveknu ljuta bakračlija
Po bedrima bedevija
I zablista teška pala
U srpskoga megdandžije
Ljuta zmija bedevija
Četir koplja podskočila
I u jednom jošte skoku
Pa da zdrobi vranca čila
Al da vidiš ljuta jada
Od Arapa deli Muje
Kad u Srba oči zgleda
Prepade se ko od munje
Namah vranca obrnuo
Pa pobeže sa mejdana
A za njime polegla je
Ona ljuta zmija vrana
Pršti polje od kopita
Čili vranac hitro grabi
I tek iza sve ordije
Stade da se zaustavi
Al u mahu odmah tome
Arapinu pade glava
Prsnu krvca po vrančiću
Pocrvene meka trava
Aferim ti slavna đurska delijo
Hrzus Arap nije za mejdan ni bio
-povikaše Turci i ordija cela
I propusti Srba zdrava i vesela
A Kursula Jovo vraća se s mejdana
I pod njime tanka bedevija vrana
Dao joj dizgine pa je rukom češe
Čibuka se maša pa u kremen kreše
Zapalio lulu oblaci se viju
A kobila tanka opružila šiju
Pa tako lagano ostavlja deliju.
Na dan Preobraženja 1813.godine Kursula je bio u Deligradu,gde je sa svojim sestrićem Ljubisavom Radosavljevićem otišao kod vojvode Parezana i Novičića na sastanak u istureni šanac.Međutim,u ranu zoru Turci su napali na šanac,a Ljubisav je uplašen pobegao sa Kursulinom bedevijom.Jovan Kursula je videvši napad krenuo po svoju kobilu,ali nje nije bilo.Prihvatio je neravnoprtavnu borbu na Deligradskom šancu gde je ranjen na 17 mesta.
Najtežu ranu je dobio od zatrovanog koplja,koje zatrovalo ranu i krv.Videvši da je teško ranjen,njegovi momci su ga postavili na les od pruća između dva konja i iz Deligrada ga do njegove kuće u selu Cvetke doneli.
Jovan Kursula je živeo još deset dana i 29.avgusta umro je u svojoj kući u selu Cvetke.
Ovaj veliki srpski junak sahranjen je u grob svoje majke,kod stare Cvetačke Crkve brvnare,a njegov grob se i danas nalazi kod pomenute Crkve.
Autor:Duško Mijatović
