U starije vreme kalajdžiski zanat je bio vrlo unosan, jer se posuđe od bakra upotrebJvavalo po svim kućama. I zeml»ano posuđe se znatno upotreblavalo, ali je svaka domaćica želela da ima pune „štice" (police) posuđa od bakra. Samo siromašne porodice upotrebljavale su više zemljano posuđe.

Prilikom svečanosti, na gozbama i narodnim veoeljima zemljano posuđe se nije postavljalo na sto. Jedini zemljani sud koji se bez zazora iznosio na sto pred go- ste bida je „đuvečka". Narod je smatrao da je jelo zgotovljeno u zemljanoj posudi ukusnije. Oko 1890 g. zemljana đuvečka zamenila se bakarnom. Za svadbeni „sujiš" (poklon) nabavljalo se samo posuđe od bakra: „Da bidat mladenci zdravi i jaki kutu bakar". Posuđe od bakra' „tepsija", razne veličine i oblika  „kotlovi" raznih veličina, počevši od „aranije" (kazana) od 60 do 90 oka pa do jedne oke, „tendžera" (šerpa), „tava" (tiganja) razne veličine, „tasova" (čorbaluka) s poklopcima i bez poklopaca, „lingera" velikih i malih u kojima se iznosi pred goste voće i kolači, „grne" s poklopcem, korita za pranje rublja, pekmezarske „tave" u kojima s.e kuvao pekmez, „sofra-tepsija" na kojoj se obedovalo, „sanova" (velikih tanjira) u kojima se iznosilo jelo, zatim mali „sanovi" za zakuske i z.a decu, pa veliki i mali „đumovi" (đuguni), „ibrici", „džezve" itd.

Posuđe od bakra, bilo da se često ili retko upotrebljavalo, samo u izvesnim prilikama, kao linger, jasija-tepsija, malo kotlence, itd., moralo je biti „kalaisano". Čim bi se pojavila crvena pega na posudi, odmah se izdvajala iz posuđa da bi se „kalaisala". U takvoj posudi se nisu smeli držati ostaci od jela. Izuzetno samo slatka jela, kao tatlija, alva, razne zimnice kuvane u pekmezu, racelj, madžun, zrva od grožđa kuvana u pekmezu itd. mogla su prenoćiti u takvim sudovima bez bojazni da će oe zatrovati od bakra.„Kalaisanje" sudova vršilo se dvaput godišnje. Naročito je bilo obavezno da se sudovi kalajišu uoči seoske zavetine („pana- đira"), kad su dolazili gosti i rođaci iz suoednih sela, jer je bila velika sramota z.a celu kuću ako bi se iznelo jelo na sto u nekalajisanim sudovima. Osobito se to pazilo u kućama u kojima je bilo devojaka za udaju ili momaka za ženidbu.
Svako selo nije imalo stalno nastanjenog „kalajdžiju". Usled toga su se Na mesec dana pre zavetnog dana odnosili sudovi kalajdžiji ili su oni dolazili u selo, zauzimali seosku „odaju" i objavljivali preko seoskog birova da se sudovi i posuđe donosi na kalajisanje i opravku. Neke kalajdžije išle su od kuće do kuće, skupljali pos.uđe i sudove za kalajisanje i za opravku, pošto bi se prethodno pogsdili koliko staje pojedina opravka na sudovima i posuđu. Nagrada oe naplaćivala posle izvršene opravke i kalajisanja.

Posuđe uzeto iz nekoliko kuća nije se mešalo. Stoga je majstor obrađivao sve posuđe jednoga domaćina, pa onda drugog i tako redom.Kod kalajdžija nije bšgo „veresije", tj. naplata na poček. Usluga se naplaćivala odmah. I ljudi su izbegavali da opravljaju posuđe na veresiju, jer su to bili obično mali izdaci.

Učenik bi prvo očistio posudu vodom i peskom. Veće sudove (tepsije, kotlovi, pekmezarske tave i dr.) čistio bi 'na ovaj način. Sipao bi malo vode i peska u sud, pa bi ubacio parčad volujske kož e i i pocepane opanke, ušao u sud, rukama se odupro o kakvu gredicu, kretao bi se levo i desno, ne podižući noge sa koža i tako bi sud očistio. Zatim bi rukama, pomoću nakvašene kože, čistio bokove posuđa. Neobrađeno posuđe je majstor držao na levoj strani a obrađeno na desnoj.Majstor je obavljao kalajisanje na „odžaku." pošto bi ga unekoliko preuredio, tj. namestio mali meh. s njegove leve strane. On je sedeo na zemlji do zida, pored kojega je bio odžak, sa opruženim nogama, između kojih je držao bakarnu „tavu" veličine 50 do 60 sm, a u njoj je držao šipku kalaja, loptu pamuka i limenu kutiju, u kojoj je bio istucan nišador. Uz tavu držao je dva para kadajdžiskih maša, pomoću kojih je pridržavao posuđe na vatri prilikom kalajisanja. Tu je bio i mali nakov.anj, usađen u zemlju, zatim drveni i gvozdeni čekići, pomoću kojih je ispravljao krivine na površinama posuđa itd. Naposletku, majstor je u staklu držao „ćezap" (vrstu 1ake kiseline), kojom je premazivao neočišćena i masna mesta nc posuđu koja se nisu mogla očistiti vodom, pgskom i kožom.
Kalajdžije su upotrebl>avale ugalj od smreke. Pre kalajisanja sud se dobro zagreje na raspaljenom uglju. U zagrejani sud posipa se nišador da bi se kalaj bolje hvatao. Zatim oe ubace parčad kalaja i trljaju pomoću lopte od pamuka po površini da se sud svuda pod- jednako kalajiše. Rastopljeni i suvišni kalaj se iz suda sipa u tavu. Kalajdžiani sud blistao je kao ogledalo. Bakarni sudovi se nisu kalajisali po sgahljašnim stranama.
Posle kalajisanja majstor je raznosio sudove domaćina od kojih ih je uzeo u rad, a domaćini su mu plaćali ugovorenu nagradu.
Gotovo redovno je tom prilikom majstor dobijao parče hleba, sir.a, mesa, pa i staklence s rakijom. Prilikom rastanka majstor se s domaćima ovako pzodravljao: „Ajde neka e ajarlija praznik i dugo dini sus zdrave pangjir pak da pračekiti i da se veselite", a domaći su mu odgovarali: „I vija (vi) da ste živi i zdravi, ud parte air da vidte, i pa dugudina da s.e vidme".
Posle kalajisanja domaćica bi ponov.o prala sudove pepelom i vodom, a neke bi ih i iskuvavale da bi se otstranio zadah nišadora i ćezapa. Ona bi zatim izdvojila posuđe za svakodnevne potrebe, a ostalo bi složila u neku poveliku korpu i sklonila u „kilar" do upotrebe o većem prazniku.
Iako je kalajdžiski zanat bio unosan, on se u narodu potcenjivao. Kalajdžija je gotovo redovno bio neugledan, prljav, masan, garav. Mnogi kalajdžija je, zbog svog prljavog posla, ostao neoženjen, ili ie morao napustiti zanata da bi se oženio. Devojkee cv govorile da kalajšce zaudaraju na trule opanke i: „Šta će mi on za muža, da mi se vrti u kući kalajdžija".