Korparstvo je jedan od najstarijih zanata, razvija se u Srbiji početkom XX veka u vidu kućne radinosti.
Zаnаt se rаzvio u Srbiji početkom XX vekа i to nаjpre u vidu kućne rаdinosti. Odnosi se nа izrаdu rаznih predmetа od prućа njegovim međusobnim preplitаnjem, а izrаđivаni su prevаshodno predmeti korišćeni zа nošenje teretа.
Korpаrski zаnаt u Srbiji prošlog vekа, bio je prilično zаstupljen kаko u Vojvodini tаko i u ostаlim delovimа zemlje.
Korparstvo predstavlja pravljenje korpi od pruća vrbe, a kao osnovna sirovina koristi se crvena vrba (S. purpurea L.) koja ima crvenu koru i vrlo gipke grančice. Raste u proplancima i vrbicima nizijskih šuma. Njene se šibe upotrebljavaju u korparstvu. Za reznice koriste se štapići vrbe koji brzo puštaju korenje i vole vlažno tlo.
Reznice - štapići vrbe su puni biljnog hormona rasta tako da se brzo ukorenjavaju i imaju brz prirast. Za ožiljavanje reznica drugih vrsta bilja često se u posudu s vodom pored te biljke stavi reznica vrbe koja pusti svoje hormone rasta u vodu i potpomaže ožiljavanje druge vrste. Za pletenje se upotrebljava nekoliko vrsta šibe različite debljine i kvaliteta. Najbolja i najkorišćenija je amerikanka (salix americana), kultivirana šiba crvene boje.
Od debljih šiba pogodne su žućkasta ružmarinka i alba. Od poznatijih vrsta tu su još i argentinka i zelena konopljenka. Bela šiba dobija se rezanjem pre sazrevanja, leti ili krajem leta. Boja šibe određuje i boju predmeta. Za sađenje šibe pogodno je nisko i vlažno tlo. Zbijenost tla uteče na kvalitet šibe, jer tvrdo tlo daje tvrdo drvo. Takva šiba je čvršća, ali se teže plete. Šibe se režu u jesen, kada otpadne lišće. Odmah se sortiraju po veličini, vežu u snopove i spremne su za kuvanje. Posle sađenja šiba se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe. Sam posao od uzgoja do gotovog proizvoda je dugotrajan. Najpre se šiba sadi pomoću sadnica.
Nakon što šiba naraste, sledi njeno košenje. U današnje vreme se to radi traktorskom kosilicom što je puno brži način od nekadašnje ručne košnje pomoću posebnog noža koji se još naziva i "koserić". Kad se šiba pokosi i dopremi s polja prvo se mora klasifikovati po visini u nekoliko kategorija i povezati u snopove. Kuvati se može bilo kad i bilo gde, najbolje na otvorenom. Njima se najčešce obavijaju drške ili spojevi na predmetima. Mogu služiti i za pletenje, ali osnovni kostur mora biti od pune šibe.
Da bi se predmeti od šibe zaštitili od spoljašnjih uticaja mogu se i lakirati. Šiba se seče, klasifikuje po dužini i debljini, a zatim kuva u velikim kazanima sedam do osam sati, pri čemu se voda doliva dva-tri puta. Nakon kuvanja šiba se guli, pa opet klasifikuje prema nameni. Za cepanje šibe koristi se cepač, koji je od drveta i šibu cepa na tri dela. Kod pletenja korpe uglavnom se sedi na niskim klupama. Najvažnije je šibe odmah staviti u hladnu vodu i kuvati na potrebnoj temperaturi oko 6-8 sati. Za kuvanje jednog kotla šibe od početka loženja vatre potrebno je oko 12 sati.
Nakon kuvanja šiba se ohladi, oguli joj se kora i osuši se. Za sušenje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi osim da se ne izlažu suncu. Šiba je suva kada pri savijanju odmah pukne što se postiže nakon nekoliko dana sušenja. Kuvana i suva šiba spremna je za pletenje nakon namakanja oko sat vremena u hladnoj vodi što joj privremeno vraća elastičnost. Ako pletenje potraje, šibu treba češće močiti jer se brzo suši i lako puca.
Majstori - korpari najčešce pletu na različitim drvenim kalupima i za svaki proizvod postoji drugi kalup. Za pletenje se ne upotrebljava samo cela šiba. Ona se može rascepati po dužini ili podeliti na tri dela. Takve tanke trake zovu se vitre i drže se između kolena. Prvo se plete dno korpe, pa se kreće ka gornjem delu, a na kraju dolaze ručke (ukoliko su predviđene). Završna dorada je lakiranje korpi i taj lak predstavlja zaštitu.
Danas se proizvodi od pruća najčešće mogu nabaviti na vašarima. Variraju od malih suvenira, preko nameštaja od pruća do izrade raznih korpi za praktičnu upotrebu u domaćinstvu.
