Narodna nošnja na Zlatiboru - I devojke i žene nosile su dugačku košulju, dinarskog tipa, šivenu od konopljanog („debelog" - „težinjavog beza"), zatim od lanenog - „ćetenovog beza", a za praznike i od polupamučnog („podatkanog" i „pamučnog beza") platna.

Od gornjih delova odeće nosio se kratak, crni sukneni jelek „prsluk" a preko njega beli sukneni „zubun" dok se ispod pojasa sa prednje strane stavljala uska kecelja „prežina". Obuvane su crne, vezene čarape i „građeni" opanci. Devojke su bile očešljane u dve pletenice obavijene oko glave, a praznikom se stavljao plitki crveni „fesić", dok su oko vrata nošeni nanizi od zlatnog ili srebrnog novca.Zimi je nošena dugačka vunena nabrana suknja, a preko suknenog„prsluka", ili pak, „grudnjak pamuklije" oblačio se „gunj", kratak sukneni haljetak s dugačkim rukavima. Neke žene oblačile su još i dugačku belu suknenu „aljinu" preko sveg odela. Kao deo mladine i praznične nošnje imućniji ljudi imali su libade i svileni pojas „bojader". Jedno od osnovnih obeležja ženske nošnje bilo je pokrivanje glave.
Nosio se i nakit od suvih biljnih plodova, najčešće đerdan od „karavilja", koji kad se navlaži opojno miriše.

MUŠKA NOŠNjA

Obavezni delovi muške nošnje su „košulja" i „gaće", zatim raznobojni vuneni „pojas", posebno obeležje daju „pelengiri", ili „pelengaće"-vrsta širih gaća od vunene tkanine (pelengiri) ili lanene (pelengaće) bele ili mrke boje. Od gornjih haljetaka nošeni su „zubunić", ili „gunjić", zatim „đečerma", „džamadan" i „gunj". Na glavi su nosili crveni fes („ves") s kićankom, vunenu pletenu crnu kapu „šubaru", a posle srpsko-turskog rata osamdesetih godina XIX veka sve češće i šajkače. Zimi se oko kape obavijao tkani vuneni šal, a leti je nošen i slamni šešir. Preko spomenutih haljetaka ogrtana je crvena kabanica, koju su ljudi obično nosili kada putuju na konju. Od obuće nošene su čarape, priglavci, nazuvice, „prijesni", „crveni" i „građeni opanci" isto kao i u ženskoj nošnji, još suknene „tozluke" ili „dokoljenice"

PESMA I IGRA ZLATIBORSKOG KRAJA

Naziv za igru uz pevanje ili sviranje je kolo i kolanje (kolalice, šetalice). prvi igrač u kolu je kolovođa, a poslednji drži kraj. Reč kec, za poslednjeg igrača u kolu, koristi se poslednjih godina. U prošlosti se za vođenje kola često govorilo: voza kolo, kolovođira dok se za ulazak u kolo kaže vatati se u kolo. (Vasić, 1990).

Muzička pratnja. Narodni svirači užičkog kraja koriste sviralu (frulu), dvojenice, kao i paljku i list, ali i instrumente industrijske izrade. U zlatiborskim selima igralo se i uz pratnju paljki i bubnja. Paljka kao naziv za tikvu, označava i ime narodnog muzičkog instrumenta u zlatiborskom kraju. On se tu javlja u dva oblika, kao tikva u koju se zatakne pisak klarinetskog tipa napravljen od zove, ili pak instrument koji je napravljen kao jednostavna imitacija klarineta Kao „uvozni" instrumenti, harmonika i klarinet takođe su našli svoje mesto u lokalnoj muzičkoj praksi. Treba spomenuti i bleh orkestre (trubačke), koji su se u zlatiborskom kraju javili između dva rata, a do svog punog značaja došli su 60-ih godina prošlog veka, osnivanjem čuvenog Dragačevskog sabora, a kasnije i Sabora trubača zapadne Srbije.

NARODNA IGRA

Celokupan repertoar narodnih igara zlatiborskog kraja mogao bi se grupisati:
- orske igre (obredne i zabavne);
- igre sa posela;
- čobanske igre;
- dečije igre (Vasić, 1990).

Među orskim igrama značajno mesto pripada obrednim igarama čiji se uticaji vide u svadbenom ceremonijalu, a cilj im je da zaštite buduću bračnu zajednicu od uroka, dok je u posmrtnom ritualu trebalo da omoguće pokojniku i vezu sa „ovim" svetom i da se pokojnik „isprati" na „onaj" svet. Vašari su održavani u vreme preslava, crkvenih praznika, posle ophoda krstonoša, a igranke najčešće subotom. Na poselima i prelima igralo se kada se završi posao.

Igre sa posela, čobanske i dečije igre nisu imale muzičku pratnju. Učesnici čobanskih igara ili igara sa posela, bili su uglavnom mladi pa su se mogle izvoditi lascivne i nepristojne šale, ili su se nadmetali momci kako bi dobili naklonost devojaka ili se dokazali svojim umećem i snagom.

Bez obzira koliko su bila zauzeta poslom, deca su nalazila vremena i za igru. Najomiljenije dečije igre su tutumiša, sinova, žmure. Tutumiš je isto što i današnja popularna dečija igra Ćorave bake. To igraju deca po celom užičkom regionu (Vasić, 1990).