Stari srpski zanati sačuvani od zaborava

Korpari, kačari, kapari, šnajderi narodne nošnje, majstori liciderskih srca, vezilje tradicionalnog srpskog veza, tkalje.... i to sve na jednom mestu - na vašaru starih zanata u zlatiborskom selu Sirogojno, na prostoru muzeja na otvorenom „Staro selo", cilj je očuvati i obnoviti zaboravljene stare zanate, i podsetiti na tradicionalne proizvode ovog dela Srbije. Tako su sedam dana stare zanatlije Zlatibora turistima, domaćim i stranim, pokazivali, kako napraviti prvi srpski kolač od šljiva, kako sašiti srpski jelek, kako od leskovog pruća isplesti korpu, kako od bukovine napraviti kačicu za sir...

Kačar Rade iz Rožanstva

Rade Kovčić iz sela Rošanstvo ima preko sedamdeset godina, i ceo život je bio kačar. Ovim zanatom je othranio porodicu, ali i njegov otac je othranio kačarskim zanatom sedmoro dece.
„Punih pedeset godina izrađujem čabrice za sir i kajmak, buriće za rakiju, a pravio sam i kace za kiseli kupus, ali sada to manje ide jer je stigla plastična ambalaža. Sve sam do sedamdesetih godina radio ručno, nije imalo ni struje, ništa, kasnije sam nabavio abrihter, i kako je vreme prolazilo, nabavljao sam neke mašine. Još uvek ne može sve da se uradi mašinski, ručna izrada je ostala. Na primer, kada na buretu neko hoće drvene obruče, ja to uradim na mojoj deljarki».
Rade kaže, najviše se kupuju kačice za sir, i burići za rakiju. Sve to pravi od bukovog drveta.
„Može i čamovo, ali najčistije je bukovo za čabrice, ali i oni koji su ranije stalno kupovali drvene sudove za sir i kajmak, prelaze na plastiku. Jeftinija je, a kažu i lakše se održava. Samo, zna se, ovo je zdravije, to niko neće da kaže. Buriće isključivo pravim od hrastovog drveta, a ponekad i od dudovog. Dobija rakija u njemu dobru aromu."
Drvena čabrica za oko petnaestak kilograma sira košta oko 2000 dinara, i to nije skupo, kaže Rade, ali mušterija je sve manje.
„Ja još radim, i radiću dok budem mogao. Sin je nešto pokušavao, ali on ne zna sam da sastavi čabricu iz delova koje ja napravim. Nije vešt u rukama koliko ja, a i ne interesuje ga mnogo kačarski zanat. Unuk neće ni da pogleda šta ja radim. Ja sam treće kačarsko koleno u mojoj kući, i kada ja prestanem sa radom, gasi se ovaj porodični zanat, ali gasi se i u celom kraju. A nekada je dvadeset kuća radilo kačarski zanat u mom selu. Ranije su nas zvali i kačari i pintori. Pintori su radili burad, a kačari drvene kace, koje su mogle da prime kupusa, šljive i po nekoliko tona. Burad sam pravio i od pet stotina litara».

Kapar Svetomir

Svetomir Kujundžić poznati je kapar užičkog kraja. Zanat je završio pre 60 godina u jednoj krojačko-abadžijskoj radnji. Danas posle dugogodišnjeg rada u jednoj konfekciji, u svojoj kući šije razne vrste kapa: pravu srpsku kapu-šajkaču, mladićevku, kačkete.

„Prava srpska kapa šije se od kangara, to sam imao neke zalihe, a sada taj materijal nema nigde da se kupi. Šijem ja i čakšire za folklorce, ali je problem baš zbog kangara, ne možeš ga nigde nabaviti.".

Svetomir kaže nije ovo više isplativ posao, sve je preplavila jeftina konfekcija, posebno kineska.
„Srpsku kapu kupi poneki stariji čovek, ili ljudi kada pođu u Guču. Kupe i naši ljudi iz dijaspore. A ovu kapu koja je slična srpskoj, ima grb, i malo „jače" vrhove, zovemo je „mladićevka, nju verovali, ili ne, najviše kupuju mladi ljudi, prodajem ih najviše kada su razni sabori po Srbiji. Prodajem dobro i lovačke kape, ali nema toliko lovaca u Srbiji, da kupe svu moju robu. Nije ni važno, ja za koju godinu prestajem da šijem kape, imam dva unuka, pitao sam ih da im pokažem kako se radi, oni ni da čuju. Kaparski zanat će da odumre, ja trideset godina nisam imao u svojoj radnji koga da naučim ovom zanatu, nikoga ne interesuje. To je velika šteta».

Kolač od šljiva- prva srpska poslastica

Ljiljana Ilić iz sela Ravni na Zlatiboru prodaje kolač od šljiva, umotan u kupinov list. Gosti ovog turističkog mesta zastajkuju, gledaju, probaju- sasvim neobičan slatkiš. Ljiljana je ovu poslasticu izvukla iz zaborava, a u sećanju nekih starijih ona oživljavaju slike iz detinjstva. O kolaču od šljiva Ljiljana priča:
„Ovo je prva srpska poslastica, ja sam recept uzela od moje prabake. Od šljive madžarke najpre se gusto skuva pekmez u koji se dodaje šećer, malo projinog i malo pšeničnog brašna da se masa ne razliva, i onda se formiraju kolači koji se stavljaju na kupusni list, i na njemu stoje pet- šest dana, suše se na suncu. Kada su osušeni, onda se uvijaju u kupinov list, uvežu se i tako se prodaju. Kolač je lepa poslastica, a od lista može se napraviti čaj.".
Ljiljana objašnjava da se ovakav kolač više nigde ne pravi, da je odavno zaboravljen, ona ga u svojoj kući pravi, a prodaje se u muzeju «Staro selo». Ljiljanine kćerke nisu zainteresovane za izradu kolača od šljive.
„Neće niko da radi, nije lako napraviti sve ovo, šljiva mora da bude zdrava, zrela, čista, da se kuva oko osam sati, da se „razliva na kupusni list", da se pakuje u kupinov list. Jedan kolač srednje veličine košta 100 dinara, ali slabo ima kupaca, ljudi prosto ne znaju šta je ovo. A treba znati, ovde nema nikakvog konzervansa, ali šta to vredi, kako ljudima da objasniš da se ovaj kolač nekada jeo zimi u svim zlatiborskim selima, jeo se u selima širom Srbije. Ja sam zapamtila, u kući kod dede po majci, pravila se velika količina ovih kolača, bilo je čeljadi puna kuća. Sećam se, celu jesen se ti kolači suše pod strehom, a zimi nam ih seku kao pršutu. Nosili smo ih i u školu za užinu. Ovako u kupinovom listu može stajati i godinu dana."

Korpar iz Trnave

Rade Trmčić iz sela Trnava pravi korpice, vrškarice, vretena, preslice. Danas to više nema upotrebnu vrednost, samo služi kao suvenir, kaže Rade.
„Male korpice radim za neke etno restorane, pravim samo od leskovog drveta. Sve je to ručno. Leskovo drvo je lakoradno, i vitka se lako skida, ne bi ovako moglo sa bukovog, na njemu ima i čvorića, pa ne može da se savija».
Kaže Rade, nekada je najviše pravio vretena i preslica, a sada to nema ko da kupi.
„Kupi još poneka žena po Zlatiboru koja prede vunu, tako napravim godišnje po pedesetak komada. Tako i preslice. Sada je nova tehnika, odnesu žene kod vunovlačara, oprede se, i sve mašina uradi. Ja sam ranije bio poznat po izradi lepih preslica. Uzme se ravna daska, pa se polako obrađuje, ima one zareze, pa sam ja to lepo šarao. Ode za jednu preslicu pola dana. Iako sam radio dobre preslice, mene znaju u selu kao korpara. Pravio sam od pruća najrazličitije korpe. I kad ja završim sa ovim zanatom, to je njegov kraj u mom selu. Eto, to je sudbina svih ovih zanata, sve ono što se radi ručno, niko više ne ceni. A kada ovde u Sirogojno dođe neki stranac, pa vidi ove moje korpice, oduševi se, bogami i kupi. Ali slaba je korist, ja ovo radim jer volim. Star sam, nisam više ni za kakav drugi posao. Ne volim da sedim dokon, bolje danas da uzmem sto dinara, nego da sedim džabe».

Kosta je majstor «zlatiborskih» stolica

Kosta Starčević iz zlatiborskog sela Ravni je stolar, ručno pravi stolove, zlatiborske stolice, i po njegovim rečima „to je najstarija stolica koja postoji".
„Nas Starčevića u selu Ravni bilo je ranije četrdeset kuća, i svi su pravili ovakve stolice, sada samo ja radim. Ima još stolara u komšijskim selima, ali niko ne pravi ovakvu stolicu, ove stolice se koriste u kuhinjama, u sobi na terasama, ako pokisne ništa joj ne fali. Sve se na njoj radi ručno, a koristim bukovo drvo. Dobro je i brestovo drvo, ali ja uvek koristim bukovinu. Kada pripremim materijal, mogu dnevno da uradim ovakve dve, čak i tri stolice".
Kaže Kosta, praveći stolice školovao je decu, podizao kuću, samo danas retko ko hoće ovu pravu, kako je on naziva, zlatiborsku stolicu.
„Ma, nisu skupe, ja po komadu prodajem po 1300 dinara, a kupuju ih ljudi koji prave neke kako zovu „etno parkove", etno sela, etno kuće, oni kupe i po sto stolica odjednom."
Kosta objašnjava veliku razliku između industrijske i njegove stolice:
„Industrijska nikada ne može biti trajna kao moja stolica. Ova osta čovečiji vek, ma kakvi, celih sto godina može da traje. Sve ja to jednostavno pravim, koristim ručne alate za izradu koljenika, imam rendić za krivine. Imam ja i stolarsku mašinu, ali nemam kome da je ostavim. Sin izbegava ovaj posao. Nije ovo baš težak posao, ali mora da si pažljiv. Ma ko će i da radi kad nema ljudi, u mom selu bilo je nekada 400 kuća, danas samo 20 kuća sa odžacima koji se dime. A ja lično, radiću ovaj posao dok budem mogao, ovo je meni lep posao, a moji unuci kažu da ja radim unikatan posao. Ne znam šta je to, valjda znači da je to redak posao danas".

Vezak vezla Spasa iz Sirogojna

Spasa Jovanović je učiteljica, živi i radi u svom rodnom selu Sirogojno. Svaki slobodan trenutak koristi da veze. Poznata je po starom srpskom vezu.
„Ja izrađujem peškire, maramice koje su nekada devojke poklanjale momcima, male jastučnice, miljea za slavske kolače, šustikle, «kuvarice», «šibicare». Samouka sam, nekada sam u školi kao učenica trećeg razreda ovde u selu učila vez, i eto ostala je ta ljubav».
Spasin vez ne bi bio toliko zanimljiv da na svim vezenim komadima nisu raznobojnim koncima ispisane najrazličitije poruke. Spasa nam čita neke:
„Evo poruke sa maramice: „Vezak vezla ja sam noću da ne sazna nana šta ja hoću, da sam svoju ljubav tebi dala da je zalud drugom ne bi obećala". A na «kuvarici» ovo piše: «A što gledaš sad u lonac kad mi nisi dao novac," slikovit prikaz, zar ne. Na maloj jastučnici izvezem: „Probudi se golubice", «Ko rano urani, sreću ugrabi», a na ovoj «kuvarici» piše: «Gde ljubav i sloga vlada, puno je veselja i nada". Neke od ovih poruka su poznate od ranije na vezu, neke sam i ja smislila dok vezem."
Spasa kaže, danas u zlatiborskom kraju ni jedna žena ne bavi se tradicionalnim vezom, a to što ona uradi, teško se prodaje." Ovo je težak posao, treba mnogo pažnje i ljubavi. A ko će ovo da kupi, pa, kupiće onaj ko razume vrednost ovog rada, onaj ko zna šta je stari srpski vez, ili neki ljudi koji se sećaju ovakvih detalja iz detinjstva. Takođe kupiće i oni koje poruke na mom vezu povezuju sa nečim. Svaki moj vez rađen je na belom šifonu i unikat je, nikada nisam uradila dva ista parčeta. Ali, to ljudi teško prepoznaju."

Autor: Novka Ilić