Čudna je sudbina ovog velikog pesnika. Šezdesetih i sedamdesetih godina slavljen je kao malo koji drugi srpski književnik. Svojim neobičnim ponašanjem u životu i svojom poezijom izazivao je čuđenje savremenika, divljenje pomešano s nerazumevanjem.
Devedesetih godina Kostićeva slava počela je da tamni. Uticajni kritičar Ljubomir Nedić žestoko ga je napao ocenivši njegovo delo kao zbrku praznih reči, kao pusti verbalizam. Nešto kasnije i Jovan Skerlić pridružiće se Nediću u osporavanju Laze Kostića. Skerlić mu je zamerao zbog prazne retorike, mnogobrojnih kovanica, nelogičnosti, smešne i jalove pretencioznosti. činilo se početkom veka da je Laza Kostić definitivno nestao iz prvih redova srpskog romantizma. Čitava jedna generacija kritičara i pesnika vaspitana u idejama realizma i racionalizma otvoreno se podsmevala Lazi Kostiću. Ali odmah posle prvog svetskog rata, kada su se javili "modernisti" (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović i ostali) interesovanje za Kostića je poraslo. U njemu su "modernisti" gledali svoga preteču, dok su pesme Među javom i med snom i Santa Maria della Salute hvalili kao najbolje pesme u srpskoj književnosti. Otuda Kostićeva slava neprekidno raste. Nadrealisti (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Milan Dedinac) takođe ističu Lazu Kostića kao svog prethodnika. Kostićevi sledbenici su i mnogi najdarovitiji pesnici savremene srpske književnosti: Vasko Popa, npr.
Čime se može objasniti ogroman uticaj Laze Kostića na kasniju srpsku poeziju? Ovaj pesnik je duboko osetio suštinu romantičarske estetike. Veliki znalac stranih jezika i književnosti, on se na izvoru napajao idejama zapadno-evropskog romantizma. Njegov čudesni dar oplodio se u časovima beskrajnog čitanja i razmišljanja i stvorio dela u kojima su sadržane najdublje teme evropske romantike. Kostić je lišio poeziju pripovedačkog i opisnog elementa, sveo je na unutrašnju, spiritualnu muziku, na čisto, fino, nematerijalno treperenje zvuka i lelujavog smisla. U njegovim najboljim pesmama otkriva se svet sna, fantazije, svet bez logičke očiglednosti, ali ispunjen genijalnim slutnjama, istinama srca, intuitivnim saznanjima. On je pesničku reč izdigao inad ravni logičkog, zdravorazumskog smisla i pridao joj višestruko, metaforično značenje i misaonu slojevitost. Njegove pesme mogu isprva da izazovu kod čitaoca zbunjenost zbog svoje "nerazumljivosti". Ali ako čitalac uđe dublje u svet njegove lirike, uvideće kakvu je moćnu snagu izražavanja posedovao ovaj u svoje vreme nedovoljno pravilno shvaćeni pesnik.
SANTA MARIA DELLE SALUTE
Laza Kostić je preteča, reformator, krčitelj novih puteva. Za života više cenjen po svojim rodoljubivim pesmama i dramama, no po svojim najuspelijim ostvarenjima (Santa Maria della Salute), on je bio otkriven u dubljem smislu rečl tek kasnije, kada je srpska poezija krenula putem koji je on naznačio. Kostićeva poezija nije ni prepričavanje stvarnih događaja ni sentimentalna ispovest već slutnja kosmičkog sklada, duboko razmišljanje o čovekovom položaju u svemiru, a u formalnom pogledu — splet metafora, simbola i slika. On je usmerio poeziju ka oblasti nesvesnog, i taj njegov iracionalizam biće kasnije prihvaćen od mnogih istaknutih stvaralaca. Svoju najbolju pesmu i jednu, po opštem mišljenju kritičara, od najlepših pesama srpske književnosti uopšte, Santa Maria della Salute, završio je pred smrt. Dugo je pesnik strasno i potajno, voleo jednu devojku koja se zvala Lenka Dunđerska. Kada je ona umrla, stari pesnik je počeo da piše strofe svoje pesme u spomen na tu tragičnu, neostvarenu ljubav. Tek posle nekoliko godina pesma je bila gotova. U njoj se prožimaju dve teme: prva je vezana za venecijansku crkvu koja se zove kao i sama pesma. Pesnik se obraća crkvi pokajničkim glasom. On je, naime, u jednoj od svojih ranijih pesama izrazio ogorčenje što su Mlečići upotrebljavali za gradnju svojih crkava i velelepnih građevina stabla posečena u Dalmaciji. Sada, pišući svoju labudovu pesmu, on se, zadivljen lepotom crkve, kaje zbog toga i traži oproštaj. Druga tema nadovezuje se na prvu i s njom se prepliće. Ona se odnosi na njegovu nesrećnu ljubav, na lik voljene devojke koju je smrt rano odnela. Pesnik se seća Lenke Dunđerske, vaskrsava je svojim rečima, priziva je da mu se vrati. Ona se pojavljuje u njegovom snu, u viziji i zato je on srećan, uzbuđen. Ono što u životu nije mogao da postigne, da bude s tom devojkom zajedno, ostvariće sada, u trenucima blaženog sanjarenja. Čitava pesma je ispevana u svečanom tonu himne i odiše osećanjem sveukupnog sklada, životne i svemirske harmonije i najviše sreće.—
Laza Kostić je rano počeo da piše drame pod uticajem Šekspira. Još kao student napisao je Maksima Crnojevića inspirisan narodnom pesmom Ženidba Maksima Crnojevića. U Peri Segedincu, "tragediji iz povesti naroda srpskog", prikazao je buntovni lik kapetana Pere Segedinca iz prve polovine XVIII veka i izrazio snažna antiaustrijska i antiklerikalna raspoloženja. Njegova treća drama Gordana rađena je prema narodnoj pesmi Ljuba hajduk-Vukosava i nema znatnije književne vrednosti.
U svim svojim dramskim ostvarenjima Kostić je izraziti romantičar koji voli gromku reč, snažna osećanja, teatralni gest. I kod njega su, kao i kod Jakšića, najizrazitija lirska mesta, dok su dramska kompozicija i sama fabula opterećene nizom nedostataka: razvučenošću, nedovoljnom povezanošću epizoda, površnim motivisanjem postupaka glavnih ličnosti, itd.
Srpska romantičarska drama uopšte je pretežno lirska, subjektivna tvorevina pesnika koji više vole fikciju od stvarnosti i čiji likovi izražavaju kitnjastim jezikom piščeva raspoloženja i stavove. Sve je u njoj neobično, podignuto, prenapeto, jarko: i radnja, i likovi, i istorijski ambijent. Romantičari nisu ni želeli, u duhu svoje estetike, da stvaraju dramska dela u kojima bi bio prikazan život u svoj njegovoj konkretnoj raznolikosti i bogatstvu svakidašnjih tipova. Oni su samo dramatizovali svoje lirske vizije, naseljavali jedan fiktivni svet bićima iz svoje mašte. Više su vodili računa o lirskoj atmosferi, snažnim kontrastima u prikazivanju osećanja i strasti nego o istinitosti slike, dinamičnoj radnji i čvrstoj strukturi dela u celini. I Laza Kostić je, negovao dramu jakih, izuzetnih, neobičnih karaktera, čije je preživljavanje burno, a način izražavanja slikovit i rečit. Kao i kod Đure Jakšića, i kod Laze Kostića, ideja nacionalne slobode predstavlja pokretačku snagu dramskog zbivanja.
Originalan stvaralac na svim područjima literature, Laza Kostić daje i nove obrasce dramskog stiha. Pre njega najčešće je upotrebljavan trohejski deseterac ili osmerac. Kostić prvi upotrebljava u svojim dramama petostopni jamb koji će koristiti i ostali romantičari. On, osim toga, obogaćuje jezik mnogobrojnim kovanicama, među kojima ima i neuspeiih, ali je ipak neuporedivo veći broj onih dobrih, sadržajnih, čije značenje proširuje jezičko bogatstvo našeg jezika.
Pera Segedinac. Tragedija Pera Segedinac, najbolje dramsko delo Laze Kostića, prvi put je igrana 1882. Premijera je izazvala snažnu reakciju i komad je, zbog svog antiaustrijskog stava, bio zabranjen.
Autor prikazuje u reljefnim scenama tragičnu sudbinu Pere Segedinca, pukovnika Pomoriske krajine. Segedinac je hrabri ratnik odan Beču. Austrijski car zahteva od ugarskih Srba da iđu u rat protiv Francuza i tek posle toga biće im dozvoljeno da biraju svog vojvodu. Da bi sproveo svoj plan car Karlo VI oslanja se na mitropolita Vićentija Jovanovića, karijeristu i ulizicu, ravnodušnog prema interesima naroda. Na skupštini, na kojoj treba da se donese odluka, zastavnik Milan Tukelja se usprotivi carevoj volji: ugarski Srbi treba da misle na oslobađanje zavičaja od Turaka, a ne da idu na Francuze i da ginu za tuđ račun. Pera Segedinac oštrim rečima napada Milana zbog nepokornosti caru. Izbija svađa i u tuči sabljama Pera Segedinac, vešt borac, smrtno rani Milana. Da bi nesreća bila veća Perina ćerka Jula voli poginulog oficira. Saznavši za ovu Julinu naklonost, Pera Segeđinac pati i kaje se.
Mitropolit Vićentije Jovanović ubeđuje oficire da treba ne samo da idu u rat protiv Francuza, nego i da pređu u katolicizam. Pesnik s gnušanjem opisuje napore mitropolitove koji zahteva od Srba odricanje od pravoslavlia i njihove nacionalnosti. Tek tada Segedinac počinje da shvata istinu o položaju Srba u Ugarskoj. Uviđa da su svi oni samo oruđe u rukama Beča. On se pobuni protiv austrijskog cara: vlasti ga hvataju, sude mu i na kraju ga pogubljuju. Pre pogubljenja stavljaju ga na strašne muke. Ali ovaj odvažni čovek neće da popusti. Jezuita (isusovac) želi da ga slomi prefinjenim sredstvima: dovodi njegovu ženu Maru i kćerku Julu ne bi li ga one nagovorile da se pokaje i pređe u katolicizam, ali i taj pokušaj propada i Peru Segedinca odvodi dželat.—
Pavle Zorić ■ dr Miodrag Kolarić
