Diplomata, tajni agent svoje vlade, pesnik, nacionalni radnik, dobrovoljac u četničkim jedinicama, Milan Rakić konzul, patriota i autor naših najdubljih rodoljubivih stihova, iz Pariza uronio je u prištinske mrakove i blata, smislom i zadatkom svog života smatraće onaj kad je, u poslednjim redovima vojničkog stroja, on, tada načelnik u Ministarstvu inostranih poslova, sa malim činom vodnika, redenika prekrštenih preko grudi, slušao kako vojnicima, pred napad na Prištinu oficiri recituju njegove stihove. "To je Rakićev Gazimestan!", rekao je oficir pokazujući Muratovo turbe, a vojnici su se sagli da poljube zemlju. Vodnik Rakić, dobrovoljac u četničkom odredu vojvode Vuka, prvi je ušao u oslobođenu Prištinu!

Ne, o događajima u Prištini, o svom konzulovanju dole, ne mogu vam ništa reći, još je prerano govoriti. Kakvi događaji, kakvi ljudi! To je bilo herojsko doba, veliko doba" - tako je godine 1928, na pitanje Branimira Ćosića o njegovoj služ-bi na Kosovu, odgovorio Milan Rakić.
Bio je to odgovor diplomate koji se drži reda i zna za takt. Rakić je, po svemu, bio "čovek u sebe okrenute ambicije" (Isidora Sekulić): takvim ljudima ništa nije toliko strano kao govor o sopstvenome javnom radu i nacionalnim zaslugama. Branimiru Ćosiću i svem ondašnjem srpskome svetu, pa i šire, u evropskim političkim krugovima, ova osobina Rakićeva bila je naveliko poznata - i on se o prištinskim danima pesnikovim dalje nije raspitivao. Rakićevi konzulski dani: "Sav integralan, kao zatvorena linija"

Međutim, o Rakićevom službovanju u Turskom carstvu znalo se do tog doba možda i više nego što je on sam pretpostavljao da se zna. Nije se, svakako, znalo sve, pa su se ispredale priče. I pisalo se o njegovim konzulskim danima na Kosovu. Pisali su istoričari, esejisti, novinari. Mogle su se čitati pripovetke u kojima se Rakić, po imenu i prezimenu, pojavljuje kao umetnički lik.

Da je pred sobom imao osobu čije zvanje nije postavljalo "granice... oko njegove ličnosti" i čiji se pogledi na svet morala i politike toliko mnogo, elementarno ne razlikuju od "očekivanih", da je to bio stvaralac uobičajenog narodnosnoga i psihičkog sklopa a ne čovek "sav... integralan, sav zatvorena linija", što znači ličnost u kojoj nema ničeg "napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog" (Jovan Dučić) - kakvu bi povest mladi književnik čuo od slavnoga sagovornika?
Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga u Parizu 1901. Godine 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih poslova. Od maja 1905. je u konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci docnije vidimo ga kao vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906, pa se vraća u Srpski konzulat u Prištini, i tu radi do sredine iduće godine. Od jula 1907. Rakić je diplomatski predstavnik Srbije u Solunu. Na Kosmet po treći put odlazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine - isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef konzulata.

Jedna diplomatska karijera: Pisar druge klase u Prištini
Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i iz Prištine premešten je u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.

Ali nije to priča koja bi Branimira Ćosića zadovoljila. Do nje je on, uostalom, lako mogao doći u nekom od Diplomatsko-konzularnih godišnjaka i u brojnim novinskim napisima koji su o Rakiću postojali.

Temu Kosova uvela je u ženevski razgovor dvojice pisaca zapravo Rakićeva supruga Milica, reagujući na muževljeve reči da u njegovom životu "od 1905. godine nema događaja. Karijera, premeštaji, konzulstvo u Prištini, Skoplju, Solunu, zatim ponovo u Beograd". Gospođa Milica Rakić samo je ubacila:

"Ali pre Prištine ženidba, a u Prištini je napisao svoj Kosovski ciklus".

Godine 1905, na putu od Beograda prema Prištini, gde je trebalo da preuzme mesto pisara u konzulatu - o čemu je mogao razmišljati pesnik Milan Rakić, pravnik po obrazovanju, za koga je neprikosnoveni Skerlić u Srpskom književnom glasniku napisao da je već prvom zbirkom pesama "uspeo da svojim snažnim talentom odskočio od... bedne gomile rasplakanih stihotvoraca"? Da li ga je "tresla" Skerlićeva briga na šta će "mlađi pesnici... utrošiti svoje lepe talente koje mladost greje, i svoj život, koji je tako kratak"? Da li mu je, tada, misli opsedalo kritičarevo upozorenje da "nakićena, hladna poezija, antisocijalna, tuđa i neprijateljska prema životu", nije i ne sme da bude poslednja reč mladih književnih stvaralaca? Vojislav Ilić, Branislav Nušić i Milan Rakić: "Stradalni jug srpski"

Ili je po sećanjima prebirao sumorne stihove Vojislava Ilića, svoga prethodnika u istom zvanju i u istom gradu od pre deceniju i nešto više, iz čijih se bolnih grudi, tamo, onamo moćno izvila pesma o junačkim precima što su samrt primili časno?

"Žao mi je što ću umreti a neću stići da izradim Kosovo", poverio je Ilić pred svoju smrt Branislavu Nušiću, vicekonzulu u Prištini, svome pretpostavljenom.

"Ima cveća koje plače; ima studenaca svetih koji izviru ispod ćivota; ima trave na kojoj narod vidi krv..."
Da li je Rakić znao za ove reči nasmrt bolesnoga pesnika?

Nušić je, po svemu, reči Ilićeve primio kao zavet i svojski je prionuo na posao. Vojislav Ilić žalio je što neće stići da napiše spev o Kosovu, a on je radio na knjizi druge, njemu mnogo svojstvenije vrste.

No i Nušić se ubrzo razboleo. Ni mesec dana po Ilićevoj smrti, na Tri Jerarha 1894, on piše iz postelje:
"Ako pođem Vojislavljevim tragom, poželeću samo da dovršim delo Kosovo i da vidim moje dete".

Knjigu za kakvom je, kao za svojim neostvarenim delom, žalio njegov grudobolni prijatelj, Nušić je ipak napisao. Da li je Rakić, putujući sporom železnicom na "stradalni jug srpski", ubrzavao vreme Nušićevim Kosovom (1902) - geokulturnom povešću o svetu koji tek ima da upozna, o svetu koji, vekovima već, ostvaruje veliku istorijsku misiju? Da li su se baš nad tim znalački izrađenim spisom o narodnim običajima, legendama, pesmama, manastirima i drugim svetinjama srpskim na Kosovu i i Metohiji začele neke od docnijih Rakićevih životnih i književnih odluka? Ili su mu se kroz glavu premetala samo konzulska pisma i izveštaji o šiptarskim i turskim nasiljima nad nezaštićenom srpskom rajom, dokumenta što ih je nedugo pred polazak izučavao u arhivi Ministarstva inostranih dela, uključujući tu i obimnu Prepisku o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-1899?

Parnasovac u društvu turskih vlasti i ponekog komite

"Je li potrebno potcrtavati čudni kontrast što se nameće mislima svakoga koji zna Rakića, a poznaje Prištinu" - uzviknuće Milan Ćurčin dok bude pokušavao da prvo imenuje i razloži, a onda i razjasni motive koji su Rakića naveli da se primi službe na neoslobođenom Kosovu.
"Mladi diplomat i pesnik, tek što se vratio sa studija iz Pariza, i oženio devojkom iz najbolje beogradske kuće, tek što je počeo raditi u ministarstvu, i objavljivati pesme, po uzoru na francuske parnasovce a ipak originalne i po misli i po izradi - odlazi u Prištinu, i ostaje onde - kao jedini strani predstavnik, na najistaknutijem i najopasnijem mestu za našu propagandu u Turskoj - (toliko) godina u društvu samo svoje žene, turskih 'vlasti', i naših komita, ili ponekog našeg prerušenog oficira".

Jedan drugi književnik, Grigorije Božović, koji je prilike u Staroj Srbiji poznavao sa samoga njihovog izvora, i kao starosedelac osećao ih mnogo dublje i bolnije, kratko beleži:

"Srpskom narodu u carstvu se smrkavalo. Bila je na pomolu bliska samrtna noć... Tako je stanje zatekao na Kosovu Milan Rakić."

Ali, zar je Rakić kao službenik srpskoga Ministrarstva inostranih dela stupio na Kosovo kao u nepoznatu zemlju?

Ćurčinove reči ne treba, dakle, uzeti kao čuđenje; one pre iskazuju oduševljenje i zanos:
"Koliko intenzivni i snažni mora da su bili patriotsko čuvstvo i vera u ideju kojoj se služi, koji su čoveka kao što je Rakić, obdarena retkim sposobnostima osećanja i mogućnosti da ih iskaže, visoke kulture, pravog gospodina - većeg nego što je ijedan u ovoj zemlji - a koji je, uza sve to, još i delikatna zdravlja, mogli držati privezana za onu sumornu, pet vekova opevanu ali pet vekova neobrađivanu grudu kosovske zemlje, kroz toliki niz lepih, mladih, nikad nepovrativih godina, u onakim prilikama!"

O prilikama u kojima je u Prištini živeo i radio, ostavio je Milan Rakić i lično svedočanstvo.
Gospodin visoke kulture: Samrtna noć nad Kosovom

"Nigde valjda nisu životne prilike tako bedne a život bez draži kao ovde", priznao je u pismu prijatelju Jovanu M. Jovanoviću. I odmah dodao: "Pa ipak, nigde nisam video da je duša tako slatka kao ovde."

Pisali su mu, među ostalima, Skerlić i Bogdan Popović. Tražili su nove pesme za Srpski književni glasnik.

"I ne pišite samo kad vam padne na pamet, radi zabave, nego radite kao najamnik... I tako čovek", tešio ga je Popović, "ispuni vreme najbolje i najkorisnije, kad živi u Prištini ili Beogradu, što je jedno isto".

Rakić se nije oglušivao o savete prijatelja, ali je, kao čovek "svetog i svesnog poimanja duž-nosti, i u privatnom i u javnom životu", znao šta je njegov pra-vi zadatak: da brani "kleto Ko-sovo" i da radi na njegovom os-lobođenju. Stoga je najviše vremena provodio s narodom, primao je ugrožene i zulumom zap-lašene ljude i bivao među njima, susretao se s komitama i komitskim vojvodama, o velikim sa-borima odlazio u Gračanicu, o Petrovudne obilazio manastir Devič. Pun nacionalne vere i spremnosti da na svaku nevolju snažno odgovori ("u jednoj klasičnoj hrabrosti i u neimovernoj srpskoj toplini", kako će zapisati Grigorije Božović), širio je oko sebe odlučni optimizam i budio nadu u skoro oslobođenje.
U priče su ušle njegove dnevne šetnje do ušća Laba u Sitnicu i noćne po Gazi-Mestanu.
Nacionalni rad Milana Rakića na Kosovu i Metohiji odvijao se u dve ravni. Jednu je ispu-njavao njegov diplomatski, državno-politički angažman.

Druga ravan kosovskih godina Rakićevih našla je ishodište u njegovoj poeziji. O tome će najpre biti reči.

Kosovski ciklus pesama: "Arnautin ti je izbio oči"
Rakićeve pesme s kosovskom tematikom nastale su tačno u periodu koji je psenik - iako s povremenim kratkim prekidima - proveo u konzulatu u Prištini, dakle od 1905. do 1911. godine.

Osam je Rakićevih pesama inspirisano zavetnim kosovskim iskustvom. Po redosledu nastanka, to su: Minare (1905), Na Gazi-Mesta-nu, Simonida i Božur (1907), Jefimija i Kondir (1910), Napuštena crkva i Nasleđe (1911). Sem Božura i Nasleđa (koje su prvi put objavljene u zbirci Nove pesme, Beograd 1912), i Jefimije (koja je, zajedno sa pesmom Kondir, štampana u Srpsko-hrvatskom almanahu) sve druge pesme objavljene su u Srpskom književnom glasniku.

Grupišući, međutim, pesme u ciklus s naslovom "Na Kosovu" Rakić se nije držao hronolo-škog, već semantičkog kriterijuma raspoređivanja. Po tom me-rilu, na prvo mesto došla je pesma Božur; iza nje usledile su: Simonida, Na GaziMestanu, Nasleđe, Jefimija, Napuštena crkva i, u epiloškoj funkciji, Minare.

Nije, prema tome, teško vaspostaviti opšte duhovno značenje i socijalnoistorijski smisao Rakićevih rodoljubivih stihova. Pesniku se najpre pokazuje kosovsko minare, belo iznad crnih kuća, simbol turske vlasti. Tmurno raspoloženje što ga je, tako, zahvatilo pri stupanju na kosovsko tle, produžuje se u tri potonje pesme. Zatim mu se u viziji javlja Arnautin koji bode oči kraljici Simonidi na fresci, pa monahinja Jefimija kako plače nad srpskim plemenom "koje obuhvata tama, dok svetlosti nema na vidiku celom". Zapevanje i plač Stare Crne Gore prenosi se, onda, na stranu ikonu u napuštenoj crkvi, na kojoj, "očajan i strašan, Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema".

"Umirahu ćutke na hladnom kolju"

U pesmi Nasleće, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret - mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljaja svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad-sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj-tama, mit-kulatura) briše kao ne-otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa:

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost stari-nskih junaka.
Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.

Svesna, razumna ljubav prema svom narodu
S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija - mada ona najviše. Skerlić ih je nazvao dubokima, naglasivši pritom da "svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazimestanu".

Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate:

"Kada se navede: Ja ću dati život, otadžbino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije."

Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preob-ražavala (Nikola Koljević) - uzdižući ga istovremeno, pos-redstvom jedne sugestivne i sli-kovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor - lično pregnuće, individualni čin.

U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionano-patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina.

Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, pod-robno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini.

Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudoni-mom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme.
Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O tome postoje brojna svedočanstva. Navešću samo jedno: tadašnji srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić isticao je u svojim izve-štajima i prepisci da su odlični i da ih je on, na položaju na kom je, iskoristio do maksimuma.

Iz ministarstva u četnikče: Pod komandom Vojina Popovića - Vojvode Vuka

Rakićevo angažovanje ima, međutim, i svoj neposredan vid. Tu se on pojavljuje kao ratnik, dobrovoljac u redovima najodluč-nijih oslobodilaca Stare Srbije, kao bivši konzul koji sada - kako će zabeležiti Milan Grol - "sa redenicima prekrš-tenim preko kožuha i šubarom na glavi, ulazi na čelu kolone u Prištinu".

Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javlja-jući se nikom, otišao, kao komita, na granicu, s prvom četom Vojina Po-povića - vojvode Vuka.

Docnije će Rakić jedva, ali s ponosom, pri-znati da je prvi od oslobodilaca ušao u Priš-tinu.
Priča je zanosna. Sa-stoji se od dve epizode, na koje se može gledati kao na činove jednoga istog dramskog zbivanja.

Prvu epozidu sačuvao je u svojim uspomenama Mladen St. Đuričić i ona se tiče, doživljaja o kojem će sam Rakić mladom prijatelju poveriti:

"To mi je bio najveći dan u životu".

Mladen St. Đuričić ne prepričava događaj nego se u potpunosti prepušta Rakićevom kazivanju:

"Oko mena vojnici popadali - ljube zemlju!": Suza vodnika Rakića
"Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.
- Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?
U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.

Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!... To je Gazimestan, na kom je Obilić...
Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio - otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:

Na Gazimestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava... Iskaza me celog - planina!... Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:
- Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka!

I odmah odjeknu komandantov glas:

- Dobrovoljac Rakić, napred!

Čuo sam sve, ali nisma mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada."

Pravoslavna zvona ponovo u Prištini: četnik Rakić na čelu kolone
Drugi deo priče zaveštao je potomstvu Milan Ćurčin. Po ulasku u Prištinu, Rakić se s oslobodiocima uputio pravo u konzulat i potražio veliko crkveno zvono što ga je 1908. sakrio od Turaka u podrumu. Izneo ga je s vojnicima i okačio o granu u porti pravoslavne crkve. Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe, da i on zazvoni. Narod i vojnici pristupali su zvonu jedan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže - čitav taj dan zvonilo je opet zvono na Kosovu oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskoga naroda.

Ćurčinovo kazivanje delovalo bi nepotpuno bez jednog fragmenta iz Rakićevog pisma upuće-nog ženi, iz Prištine, 10. oktobra 1912. godine:

"Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno."

Godine 1939, u tekstu koji je imao da vaspostavi lik tek umrloga pesnika (1938), stari drug i profinjeni tumač njegovih stihova podsetiće upravo na kosovske godine Rakićeve:
"Takav je to bio čovek, uvek i u svemu isti: kao rodoljub u Prištini, kao borac u ratu, kao čovek kod koga su posle reči dolazila dela, posle pesme Na Gazi-Mestanu odlazak u dobrovoljce."

Ne znam za tačniju ocenu Rakićeve ličnosti i njegovog karaktera od ovog sažetoga i dubokog iskaza Bogdana Popovića.

Autor: Jovan Pejčić