Humska zemlja je bila praktično nezavisna država u vreme vladavine vojvode Stefana Vukčića Kosače, hercoga od Svetog Save, koji je formalno bio prvo vazal bosanskog kralja, a onda turskog sultana. Njegov otac Vukac bio je rođeni brat moćnog velikaša Sandalja Hranića. Kosače su poreklom iz okoline reke Drine. Stefan se 1424. godine, verovatno u dvadesetoj godini, oženio Jelenom Balšić, kćerkom Balše III, a 1435. je nasledio upravu nad Humskom zemljom po smrti strica Sandalja. Pošto je već instrumentalizovao kralja Tvrtka II, legalnog bosanskog kralja, ugarski kralj Žigmund je preko njega nastojao da se dočepa svih uveliko rascepljenih feudalnih oblasti.

To u vreme smrti Hrvoja Vukčića 1416. nije bilo teško povodom njegovih poseda koji su uglavnom pripojeni feudalnoj oblasti tadašnjeg kralja Ostoje. Ali, Sandaljev naslednik se suprotstavio i ugarskim namerama, pa Žigmundu nije mnogo pomoglo što je protiv Stefana uputio hrvatske velikaše Frankopane, a u tom smislu pridobio i Dubrovčane. Stefanov položaj u ratu sa mađarskim eksponentima otežavao je i sukob sa Radoslavom Pavlovićem. Umešala se i Venecija koja je preko Kotora pokušavala Stefanu da otme Novi. Na Stefanovoj strani bili su despot Đurađ i Turci, a i Dubrovčani su ubrzo omekšali svoj stav računajući da im je prijatniji sused Stefan nego Mlečani. Zauzvrat, Stefan Vukčić 1435. u Nevesinju izdaje povelju Dubrovčanima iz koje se može sagledati potpuna samostalnost njegove vladarske pozicije, za razliku od prethodne Sandaljeve povelje u kojoj Sandalj Hranić u prvi plan stavlja autoritet bosanskog kralja u čijoj zemlji je bio veliki oblasni gospodar. To je upečatljivi pravni dokument koji svedoči o humskoj nezavisnosti. Iste godine Turci su imali ograničeni prodor u druge delove Bosne, što je znatno oslabilo pritisak na Stefana i olakšalo mu stabilizaciju vlasti. Zaveo je red među sopstvenim plemićima i suzbio spoljne vojne nasrtaje.
Spor između ugarskog kralja i Ivana Frankopana oko nasledstva Ivana Nelipčića, cetinskog kneza, pružio je priliku Stefanu Vukčiću da se umeša i u unutrašnje ugarske sukobe na strani Frankopana i 1436. pošalje vojsku prema reci Cetini. Krajem te godine Frankopan je umro, njegove posede je preuzeo ugarski eksponent Matko Talovac, ali je Stefan u veoma povoljnoj sopstvenoj poziciji postigao pomirenje sa ugarskim kraljem i od njega dobio zvaničnu potvrdu svih svojih poseda. Na mir je tada prinudio i Radoslava Pavlovića, preuzimajući stvarnu kontrolu nad Trebinjem. Izmirio se Stefan i sa kraljem Tvrtkom II, ali mu se nije potčinio, pa narednih nekoliko godina oni deluju kao ravnopravni saveznici. Zajednički su 1437. ratovali protiv Radoslava Pavlovića. Tvrtkova uloga u tome bila je kratkog daha, ali je Stefan satro Radoslava, koji je potražio tursku zaštitu i pomoć. Pod turskim pritiskom Stefan je bio prinuđen da mu vrati posede, ali je uskoro s Turcima popravio odnose, a Radoslav pogoršao, što mu je omogućilo da definitivno Pavlovića eliminiše kao smetnju.

Godine 1439. Stefan je napao ugarske posede u primorju i opsedao Omiš, koji je posle osam meseci opsade zauzeo, porazivši bana Matka Talovca. Sukobio se i sa despotom Đurđem, ali se sukob sveo na pogranične incidente i pljačke. Godine 1441. Turci su vršili pritisak na Stefana da napadne Dubrovnik u kome je boravio despot Đurađ. Stefan je odoleo pritisku, istovremeno tajno upozoravajući Dubrovčane. U sporazumu sa Dubrovčanima uspeo je da podmićivanjem turskih velikodostojnika ukloni opasnost. Međutim, Dubrovčani su ga prevarili u pogledu obećanja da će mu nadoknaditi novčane troškove. Iste godine Stefan je zauzeo deo Gornje Zete i postavio Stefanicu Crnojevića kao oblasnog gospodara nad pet katuna, što je prilično uznemirilo Veneciju u pogledu bezbednosti njenih poseda u srpskom primorju. Godine 1443. ratovao je protiv kralja Tvrtka, istina kratko. Duže je trajao njegov sukob sa Venecijom, u kome je neuspešno vojvoda Stefan uložio i u Donju Zetu. Mletačka republika je uložila svu diplomatsku i podmićivačku umešnost da sačuva te oblasti bez većih ratnih napora. Stefanu i Stefanici Mlečani su tako suprotstavili tri mlađa brata Crnojevića. Postepeno su preoteli sve Stefanove sledbenike i oslonce u celoj Zeti. Skadarski mletački knez je opsedao Bar, koji su držale Stefanove pristalice. Stefan je pohitao u pomoć opsednutom gradu, ali nije stigao na vreme pa su neki plemići 1443. za ljubav beneficija predali Bar Mlečanima.

Osokoljeni barskim uspehom, Mlečani su planirali da Stefanu otmu Omiš i veliku luku Drijeva na Neretvi. Od toga su ubrzo odustali, jer je Stefan, i pored neuspeha u Zeti, raspolagao impozantnim snagama. Po smrti bosanskog kralja Tvrtka II, Stefan ulazi u sukob sa njegovim naslednikom kraljem Tomašem, koga su podržavali Mlečani i Ivaniš Pavlović. Stefan je potisnut iz doline Neretve, a Mlečani su početkom 1444. zauzeli Omiš. Iste godine Stefan traži zaštitu od aragonskog kralja Alfonsa, pristajući da bude njegov vazal i podanik Apulije. Izvesnu diplomatsku pomoć Alfonso mu je pružio, a ugroženi Stefan je uspeo da se pribere, pa je sredinom 1444. potisnuo snage kralja Tomaša i povratio Drijeva. Tomašev pritisak je oslabio i zbog ponovnog turskog prodora u Bosnu. Stefan je despotu Đurđu vratio grad Medun i s njim sklopio savez. Godine 1445. postigao je kompromis sa Mlečanima, odrekavši se Omiša, a odoleo je još jednom dubokom prodoru vojske kralja Tomaša. Nakon toga je s Tomašem postigao mir, dao mu svoju kćerku za ženu, pa mu je kralj tada vratio Drijeva 1446. godine. U trenutku je izgledalo da su se Stefanove zemlje bar formalno vratile u sastav bosanske države. Dubrovčani su intenzivno radili na tome da vojvodu Stefana posvađaju sa despotom Đurđem, ali su njihove intrige postigle suviše mali uspeh, kratkog daha.

Godine 1447. Turci su upali na Stefanove posede i spalili Drijeva, ali se nisu dugo zadržavali i sklopili su mir s vojvodom. Već naredne godine Stefan kao Đurđev saveznik učestvuje u ratu protiv kralja Tomaša. Posle te pobede Stefan Vukčić Kosača se proglasio hercegom humskim i primorskim, a već sledeće godine svoju titulu precizirao nazivajući se hercegom od Svetog Save. Turci su odmah priznali i potvrdili njegovu novu titulu, ali i susedne hrišćanske države u kojima je titula hercega u nomenklaturi bila odmah posle kraljevske. „Kao što se Tvrtko preko Mileševa vezao jače za Nemanjiće i srpsku državnu tradiciju, tako je i Stefan preko Mileševa i Svetoga Save isticao posebni položaj svojih zemalja koje su bile nekad sastavni deo srpske države“. (Sima Ćirković: Herceg Stefan Vukčić Kosača i njegovo doba, „Naučno delo“, Beograd 1964., str. 108.) Tih godina eskalirali su stalni hercegovi trgovački i pogranični sporovi sa Dubrovnikom, pa su diplomatskim naporima oni za neko vreme primireni, mada je Stefan bio spreman i za oružani sukob.

Sukobe sa kraljem Tomašem herceg je nastavio i 1449. godine, pa i 1450. Godine 1451. Stefan je napao Dubrovnik i brzo skršio dubrovački otpor u Župi i Konavlima. Dubrovčani su zatražili pregovore o miru, a paralelno s tim tražili saveznike. Na njihovu stranu su stali despot Đurađ, rimski papa, kralj Tomaš i Mađari. Najteži udarac hercegu su zadali kad su pridobili njegovog sina Vladislava, besnog na oca jer mu je preoteo devojku za svoju ljubavnicu. Zbog toga je herceg navukao i neprijateljstvo svoje žene Jelene. Pošto je herceg Stefan, kao i mnogi drugi susedni srpski vladari i feudalci bio i dubrovački plemić, Dubrovčani su za njegovu glavu raspisali ucenu od petnaest hiljada dukata, a istovremeno su sultanu nudili da celu hercegovu zemlju otkupe. Herceg je nastavio opsadu i stigao nadomak gradskih zidina, a onda s glavninom vojske pohitao da pomogne Kotoru koji su ugrozile bande arbanaških razbojnika. Dubrovčani su to iskoristili da krenu u protivnapad na hercegove snage, i pritom su pretrpeli novi težak poraz, upadajući u vešto pripremljenu zasedu. Dubrovčane je spasla činjenica da je krajem te godine sultan sklopio mir sa Mađarima kojim je obuhvaćen i Dubrovnik. Hercegu je iz Carigrada stigla naredba da obustavi napade na Dubrovnik i vratio mu zauzete posede.
Čim je sultanov izaslanik napustio Dubrovnik, neprijateljstva su obnovljena i herceg je opet zauzeo Konavle. Porta je na žalbu Dubrovčana poslala novog emisara, ali u martu 1452. Stefana je najviše uzdrmala otvorena pobuna sina Vladislava, njegove majke i babe, potpomognuta od strane vojvode Ivaniša Vlatkovića. Pobunjenici su ubrzo zauzeli celi Hum, a Turci su ultimativno zahtevali da hercegova vojska napusti Konavle. Na strani pobunjenika s vojskom su intervenisali bosanski kralj i Dubrovčani. Da bi stekao njeno savezništvo, herceg je Veneciji ponudio celu Krajinu i Drijeva. Mlečani su pristali, zauzeli Drijeva, ali se i bez borbe povukli kad im se približila veća vojska trojnog saveza. Među saveznicima je uskoro došlo do trvenja, jer je bosanski kralj za sebe tražio grad Blagaj, a Vladislav je odbijao da ga preda. Tomaš je tada povukao svoju vojsku, a oslabljeni Dubrovčani su odmah zatim pobeđeni od strane Stefanove. Treći sultanov izaslanik saopštio je odluku da Stefan plati odštetu Dubrovčanima za poslednji upad na njihovu teritoriju, ali se nije naročito trudio da se to i postigne. U pogledu sukoba oca i sina u početku su se Turci držali neutralno, a onda su vojnički potmopogli hercega. Vladislav je uskoro poražen, a onda se izmirio sa ocem. Herceg je milostivo amnestirao sve pobunjene plemiće 1453. godine.

Istovremeno sa obnavljanjem svoje države, herceg je stekao naklonost novog ugarskog kralja Ladislava i potvrdu svog statusa i poseda. Herceg Stefan je ponovo držao Drijeva, a Mlečani su mu vratili Krajinu. Pregovori o miru sa Dubrovčanima nešto su duže trajali. Godine 1454. hercegovu državu su ugrožavali epidemija kuge i veliki glad. Stefanov sin Vladislav je oženio 1455. Anu Kantakuzin, koja je bila rođaka Jerine Branković. Herceg Stefan Vukčić je 1456. godine hrabro odbio turski zahtev da sa 8.000 vojnika učestvuju u sultanovom pohodu na Beograd, ali je pristao da pomogne sultanu u pohodu na Skenderbega u Albaniji. Osujetio je zaveru braće Vlatkovića i proterao ih iz Hercegovine. Iste godine kad mu se rodio najmlađi sin Stefan i umrla druga žena Italijanka Barbara, 1459. godine, herceg je od kralja Tomaša oteo grad Čačvinu na Cetini. Kralj Tomaš je hercega opanjkao kod Turaka da šuruje protiv njih sa hrišćanskim vladarima i tražio tursku pomoć da povrati Čačvinu. Turci su s popriličnom vojskom provalili u hercegovu državu, a on se sa porodicom sklonio u Blagaj. Turska provala se ponovila i 1460. godine, pa je nakon velike pljačke herceg bio prinuđen da za ljubav mira sultanu plati pozamašan novčani iznos. Uskoro mu je sultan zahtevao i Čačvinu koja se nalazila na važnom strateškom pravcu. Kada je kralj Tomaš po nalogu papinom krenuo u veliku akciju nasilnog pokatoličavanja, herceg je širom otvorio granice svoje države za prijem svih progonjenih bogumila i pravoslavaca, pokazujući na taj način šta misli o rimskom biskupu.
Posle Tomaševe smrti, herceg se izmirio s njegovim naslednikom Stefanom Tomaševićem i svog sina Vlatka poslao na svečanost krunisanja. Sa novim bosanskim kraljem se udružio protiv hrvatskog bana Pavla Sperančića koji je prethodno jedan grad oteo Bosni. Venecija se suprotstavila tom savezu u pogledu severnih prostora na koje je sopstvene ambicije usmeravala, ali je želela da kralja i hercega orijentiše na borbu protiv Turaka. Došlo je i do novog razdora između Stefana Vukčića i njegovog sina Vladislava, jer otac nije održao obećanje da svoje zemlje za života podeli sinovima. Vladislav je prebegao Turcima i sultanu ponudio sto hiljada dukata ako mu pomogne da ocu oduzme pola države. Sultan je pristao i u tu svrhu prikupio veliku vojsku, ali je iznenada morao da je preusmeri prema Dunavu gde mu je zapretila opasnost od Mađara. Sultan je pokušao da od hercega iznudi novac ili neke gradove, ali bezuspešno. Herceg je odbio i novi sultanov zahtev da mu vojskom i topovima pomogne napad na Dubrovnik. Godine 1463. Turci su ponovo upali u Hercegovinu, ali je glavni udar išao na Bosnu. Herceg je poražen na reci Breznici, a sa turskom vojskom pojavio se i Vladislav. Herceg je s porodicom izbegao u Novi morskim putem. Kad se sultan uskoro povukao ostavljajući jake posade u osvojenim gradovima, herceg je odmah udario na njih. Ponovo se izmirio sa Vladislavom, pa se i najstariji sin uključio u borbu protiv Turaka, uspevši da oslobodi Ljubuški. Oslobođeni su svi gradovi osim tri. Iako je od oca na upravu dobio četvrtinu države, Vladislav se opet pobunio. Na nagovor Venecije otac mu je popustio. U sadejstvu sa Mađarima, herceg i njegovi sinovi su skoro celu Bosnu uslobodili od Turaka. Razdor između hercega i Vladislava ponovio se i 1465. Ovog puta je bio definitivan. Te godine su Turci ponovo krenuli na Hercegovinu. Mlečani su iskoristili priliku da hercegu otmu Krajinu. U dolinu Neretve je ušla ugarska vojska. Godine 1466. herceg se sa mađarskim plemićima sastao u Dubrovniku, tražeći mogućnost da vrbuje što više najamnika. Tu se razboleo, sastavio testament i umro.

Vladislav je uz pomoć napuljskog kralja Ferdinanda Aragonskog pokušao da se domogne očeve države, ali su se tome suprotstavili Mađari i Mlečani. Novi vladar postao je Vlatko i njega je podržala domaća vlastela. Herceg Vlatko je ubrzo poremetio odnose sa Mađarima odbijajući da finansira njihovu vojsku u dolini Neretve. U znak odmazde Mađari su mu u Dubrovniku blokirali očevo nasledstvo. Uprkos svim tim nevoljama, Vlatko je nastavio borbu protiv Turaka, uspevajući da 1468. godine povrati Trebinje i Popovo polje. Godine 1470. se pomirio sa Turcima i preuzeo obavezu da sultanu plaća godišnji harač. Sultanov izaslanik je naterao Dubrovčane da hercegu isplate očev novac. Protiv njega su se ponovo pobunili Vlatkovići na prostoru zapadno od Neretve i u tome imali podršku Dubrovnika. Zbog toga se Vlatko 1471. priključio Turcima u pljačkanju dubrovačke teritorije. Turci su iste godine oterali Mađare iz Počitelja. Godine 1472. Vlatko se okrenuo protiv Turaka, povezujući se sa Venecijom i napuljskim kraljem. Godine 1475., nakon turskog poraza pod Skadrom, Vlatko pokušava da povrati celu Hercegovinu, a početkom naredne godine Ivan Crnojević, muž njegove sestre, šalje mu kao pomoć tri hiljade vojnika. Međutim, 1476. Vlatko i Ivan se sukobljavaju. Ivan povlači svoju vojsku i u prolazu pustoši Onogošt. Oslabljeni Vlatko je morao da se povlači pred Turcima sve do novske tvrđave. Uz pomoć najmlađeg brata Stefana, koji se u međuvremenu poturčio i kao Ahmed Hercegović ostvario značajan uticaj na Portu, Vlatko je nastojao da se nagodi sa Turcima. Turci su hteli da hercega iskoriste u obračunu sa Ivanom Crnojevićem, da bi i njega nakon toga eliminisali. Vlatko nije popravljao odnose sa Ivanom, ali nije ni prihvatao turski poziv da protiv njega ratuje. Nastojao je da konsoliduje svoje snage, pa je 1481., nakon smrti sultana Mehmeda II, napao Turke u Bosni. Poražen od strane Daut-paše, utvrdio se u Novom tražeći mletačko okrilje. U tvrđavi je imao i manji odred mađarskih vojnika. Kad su Turci krajem iste godine opseli Novi, Mlečani su hercega ostavili na cedilu. Vlatko je predao tvrđavu Turcima i sa svojim ljudima se povukao u dubinu Hercegovine i tu, nakon 1482. godine, neko vreme ostao pod turskom vlašću, pa se s porodicom iselio na mletačko ostrvo Rab, gde je i umro.

Autor: prof.dr Vojislav Šešelj