Drama „Čudo u Šarganu", po tekstu Ljubomira Simovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina, biće premijerno izvedena u petak 20. februara (19,30) na Velikoj sceni.
U ovom komadu koji u sebi nosi duh poetskog realizma, a koji je istovremeno smešan i tragičan, realističan i neverovatan, igraju Dušanka Stojanović Glid (Ikonija), Nataša Ninković (Gospava), Hana Selimović (Cmilja), Ivan Bosiljčić (Anđelko), Aleksandar Đurica (Mile), Nebojša Kundačina (Stavra), Predrag Ejdus (Prosjak), Branko Vidaković (Skitnica), Sloboda Mićalović (Jagoda), Boris Pingović (Vilotijević), Bojan Krivokapić (Islednik), Aleksandar Srećković (Manojlo) i Nikola Vujović (Tanasko).
Drama „Čudo u Šarganu", tokom koje sve vreme pljušti kiša, smeštena je u krčmi na periferiji u kojoj rade, obitavaju i svraćaju ljudi sa margine, zatečeni negde između sela i grada.
Ono što je, osim kafane „Šargan" zajedničko svim ovim ljudima jeste patnja koju svako od njih nosi u sebi i unosi u ovu neobičnu kafanu.
Tako kafana postaje stecište kelnerica, kurvi, političara, prosjaka, skitnica, bivših robijaša... Paralelni tok radnje prati priča o dvojici ratnika iz Prvog svetskog rata, koji, mada odavno mrtvi, i dalje tragaju za pravdom i tako stižu u današnje vreme.
Čudesni lik koji povezuje dva paralelna toka radnje jeste prosjak koji ima natprirodne sposobnosti da na sebe prima rane i bolove drugih ljudi...
Savinova rediteljska koncepcija, kako je najavio, biće usmerena na to da predstavom „odgovori na ovaj nalog vremena".
- Dužni smo da uradimo jedan "Šargan" socijalnog beznađa. Zašto? Zato što živimo u vremenu socijalnog beznađa gde to više nije samo pitanje pravde i nepravde, već jednog odlučnog prizivanja velike nesreće. Ovo socijalno beznađe, zapravo, ima za cilj da ponovo prizove neki veliki rat i veliku revoluciju. To je moj utisak koji bih želeo da prenesem ovom predstavom. Kažem samo „kao utisak", koji, iako postoji, se ne da konkretno videti. Individualne nesreće samo su deo te kolektivne nesreće jednog socijalnog beznađa u kojem ljudi, a naročito deca, ni približno nemaju iste šanse. U takvom svetu, svako razuman će shvatiti da će nužno doći do novog velikog rata i velike revolucije, čim socijalno beznađe dostigne svoj vrhunac. To je, nažalost, samo pitanje trenutka. Naravno, ne smemo ni da zaboravimo da to socijalno beznađe, s obzirom na to gde živimo, smišljeno proizvodi etno-nacionalizam koji će, možda, ponovo zapaliti ovaj naš balkanski prostor – ocenjuje Savin.
Prema njegovim rečima, tema komada je patnja, ljudska nesreća i rane koje proizvode tu nesreću.
- Život nije koncipiran da bude srećan. Život je, u suštini, po sebi, niz nekih nesreća koje dolaze same i veliki broj nesreća koji mi sami izazivamo, svojim životom, ponašanjem, odnosom prema sebi, odnosno prema drugima. Ovde je nesreća toliko istinito, duboko i tačno usađena u ono što se zove neposredna životna istina, a autentičnost, koja je gotovo dovedena do faktografije, je paradoksalno upakovana u jedan poetski metaforički jezik. To je, zaista, šekspirovski postupak. Simović je veliki pesnik, dramski pisac koji neobično snažno oseća ljude i njihove sudbine - smatra Savin koji je uradio i izbor muzike.
Dramaturg je Slavko Milanović, scenografiju je kreirao Geroslav Zarić, kostime Bojana Nikitović, dok je za audio i video dizajn bio zadužen Peca Antonović .
Radovan Knežević je lektor, Peca Antonović umetnički saradnik, Belinda Božičković asistent reditelja (na praksi), Jasmina Urošević/Natalija Ignjić organizatori, Ista Stepanov stručni saradnik za scenski pokret, Vladislava Kanington saradnik scenografa, Sanja Ugrinić Mimica/ Sandra Žugić Rokvić inspicijenti, Jelena Halupa sufler i Borislav Balać producent.(narodnopozoriste.rs)
