Tromeđa je iznedrila još jednog junaka u novijoj srpskoj istoriji — Gavrila Principa, mladića koji je na Vidovdan 1914. godine izvršio atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanta. On takođe spada u galeriju velikana koji se ne mogu mimoići kada se govori o slavnoj prošlosti naroda sa "večite vjetrometine", "naroda sa tri međe".

Porodica Princip se u Grahovsko polje, u selo Obljaj, doselila sa druge strane Dinare, iz sela Polace kod Knina. A na Polacu su se doselili pocetkom XVIII veka iz Grahova crnogorskog i zvali se Jovicevici. Na Polaci promeniše prezime u Čeko, jer su radili u turskoj službi kao graničari — najamnici i, po običaju, sačekivali prolaznike. Po pričama starijih Principa, tako dobiše i prezime Čeko. 

O nastanku novog prezimena i danas se ovako priča: Početkom prošloga veka, kad su se preselili u Obljaj, dobili su prezime Princip po Todoru koji je bio silovit, plahovit i viđen čovek. A takav Todor je, u raskošnoj narodnoj nošnji i na blelom konju, dolazio u Knin. Stoga ga nazvaše "bosanski princ" ili "princ od Bosne". I tako nadimak postade prezime. I muški članovi porodice Princip su učestvovali u ustanku 1875—1878. godine. Deda Gavrila Principa, starina Jovo, bio je u Glavnom štabu u Crnim Potocima, zajedno sa bratom Todom.

Turci su zarobili Todu ali ga nisu pogubili. Jovin sin Ilija, a Gavrilov stric, učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kneževica Petra Karađordevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac Gavrila Principa, Petar-Pero učestvovao je u Crnopotočkoj buni. Žene i deca porodice Princip izbegli su u ustanku i utočište našli na austriskoj strani, na kninskoj teritoriji. Tamo je na njih naišao engleski novinar i čuveni arheolog Artur Evans i vidio kako su živjeli u groznim uslovima.

U austriskoj okupaciji porodica Gavrila Principa je živjela skromno i siromašno. Težaci iz Obljaja ni po cemu se nisu razlikovali od ostalih seljana. Njihov život najbolje je opisao Petar Kocić u pripovetkama, a najlepše u liku Davida Štrpca. Taj narodni tribun i nepokolebljivi borac za srpsku čast i obraz u Krajini, najviše je, cini se, uticao na Gavrila Principa. Petar Princip, Gavrilov otac, je bio starešina zadruge — porodice.

Kad su se podelili kao braća, nastavili su živeti skromno i siromašno kao i do tada. Petar je imao tri sina — Jovu, Gavrila i Niku. Gavrilo je, kako piše u krštenici, rođen 13. jula 1894. godine. Majka Marija-Nana je toga dana, po velikoj vrućini, kupila seno sa zaovom na livadi. Uveče je muzla kravu i rodila uz ognjište Gavrila. Rodaci su rakijom nazdravili Petru kad se uvece vratio kuci, a sestra Mara je za lepu vest dobila bošcu. Požurili su do susednog sela Ugarka da potraže protu Iliju Bilbiju da ga krsti, jer su se bojali da ga, ako umre, ne mogu sahraniti na seoskom groblju. Tada su deca na porođaju lako umirala. Prota Ilija, div od čoveka, dao mu je ime Gavrilo. (To je isti onaj proto koji je bio vođa ustanka u Crnopotočkoj buni sa vojvodom Golubom Babićem. Posle sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu počelo suđenje, austrijske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi krštenicu Gavrilovu i upiše drugi datum.

Naime, hteli su da bude stariji za dvadesetak dana — da ispadne da je imao dvadeset godina kada je izvršio atentat. Tada bi, po austriskim zakonima, bio punoljetan i, naravno, osuđen na smrt.

Međutim, prota Ilija na to nije ptistao pa su ga austrjske vlasti i šuckori pogubili u Livnu, na svirep način — vežući ga konjima za repove.

Gavrilo je rastao uz pažnju svoje majke Marije. Bio je sitan, ćutljiv i blage naravi. Uveče je, uz lucernu, čitao seljacima narodne junačke pesme. Seljaci su se čudili koliko čita i govorili da ce nešto od njega biti. Gavrilo je, jedne godine, sa ocem bio na dalmatinskom Kosovu na tradicionalnoj proslavi Vidovdana, najznačajnijeg srpskog praznika. Kad je Gavrilo završio osnovnu školu u Grahovu, brat Jovo je javio ocu iz Sarajeva da oficirska škola prima đake uz besplatan stan i hranu. Ubrzo je i Gavrilo pošao u Sarajevo.

No, nije hteo ići u švapski zavod da se ne odnarodi i postane dušmanin svom narodu, nego je upisao trgovačku školu. Osećaj da uči zanat nepopularan u narodu takođe ga je mučio, pa je posle izvesnog vremena prešao u gimanziju. Nije izdržao duže od tri godine u Sarajevu, pa je otišao u Tuzlu i tamo nastavio. Položio je zaostale ispite i upisao četvrti razred. Srbin iz Hercegovine, Bogdan Žeraić, je juna 1910. godine nameravao da izvrši atentat na poglavara Bosne i Hercegovine, generala Varešanina. Pošto nije uspeo, ubio se. Gavrilo i svi njegovi drugovi izražavali su divljenje za ovog studenta. Gavrilo je tada odlučio da izvrši jedno junačko delo, da se žrtvuje za svoj narod. Kad je to pričao u svom rodnom selu, slušali su ga sa nevericom i pitali da nije skrenuo pameću. Među omladinom koja je donosila sveće na Žerajićev grob bio je i Gavrilo. Jednom prilikom se na ovom grobu zakleo da će ga osvetiti. Gavrilo je u Sarajevu širio krug svojih drugova, išao na razne sastanke i počeo da piše pesme. U Beograd je prešao 1912. godine a da nikog od rodbine nije obavestio. Nameravao je da nastavi gimnaziju. U Beogradu se zlopatio kao i većina učenika iz Bosne.

Nije položio peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, pa se prijavio u dobrovoljce — četnike majora Vojina Tankosića. No, bio je odbijen zbog malog rasta. Nije, ipak, klonuo duhom već se uputio u Prokuplje, u Tankosićev štab. Ali i tamo je odbijen. Prve pobede srpske vojske u Prvom balkanskom ratu proslavljao je zajedno sa omladinom. Vratio se u Sarajevo nakratko, pa je opet otišao u Beograd da polaže gimnaziju. Temeljno se pripremao i položio V i VI razred. Potom se vratio u Sarajevo. Tamo ga je, decembra 1913. godine, tražila policija zbog toga što je, nešto ranije, napao jednog žandarma. Stoga se pocetkom 1914. vratio u Obljaj. Dočekali su ga zabrinuti roditelji. Posle izvesnog vremena sa rođakom Vladetom Bilbijom je, preko Knina, krenuo u Beograd. Vladeta je dobio propusnicu od sina grahovskog lekara Ljube Podgradskog, a svoju je dao Gavrilu. Iz Zagreba je Gavrilo stigao u Beograd sa pasošem na ime Žika Jovanović. U Beogradu je Gavrilo stanovao sa Trifkom Grabežom i Vladetom Bilbijom i učio VII razred gimnazije. Izlazili su u kafane "Žirov venac" i "Zlatne morune", gde su dugo razgovarali sa svojim istomišljenicima o politici. Tako je jednog dana, marta meseca 1914. godine, pročitao u novinama da ce u Bosnu doći austriski prestolonaslednik Franc Ferdinand. O tome je pričao sa svojim prijateljem Nedeljkom Čabrinovićem.

Dobili su jedno pismo iz Bosne sa isečkom iz novina u kojem je potvrđena vest da će na vojne manevre u okolini Sarajeva doći Franc Ferdinand. Gavrilo i njegov prijatelj odlučivali su da mu prirede "vatreni" doček baš na Vidovdan u Sarajevu. Počeli su se pripremati za atentat. Upoznali su sa tom idejom Trifka Grabeža i Ðulagu Bukovca. Ðulaga im je nabavio oružje preko bivšeg četnika Milana Ciganovića, rodom iz Petrovca. Rekao mu je: "Slušaj Cigo! Ovo ne sme saznati ni policija niti ko drugi. Neki naši hoće da u Sarajevu docekaju i umlate Franca Ferdinanda. Čuo sam da će krajem juna posmatrati vojne manevre? E, ti bi, bratac, trebalo da im pomogneš da dodu do oružja." Posle kraćeg razmišljanja, Milan je odgovorio: "Ipak, Ðulaga, svakako bih morao da se sretnem sa čovekom koji ti je poverio ideju o atentatu. Slažem se da ovdašnje vlasti nikako ne smeju doznati za ove planove". Ubrzo, već 27. maja. Ciganović im je nabavio oružje. Gavrilu i Trifku je predao šest bombi, četiri revolvera sa po sedam metaka i specijalni paketić u kojem je bio otrov, jer su odlučili da se poslije akcije živi ne predaju. Iako je, izgleda, Gavrilo Princip bio idejni začetnik atentata, oni su dugo razgovarali i za atentat pitali svog prijatelja Vladimira Gacinovića. Kada su mu objasnili o čemu se radi, on je kratko odgovorio: "Napred, mladi lavovi". Ti mladi lavovi su 28. maja 1914. godine krenuli za Sarajevo. Učitelj Veljko Čubrinović je obezbedio da oružje bez problema prenesu Jakov Milović i Mitar Kerović.

Organizaciju oko atentata je preuzeo Danilo Ilić, kod koga je, jedno vreme, Gavrilo Princip stanovao u Sarajevu. Danilo Ilić je formirao dve grupe atentatora od kojih jedna nije znala za drugu. Franc Ferdinand, sinovac ostarelog austrjskog cara Franca Josifa, bio je glasogovornik osvajačkih pretenzija austriskih vojnih krugova koji su tražili načina da zarate sa Srbijom. Zato su i organizovali preteće manevre na Vidovdan, 28. juna 1914. godine. Završnom činu svega toga u Sarajevu je, zajedno sa svitom i suprugom, prisustvovao prestolonasljednik Ferdinand. Kada je krenuo u obilazak grada, čekalo ga je šest atentatora. Nekima je ruka zadrhtala, neki su se zbunili, bomba Nedeljka Čabrinovića nije pogodila cilj ... Posle izvesnog vremena, povorka je prošla pored Gavrila Principa koji nije bio ni malo nesiguran. Gavrilo je pucao i usmrtio Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Istoga dana, na tradicionalnoj Vidovdanskoj proslavi, na Kosovu polju kod Knina, vest o atentatu u Sarajevu je stigla u četiri sata posle podne, kada su se završili govori narodnih prvaka i omladinski slet. Tada se samo čulo da je "neki Gavro iz Grahova ubio Ferdinanda".

Mnogi među prisutnima su mu znali oca. Gavrilo Princip je, kao i ostali, u istrazi sve priznao ne zbog straha već da ne stradaju nevini. Suđenje za atentat je počelo 12. oktobra. Vojne sudske vlasti su nastojale da optuže zvaničnu srpsku vlast da je umešana u atentat, da ga je organizovala i da je znala za njega. A sve to da bi imali povod za rat sa Srbijom. Naravno zvanična Srbija nije bila umešana u Atentat, ali jeste donekle tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt", koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Kad je čuo za pripreme atentata, Dimitrijević je znao da će to imati krupne posledice za Srbiju. Stoga je uputio četnika Ðuru Šarca u Slavonski Brod, da nađe Danila Ilića i uz njegovu pomoć spreči atentat. Šarac mu je govori o opasnostima za Srbiju, o nespremnosti za rat pošto je tek izašla iz Balkanskih ratova, da bi Srbiji trebalo pet, šest godina mira... Na sva ta ubijeđivanja Ilić je odgovorio da su se oni zakleli a da Gavrila Principa neće moći odvratiti od atentata. Na optuženickoj klupi bilo je 25 ljudi. Od šest atentatora, samo je jedan bio punoljetan. Optuženi su se držali odvažno i neustrašivo. Mnogi su na sebe preuzimali veći dio krivice — da bi olakšali položaj svojim drugovima. Na pitanje sudije dali se smatra krivim, Gavrilo je odgovorio "Nsam zločinac, jer sam uklonio onoga koji je činio zlo". Austrougarska je optužila Srbiju za atentat i uputila joj ultimatum sa zahtevom da njeni ljudi istražuju krivce po Srbiji. Srbija je, kao časna država koja drži do sebe, odbila taj ultimatum. Kazna za odbijanje stigla je 28. jula u formi objave rata. Tako je počeo Prvi svetski rat. Presude Gavrilu Principu i drugovima izrečene su 29. oktobra. Atentatori su osuđeni na smrt vešanjem ili na tešku tamnicu. Gavrilo, Nedeljko i Trifko osuđeni su na tamnicu koju su izdržavali u Sarajevu i, kasnije, u Terezinu, u današnjoj Češkoj.

Ni u zatvoru nisu klonuli duhom. Tamo je Gavrilo napisao i ove stihove:

"Tromo se vrijeme vuče, I ničeg novog nema, Danas je kao juče, Sutra se isto sprema. Al pravo je rekao prije, Žerajić, soko sivi: Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi! I umjesto da smo u ratu, Gdje bojne bombe ječe, Evo nas u kazamatu, Na nama lanci zveče. Svaki dan isti život, Pogažen, zgnječen i satrt, A ja nisam idiot, Pa, to je za mene smrt!"

A na zidu u zatvorskoj ćeliji u Terezinu je napisao: "Naše će sijeni lutati po Beču, hodati, po dvoru, plašiti gospodu..." Slaba hrana, okovi, samica..., uticali su da se Gavrilo razboli. Najgore mu je padalo što mu nisu dozvoljavali da čita. Trovali su ga preko hrane, oboleo je od tuberkuloze, amputirali su mu desnu ruku. Svoj kraj očekivao je mirno i stoički. Umro je 28. aprila 1918, nekoliko mjeseci pre raspada Austro-ugarske carevine, ne dočekavši njen kraj. Državne vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su 1921. godine prenele tela atentatora u Sarajevo i sahranili ih u zajedničku grobnicu.

 Porodica Princip doživela je tužnu sudbinu. Usteše su 1941. godine ubile Gavrilova brata Niku, doktora u Čapljini. Sinovac Slobodan Princip-Seljo, kome je Gavrilo dao ime kad se rodio, umro je na Romaniji od Tifusa, a komunisti su ga posmrtno proglasili partizanskim herojem. Otac Petar je umro 1939. godine, a majka Marija je Drugi svetski rat provelau izbjeglištvu u Kninu. Umrla je u jesen 1945. Sin Gavrilovog brata od strica Ilije, Vukosav, poginuo je kao mitraljezac kod vojvode Momčila Ðujića 1944. godine na Gračacu. Partizani su zapalili rodnu kuću Gavrila Principa. Po njemu su, isto kao i četnici, nazvali jednu svoju jedinicu. Tek 1964. godine komunističke vlasti su kuću obnovile u nešto manjem obimu i ona je danas muzej. Taj muzej čuva uspomene na Obilića sa Tromeđe.

Mišo Uroš, Jovo Dmitrović | TROMEÐA TRI MEÐE JEDNOG NARODA