Na početku 19. veka najbitniji cilj u obnovi srpske države bilo je oslobođenje Niša od Turaka. Srpski vođa Karađorđe, je u razgovorima sa izaslanikom carske Rusije i dalje u pregovorima sa Napoleonom i turcima, isticao da u sastav Srbije mora ući i Niš. Srpska ustanička vojska je krenula ka Nišu, sa ciljem da ga zauzme i prodre ka Staroj Srbiji i Kosovu. Karađorđe je predlagao da na Niš krene celokupna vojska, dok su ostali komandanti zahtevali napad na četiri fronata, što je bilo i prihvaćeno. Srpska ustanička vojska, sa 16.000 boraca, predvođena glavnim komandantom Milojem Petrovićem, pristigla je 27. aprila 1809. godine na domak Niša, kod sela Kamenice, Gornjeg i Donjeg Matejevca. Srpski vojnici su izgradili šest šančeva.
Prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem, drugi u Gornjem Matejevcu (kod danas obnovljene Latinske crkve) sa Petrom Dobrnjcem, treći severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarevićem, četvrti u Kamenici sa glavnim komandantom Milojem Petrovićem, peti šanac je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šesti u Donjem Matejevcu. Zahtev Miloja Petrovića da se Niš odmah napadne nije prihvaćen. Tražilo se da se sačeka sa napadom i izvrši jaka blokada grada. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.
Turci su napali 30. maja šanac Petra Dobrnjca. Narednog dana, 31. maja 1809. godine, napali su najisturaniji šanac na uzvišenju Čegar kojim je komandovao Stevan Sinđelić. Boj se vodio čitav dan. Po priči očevidca Milovana Kukića, "Turci su pet puta napadali, a Srbi su ih pet puta junački odbijali. Svaki su put Turci bili odbijeni s velikim gubitkom. Jedni su Turci napadali, a drugi su preko njih išli u napredak, i tako kad šesti put napadnu ispune opkope mrtvima, živi preko njih navale u šanac i stanu se sa Srbima biti puškama, seći i bosti sabljama i noževima. Vojnici srpski iz drugih šančeva poviču da se Stevanu ide u pomoć, ali ne dođoše u pomoć", kako priča Milovan Kukić, "ili što nisu mogli bez konjanika ili što Miloje Petrović nije dao. Kad Sinđelić vide da Turci ovladaše šancem, pojuri magacinu gde je stajala municija, potegne iz pištolja i zapali barutanu. Strahovit pucanj potrese svu okolinu, gusti oblak dima obavi sav šanac. Stevan Sinđelić, koji je dotle toga dana dospevao svuda, sve hrabrio i svakome pomagao, doleti u vazduh." Na Čegru je izginulo oko tri hiljade Srba i dvostruko više Turaka.
Posle Čegarske bitke, od glava Srba izginulih na Čegru na putu za Carigrad, izgrađena je krajem leta 1809. godine Ćele-kula po nalogu Huršid-paše, tadašnjeg svirepog turskog zapovednika Niša. Izgrađena je na četvorougaonoj osnovi, visine oko 3 metra. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje srpskih junaka kao opomena srpskom narodu. Pred Ćele-kulom, vraćajući se iz Carigrada, zastao je 1833. godine francuski pesnik i akademik Alfon de Lamartin. Potresen zapisao je u beleškama (kasnije objavljenim kao knjiga "Put na istok") čuvene reči: "Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen - temeljac nezavisnosti njihove otadžbine ... Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik! On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili." Nad kulom je 1892. godine podignuta kapela koja do danas čuva preostalih 58 lobanja. Ćele-kula predstavlja jedinstven spomenik takve vrste u svetu i verno oslikava turske zločine nad srpskim narodom.
Prvo obeležje mesta na kome je bila Čegarska bitka podignuto je 4. jula 1878. godine sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, koji ovde slavno izgiboše 19. maja 1809. godine napadajući Niš. Knjaz Milan M. Obrenović IV i njegova hrabra vojska pokajaše ih 29. decembra 1877. godine osvojivši Niš." Današnji spomenik u obliku kule - simbola vojnog utvrđenja - podignut je povodom pedesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka 1. juna 1927. godine. U polukružnoj niši spomenika na Čegru postavljeno je 1938. godine bronzano poprsije Stevana Sinđelića.
