Milica Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji naše književnosti kao „vrdnička vila". Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije
MILICA Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji naše književnosti kao „vrdnička vila". Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije.
Prva žena u Srba koja piše pesme, pritom sveštenička kćer, predstavljala je u svoje vreme neku vrstu čuda. U književnim časopisima objavljivane su njene slike, o njoj se naveliko pričalo u javnosti, ljudi su, kako beleži Jovan Skerlić, išli da je vide. Oduševljavala je savremenike ne samo svojom poezijom već i neobičnom lepotom, pa je bila poznata i kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica.
Imala je prethodnica u poeziji, kao što su despotica Jefimija, Eustahija Arsić, Julijana Radivojević, ali se nijedna od njih, kao Milica, nije u potpunosti posvetila književnom radu.
Milica je rođena u Bukovcu, nadomak Novog Sada, 22. marta (ili 6. jula) 1828, iste godine kada i njena potonja bliska prijateljica Mina Karadžić, mada se negde u literaturi pominje i 1830. godina. Porodica Stojadinović se zatim preselila u Vrdnik, gde je Milica provela najveći i najmirniji deo svog života. Četvrta od petoro dece u porodici, još kao devojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa svojim vršnjakinjama. To je naročito došlo do izražaja kad joj se udavio brat. Na poziv seoske dece da se igra s njima odgovarala bi: „...Kako mogu da se igram i da budem vesela kad mi otac i majka plaču..."
Bila je veoma talentovano dete i tako lako savlađivala postavljene zadatke da je učitelj iz Banovaca žalio što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Školovanje je nastavila u Petrovaradinu, tadašnjem Varadinu, privatno. Naučila je nemački, verovatno i slovački jezik, kao i da svira gitaru. Kasnije je sama savladala francuski i italijanski, što se vidi iz njene prepiske sa prijateljima.
Milica je odrasla uz braću Svetozara, Ljubomira, koji se mlad udavio, Petra, potom Ljubomira, koji je dobio ime po preminulom bratu, i sestru Katicu.
Svog školovanja u nemačkoj školi u Varadinu Milica se nerado sećala jer je tu trpela brojne uvrede: „...Ti si vrlo darovita, šteta što si iz racke (srpske) porodice". A kad je jedna Nemica upitala „Zar ste i vi Cigani imali svoga cara?" - odgovorila je: „Zar nije dosta što je moj narod izgubio svoju samostalnost? Dvostruk je bol što je izgubio poštovanje sveta. Ja se ponosim svojom narodnošću".
Njena omiljena literatura bili su brojni strani i srpski pesnici, ali niko od njih, nije ostavio ni spomen na Milicu, našu prvu pesnikinju. Pa ako je Njegoš možda i rekao „...ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori...", ta priča je ostala samo kao predanje. Upoznala ga je u domu Karadžićevih u Beču i tom prilikom on joj je poklonio jedan primerak „Gorskog vijenca". Dugo se potom s njim dopisivala. A kad joj je Vuk javio da mladi crnogorski vladika više nije živ, zapisala je: „...Nema te više, ko da ne zaplače..."
I Branka Radičevića je upoznala u Beču kada je tamo prvi put boravila. Kasnije je obilazila njegov grob i sećanja na njega oživljavala u svojim književnim delima. O tome je pisala Ljubomiru Nenadoviću: „...Pre tri godine u isti dan, u isto doba, poznala sam se sa Brankom u Beču, a sad, posle tri kratke godine, o sudbo ljudi! Ja na grobu Brankovom!!!"
Milica je bila veliki rodoljub. Ugledajući se na podvige Jovanke Orleanke želela je, revolucionarne 1848, kada su Vojvodinom besneli sukobi, da pođe na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862, došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje. Ti njeni tekstovi smatraju se prvim zapisima „žene ratnog dopisnika". Ostalo je u sećanjima njenih savremenika da je jedna žena u neobičnom crnom odelu, sa svećom u ruci, išla ulicama Beograda i pozivala narod da sveti Kosovo.
NARUDŽBENICA
Knjiga "Spomenar znamenite srpske žene" može da se kupi u knjižarama Zavoda za udžbenike ili da se naruči na mejl Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
„...Jednoga dana iđaše ona kroz ulice u svom crnom plaštu" - pisao je kasnije austrijski pesnik i njen prijatelj Ludvig August Frankl - „s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni: osvetite sramotu Kosova Polja i uzdignite opet carevinu!..."
Ostavljena od svih, rastrzana je brojnim porodičnim razmiricama oko imovine, koje su počele 1855. smrću majke, kada se, kako Milica beleži, „ugasila jedna zvezda". Svoj bol izlivala je na hartiju pišući prijateljici Mini Karadžić:
„...Sa mojom majkom nestao je i onaj zid između mene i od mene tako različitih ljudi sa kojima sada po nuždi, kao domaćica, moram da dolazim u dodir. Mojoj duši, naklonjenoj samo uzvišenim stvarima, smeta već samo njihovo disanje, i moj duh tuguje i - slabi, polako slabi..."
Kada joj je 1864. godine umro i otac, napisala je pesmu „Opet crno proleće", a potom se preselila u Beograd, koji je nazivala svojim gradom. Stigla je prekasno da bi uživala u lepoti srpske prestonice koja je za nju bila pojam slobode i u kojoj su živeli dragi ljudi. Stanovala je u Savamali, u kući jednog trgovca, Grka, gde je i umrla 25. jula 1878. u teškom siromaštvu. Poslednjih meseci svog života nije uspela na vreme da dobije novac za prodati nakit - dar kneza Mihaila, tako da je sahranjena od milostinje, na Tašmajdanskom groblju. Godine 1905, prilikom prekopavanja groblja, njeni posmrtni ostaci su preneseni u Požarevac, gde joj je živeo brat. Na godišnjicu Kosovske bitke, 28. juna 1912, Milici je podignut spomenik u Vrdniku, rad vajara naivca Jovana Pešića.
Autor:Ljiljana Čubrić,novosti
