Solunski front... Noć septembarska... srpski podnarednik-mitraljezac daje svoje gusle Francuzu... praštaju se, ljube i grle: "Neka te Bog čuva i do viđenja u Srbiji"! Gusle i Srbija... stradanja po ko zna koji put... Posle Golgote dolazi Vaskrs, znaju to gusle, zna to srpski narod iz iskustva... Filip Višnjić, Njegoš, pesme o Lazaru, Milošu...
Jedan od čuvenih guslara iz Velikog rata - Petar Perunović Perun... ranjavan, granata pogodila gusle... rodoljub, organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike... Pred rat, svirao kralju Petru, dobio gusle koje su pripadale kralju Nikoli, bio je komita, zapevao je 1908. na Spomeniku knezu Mihailu: "Aoj, Bosno, sirotice kleta", bio u crnogorskoj vojsci u vreme balkanskih ratova...
Na Mačkovom kamenu uz gusle pevao o bratstvu Muslimana i Hrvata sa Srbima da čuju braća u austrougarskoj vojsci... Kroz Albaniju bodri vojsku... Na Sorboni peva uz gusle: "Smrt majke Jugovića"... U Americi, predsednik Vilson zaplakao slušajući Peruna... Tesla i Pupin čestitali mu... Više uradio nego mnoge diplomate... Gusle su prenosile našu dramatičnu istoriju, istinsku pradedovsku želju da moramo biti složni i slobodni...
Doktor Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, došao je u Srbiju godine 1914. da kao ekspert ispita zločine okupatora nad srpskim življem. Pošto je to utvrdio, ostaje u Srbiji i stupa u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je u Moravskoj diviziji, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. Učesnik je bitke na Kajmakčalanu, a 1. novembra 1918. godine sa svojom divizijom ulazi u Beograd.
Radeći na problemima prava čoveka i ispitivanju zverstava okupatora, Rajs je postao veliki srpski rodoljub i posle rata ostao da živi u Srbiji. Bio je počasni predsednik Udruženja rezervnih oficira i počasni kapetan srpske vojske, nosilac je mnogih odlikovanja... Živeo je u skromnoj vili "Dobro polje"...
U testamentu je zahtevao da kada umre, njegovo srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu, da tamo počiva sa kostima srpskih ratnika. Želja mu je ispunjena. Rajsovo srce pratila je dostojanstvena melodija zvona sa Spomenika na Kajmakčalanu. To su ona zvona koja je u Americi dao da se izliju naš i svetski naučnik Mihailo Pupin...
Posle sloma 1941. godine bugarski vojnici su bacili Rajsovo srce. Rajsovu urnu pronašao je 1951. komandir karaule, poručnik JNA i vratio je u kapelu na vrh Kajmakčalana (2525 m).
Kada je ekipa TV Beograda snimala emisiju o Kajmakčalanu, 1971, Marija Tarjević, novinar i autor emisije, pronašla je neispaljeni metak ispred Spomenika Rajsu. Sada metak iz čuvenog srpskog karabina stoji u suvenirskoj zbirci mojih oduševljenja. U krvoproliću, jedan metak ostao je neispaljen. Možda je pripadao Arčibaldu Rajsu!?
Vojnikovo pismo
Evo ti pismo šaljem.
U krvav odlazim boj.
Ako se više ne vratim,
Sačuvaj pismo to.
Ko li će za mnom tužit,
Ko li će suze lit?
Ko li će na mom grobu,
Beo cvet posaditi?
Majka će za mnom tužit,
Sestra će suze lit,
A moja mila draga
Beo cvet posadit.
Posadi belu ružu
Na vrhu groba mog,
Možda reč prozbori,
Tako je reko Bog.
Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje, ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Goglota i Vaskrs Srbije 1916.—1918.":
"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa... Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako, onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno...
Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne... Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...
Autor: Žarko Petrović
