U Nišu je ime Stevana Sremca, rođenog Senćanina, nezaobilazno. Kud god da krenete, nailazite na njegovo ime i tragove. Njegovo ime nose ulica, gimnazija, Narodna biblioteka, ima spomen-bistu ispred Narodnog pozorišta i u foajeu pozorišta, spomen-česmu i spomenik sa čuvenim Kalčom i njegovim čapom u Kopitarevoj ulici, poznatijoj po starom nazivu – Kazandžijsko sokače u centru grada.
Otkrivena je i spomen-ploča na mestu gde je nekada bila kafana "Marger" u kojoj su gosti bili Sremac, Kalča, Ivko, Kurjak, slikar Stevan Nikšić Lale, glumci Dobrica Milutinović, Čiča Ilija Stanojević i na kući Živka F. Mijalkovića – gazda Ivka, niškog jorgandžije, Sremčevog junaka iz "Ivkove slave". Dan ranije u galeriji Narodnog muzeja otvorena je izložba "Stevan Sremac i stari Niš" koja je još jednom podsetila Nišlije na nekadašnjeg slavnog sugrađanina.
Poznati pisac živeo je u ovom gradu od 1879. do 1892. godine i ostavio značajan trag u njegovoj kulturi. Osnivač je pozorišne družine "Sinđelić" i gradske čitaonice u kojoj je bio prvi delovođa. Radio je kao profesor za srpski jezik, literarne oblike i geografiju, opštu i nacionalnu istoriju. Bio je saradnik u listovima "Stara Srbija" i "Niški vesnik", nacionalni romantičar, vaspitač brojnih generacija i pisac koji je uveo Niš i njegov specifičan govor u srpsku književnost.
Stevan Sremac je bio i poslovođa gimnazije koja danas nosi njegovo ime. Elem, 27. juna 1890. godine, učeniku trećeg razreda Radivoju Vučiniću darovana je knjiga za vrlo dobar uspeh koju pored direktora Markovića potpisuje i "poslovođa Stev. Sremac". Reč je o drugom izdanju Istorije Srbije "Spisanije" Sime Milutinovića Sarajlije. U knjizi se navodi da je "Niš grad na granici Srbije i Bulgarije, a Nišaninu, kao pravom imenu žitelja niškog, suprotstavlja se Nišlija kao turska riječ".
Sremac se družio sa Nišlijama svih fela, od zanatlija i lovaca do glumaca i profesora. Svoje kafanske drugove ovekovečio je u književnim delima. Kroz njegove priče defiluju likovi starog Niša, čorbadžije, hadžije, zanatlije, pisari, praktikanti, čiraci, izmećarke. Pažljivi čitaoci "Ivkove slave" primećuju da je lik žene glavnog junaka – jorgandžije i slavljenika Ivka dat samo ovlaš. Međutim, Miodrag Anđelković podseća da se Ivkova žena Kostadina sama postarala da ne bude tako bleda potonjim Nišlijama. Kao i brojne sugrađanke, otišla je u Gabrovački manastir, tadašnju nišku crkvu, i ovekovečila svoje ime tako što je darivala freske arhangela Mihaila i Gavrila.
Jedan od Sremčevih ljubimaca bio je i čuveni glumac Dobrica Milutinović. Sremac se često igrao sa njim, razgovarao i cupkao ga na kolenima. Dobričin otac Stevan jednom je zamolio Dobricu da čika Sremcu odeklamuje pesmicu kojoj su ga sestre naučile. Dečak je uzbudljivo odrecitovao jednu patriotsku. Sremac se zadivi njegovoj obdarenosti, ustade sa minderluka i reče svom imenjaku, ocu Dobričinom: – Stevo, ovaj sin će ti biti glumac.
Njegovo proročanstvo se, kao što znamo, ostvarilo, a sudbina je htela da ova dva velikana budu zauvek zajedno. Kada je u Nišu pred Drugi svetski rat sagrađeno novo pozorište, u foajeu su postavljene biste Stevana Sremca i Dobrice Milutinovića.
Ali najzanimljivije je svakako kako je Stevan Sremac bio naumio da izvrši samoubistvo, a onda se pišmanio. Naime, u pismu koje je poslao sestri Desanki Popović 23. jula 1892. godine, piše: "Ja sam ovde već dvanaest dana. Za sve ti hvala u pismu, samo ne za onu vest koja me je porazila. Mislim na vest o gospođici 'Ž'. Kada sam pročitao, odmah sam poleteo preko vašarišta (jer tu u blizini sedim) pa pravo na Nišavu. Nišava beše nabujala, pa samo valja klade, zapenušala i uzburkala se, pa propinje visoke talase – uzburkano sve kao u duši mojoj! Ja sam rešio bio na očajan korak. Kad sam došao na obalu nišavsku, osvrnem se još jedanput na Niš, pogledam Suvu planinu, Vinik i Goricu, na vinograde i na sva ona mesta gde sam onako lepo tolike dane provodio. Sve mi preleti u pameti u onim trenucima; i Banja gde sam se toliko puta za pola dinara okupao (plativ 3 din. za fijaker) i Gorica gde sam u vinogradima jeo tarane, ćevapa i slatkoga kupusa, i Vinik odakle sam, popevši se na nj – uživao u lepom izgledu; sve sam to, velim, gledao i osećao sad. I svemu sam tome morao okrenuti leđa, svemu tom jednog trenutka reći zbogom. Pogledam u reku koja će me još koji trenutak talasima svojim zagrliti i ujedared skočim u vodu – pošto sam se pre toga svukao i u švimhozne se preobukao. Tako sam dešperatno stajao u vodi i razmišljao kako ću slatko večerati i kad sam osetio hladnoću, setim se: da kupanje više od pola sahata škodi, pa lepo izađem, obučem se i odem u kafanu na večeru. Tako sam se sretnim slučajem spasao od očevidne smrti."
Ovo pismo objavljeno je u "Niškom vesniku" bez objašnjenja da li je ovo bila samo jedna od brojnih šala Stevana Sremca.(Politika)
