Čitavom gomilom konkretnih primera prof.dr Lazo M. Kostić dokazuje da „u aktima Vatikana nijedan kraj gde žive Srbi nije tako ostentivno označavan srpskim kao Boka Kotorska. Za oznaku vere ne kaže se nikad pravoslavna, nekad samo šizmatička ili grčka, a najčešće srpska ili srbijanska.

Da se u Boki srpski disalo i srpski osećalo vidi se iz svakog akta Vatikana. I da se želi njihova desrbizacija, jednako kao katoličenje, postaje evidentno svakome ko te akte čita." Tako on opširno citira kotorskog plemića Marina Bolicu, pismo Urbana Ćerija papi Inokentiju II, izveštaj zadarskog nadbiskupa Matije Karamana, delo Marka Antonija Pigafeta. Sve su to najverodostojniji istorijski dokumenti iz 16., 17. i 18. veka. U 19. veku takvih svedočanstava ima još više. Nemački putopisac Kol kaže da je južna Dalmacija potpuno srpska, austrijski etnograf baron Čering da su Bokelji Srbi, francuski publicista Žan Ubićini da je teritorija Boke Kotorske potpuno srpska, nemački putopisac Paserž da je Boka predeo grčko-katoličkih Srba itd. Nemački putopisac Hajnrih Noe, 1870. godine, opisujući Dalmaciju i Crnu Goru kaže da u Boki odjekuju „najdivljiji tonovi srpskog ratnog poklika", svuda se zapažaju uspomene mržnje i boja, krvi i vatre, „herojskog ogorčenja Srba i rušilačkog besa Osmanlija", iznad ove morske divljine leti ogromni orao, koji se, kao što srpske pesme pričaju o crnom gavranu, hrani očima i utrobom palih boraca."

Italijanski književnik Antonio Baldaći obrazlaže i opravdava austrijsku izgradnju brojnih utvrđenja u Boki Kotorskoj, „jer kad bi ruska flota ušla u Boku, okolne srpske oblasti Hercegovine, Crne Gore i samih Bokelja, koji su toliko naklonjeni Crnogorcima, ujedinili bi se lako sa zajedničkom i moćnom majkom Srba." Francuski putopisac Pjer Mark 1912. u Parizu je objavio knjigu „Putovanje po Dalmaciji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori" i u njoj naveo: „Ovi Sloveni Boke, ovi Srbi, ostali su više Srbi nego igde drugo; to je osobeno stanovništvo koje više drži do Crnogoraca nego Dalmatinaca." I francuski biograf Emil Oman pisao je 1915. godine da je celokupno stanovništvo Boke srpsko. Kako zaključuje Kostić, „jasna je stvar da ne bi stranci u tuđini Bokelje nazivali Srbima da se nisu oni sami tako označavali."

Bokelji su uvek sebe smatrali Srbima i tako se deklarisali u privatnom životu i u svim zvaničnim aktima. Kostić se i tu poziva na impozantan broj istorijskih dokumenata, prvenstveno iz mletačkih arhiva, koji obuhvataju vekove srpskog bitisanja na tom prostoru. Iz svih tih izvora se vrlo jasno vidi „da se Bokelji nisu nikada odricali srpstva niti hteli sa time činiti neki kompromis." (str. 96.) Svi naučnici i etnolozi su Srbima smatrali i pravoslavne i katolike. „Kod pravoslavnih je zaista bila jako razvijena nacionalna svest, dok kod katolika nije bilo ni pomena, ni trunke hrvatske svesti. Nije je bilo tada ni u Dalmaciji, a kamoli u Boki." (str. 96-97.) Vojvođanski Srbin Arsa Pajević je krajem prošlog veka opisivao svoje putovanje po Boki pa istakao: „Erceg Novi vazda beše čelenka kojom se Bokelji tako rado ponose, jer ovđe se rađahu pravi srpski sokolovi, koji svoje poreklo potezahu još iz vremena stare srpske slave i vojvodstva Sv. Save u ovom kraju."

I Jovan Cvijić je pisao: „Bokelji su visoko razvijene nacionalne svesti, koja je ojačana bogatstvom srpskih istorijskih tradicija." Crnogorski kralj Nikola je u ogromnom broju svojih pesama, izjava i tekstova naglašavao veoma izraženo srpstvo Boke i Bokelja.
Na osnovu tako detaljne analize i brojnih argumenata Kostić konstituiše osnovni zaključak: „Nisu samo pravoslavni Srbi u Boki bili uvek svesni svoje narodnosti i duhovne pripadnosti srpstvu, već je to donekle bio slučaj i sa katolicima starincima Boke. Pre Prvog svetskog rata veliki deo elite katoličke u Boki osećao se i opredeljivao kao Srbin. Naročito je prednjačila u tome akademska omladina. Izgledalo je da će pokret biti sveopšti, da će svi katolici Boke uvideti i priznati da su Srbi... Zahvaljujući dekretiranom jugoslovenstvu prve Jugoslavije i još žešće dekretiranom crnogorstvu druge Jugoslavije nastala je pometnja, pri kojoj smo smesta izgubili Srbe katolike (sa nešto malo izuzetaka)."

U prošlom veku, zadojeni srpskim nacionalizmom, Bokelji su tri puta dizali ustanak protiv austrijske vlasti. „Na hiljade načina se manifestovalo to srpstvo Boke. Npr. kad bi prošao crnogorski knjaz, odn. kralj, on je bio oduševljeno dočekivan i pozdravljan samo zato što je bio Srbin i srpski vladalac... A kad je krajem prošlog veka posetio Boku austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand on se sam žalio na neobično hladan doček." Austrijski publicista Leopol fon Flumecki je ostavio krajnje upečatljivo svedočanstvo političkih prilika 1908. godine, opisujući neprijatnosti austrijskog špijuna Nastića koga su Srbi prezreli i omrzli zbog njegovih ideoloških i propagandnih podmetanja.

Kako kaže Flumecki, „dalmatinski Srbi su se još jedanput, prilikom proputovanja Nastića, pokazali u svom pravom svetlu kao pristaše svakog pokreta koji ide za otcepljenje Dalmacije od Austrije. Nastić, koji je u svojoj brošuri „Finale" razotkrio revolucionarne tendencije srpske propagandne koja iz Srbije proističe, bio je na svom putu od Herceg-Novoga do Mostara na mnogim stanicama predmet neopisivih insulta od strane stanovništva podstaknutog velikosrpskim agitatorima; ono je u Nastiću videlo „špijuna" i „izdajnika." Koliko je mnogo morala da potkopa zemljište velikosrpska propaganda, koja se već više od jedne decenije nekažnjivo i nesmetano provodi po Južnoj Dalmaciji, i koliko je ona morala da utiče na način mišljenja stanovništva kad se ono identificira sa interesima srpske dinastije i revolucionarnog velikosrpskog pokreta u toj meri, da se onaj žigoše kao špijun i izdajnik, koji je otkrio jedan deo revolucionarnih velikosrpskih smutnja."
Bokelji su austrijskoj vlasti prkosili i čestom upotrebom nacionalnih simbola. „Skoro svako mesto je imalo srpsku čitaonicu, srpsku zemljoradničku zadrugu itd. Mnogi su imali srpska pevačka društva; najstarije kanda u srpstvu jeste srpsko pevačko društvo „Jedinstvo". U većem delu mesta pred Prvi svetski rat postojale su srpske sokolske družine „Dušan Silni." Postojala je Srpska garda u Kotoru itd." Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, za 1953. godinu, opisuje streljanje pomorskog kapetana Milana Srzentić a 1914. godine u tvrđavi Španjoli iznad Hercegnovog: „Na gubilištu je skinuo maramu sa zavezanih očiju i uzviknuo neposredno prije nego ga je plotun pokosio: Pucajte krvoloci, živjela Srbija."
Kostić daje podatke i o situaciji u toku Drugog svetskog rata, pa kaže: „I za vreme poslednjeg rata su se bokeljski Srbi vanredno držali, i oni koji su ostali bili u Boki i oni van Boke. Niko od Srba nije nikad svoje srpstvo zatajivao. Naročito meni nije poznat ni jedan slučaj da je neki Bokelj zarobljen od Nemaca ili Italijana, kazao da nije Srbin da bi bio oslobođen ropstva. To su činili drugi, ali ne Srbi Bokelji. U samoj Boki bilo je i nacionalista i komunista; ovi prvi su bili daleko mnogobrojniji. Ali ni jedni ni drugi nisu se nikad ni u kakvoj prilici odricali od Srpstva, niti su tražili ma kakve državne formacije nezavisne od Srpstva... Posle rata im je naturena jedna do tada nepoznata narodnost, ali je niko intimno i dobrovoljno ne prima."
Slično je i u srpskoj emigraciji. Bokelji ne odustaju od srpskog nacionalizma i patriotizma.Kostić piše: „Srbi Bokelji u emigraciji drže čistu i nefalsifikovanu srpsku liniju; ne samo da ih nema van te linije, već ih jedva ima indiferentnih. Sve je to Srbin, vatra živa! Zato ja nisam, srećom zapazio da je i jedan jedini učestvovao u nekoj manifestaciji kojom bi se ogrešio o Srpstvo. Naprotiv, u svakoj srpskoj manifestaciji čuju se, i vide se, i dejstvuju i rade. Malo je među njima pečalbara, manje nego iz ijednog drugog kraja Srpstva. Neki su uspeli da se podignu do vodećih položaja srpske emigracije. Nijedan Bokelj nije promenio veru u emigraciji; tj. ima katolika koji su postali pravoslavni, ali nema obrnutih slučajeva. Oni čuvaju i veru i narodnost otaca kao nijedna druga grupa Srpstva. Nisam našao nijednu drugu oblast iz koje potiče srpska emigracija da je toliko verna srpskom pismu kao što su Bokelji." –

Autor:Prof.dr Vojislav Šešelj