Manifestacija Dani popa Luke Lazarevića održava se i ove godine od 23.do 30.septembra.
Selo Svileuva kod Koceljeve jedno je od najvećih i najstarijih u Posavotamnavi.Ono je bilo važno u ekonomskom,kulturnom i političkom životu ovoga kraja,pogotovo u prvoj polovini 19.veka u borbi za oslobodjenje od turske vlasti i izgradnji samostalne Kneževine Srbije.U ovom selu se 1804.godine zametnuo prvi veci sukob izmedju Srba i Turaka posle Kosovske bitke i vekovnog ropstva.
Jedan od junaka iz ovoga kraja jeste pop Luka Lazarević,rodjen u ovom selu,inače sinovac znamenitog oberkneza tamnavskog Ranka Lazarevica. Luka Lazarević , rođen 1774. u Svileuvi. Posle školovanja u Sremu oženio se Marijom, kćerkom vrlo imućnog Maksima Pejića iz sela Zabrdice kod Valjeva, sa kojom je dobio sinove Mihajla i Kuzmana. Posle nekoliko godina popadija je iznenada umrla, a pop Luka se posvetio sinovima i crkvenoj službi, jer mu je vladika valjevski Danilo dao parohiju za Koceljevu i Ljutice.
Nepogrešivo je znao kada treba mantiju da zameni sabljom.
Od Mišarske bitke, pa sve do osvajanja šabačke tvrđave, učestvovao je u neprekidnim borbama po Mačvi, Kitogu i Drini, nanoseći teške gubitke Turcima. Iako postaje prvi komandant grada, odmah nakon njegovog osvajanja bio je i dalje na skoro svim frontovima gde su se ustanici razračunavali sa Turcima, posebno u bitkama na levoj obali Drine, između Zvornika i Srebrenice.
Boj na Mišaru doneo je najveću slavu upravo njemu, koji je komandovao konjicom od oko dve hiljade konjanika. Dok su skriveni u šumi oko Mišara čekali na znak vrhovnog vožda Karađorđa da krenu u boj, on je izdao specijalnu naredbu četovođama i megdandžijama u kojoj je poručio da od njih zavisi ishod bitke i da Srbija od njih ne traži njihove živote, već pobedu. A ona se čekala od Kosova. I nju, kako im je rekao, samo oni mogu, na svojim sabljama doneti.
Kada je konačno došao čas za boj, sa glavnicom svoje konjice stuštio se ka glavnom turskom štabu. Čudo od junaštva i hrabrosti, on je u tom sukobu zadobio nekoliko rana, ali je sa svojom konjicom i sa svojim Posavotamnavcima uspeo da se osveti Kulin-kapetanu (Mehmed-begu Kulenoviću), poznatom turskom silniku koji se pročuo po čestim upadima preko Drine i zverstvima nad rajom. Posle toga, vožd Karađorđe ga je nazvao svojom desnom rukom i posinkom.
Na poziv kneza Miloša Obrenovića da napusti tuđi svet, pop Luka se vratio u Šabac sa svojom porodicom juna 1833. ovog puta sa svojom drugom suprugom Danojlom i sinovima Aleksandrom, Vladimirom i Kostom. Šabac ga je dočekao veoma svečano. Sa konjicom i sa kolima punim darova,a na poklon je dobio i konja zeleno-bele grive, baš kakvog je u mladosti i megdanima najradije jahao. Opet na konju, zastajući na Mišaru, gde je poljubio zemlju zalivenu krvlju mišarskih junaka, došao je u Šabac, u kuću u glavnoj ulici koju je dobio na poklon. Umro je 29. aprila 1852. u svojoj kući.
"Srušio se opet jedan živi spomenik naše istorije, ugasila se jedna zvezda na srpskoj zemlji koja će na srpskom nebu, dok srpstvo traje sjati" - objavila je tadašnja "Šumadinka" na vest o smrti proslavljenog vojvode popa Luke Lazarevića, čoveka koji je protutnjao kroz sve velike bitke i mnoge megdane i koji je iz njih poneo 14 teških rana.
