U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, koju zovemo srpska SVETA GORA, na samoj obali Zapadne Morave, između dva tunela i dva puta, u blizini velikog gvozdenog mosta preko kojeg vodi pruga Čačak-Ovčar Banja-Požega, u živopisnoj, šumama okruženoj stenovitoj klisuri, smestio se najstariji manastir Nikolje. 

Vreme njegovog postanka ne može se tačno odrediti, pa ni sa jedne ikonice na drvetu iz 1489. , koja je do Prvog svetskog rata čuvana u Narodnom muzeju u Beogradu.

Tu ikonu, izgleda, naslikao je u "Dubravi kablarskoj blizu Morave… monah Danilo". Hramovna slava ovog manastira je Prenos moštiju Svetog Oca Nikolaja 9. maja (po starom kalendaru).

Zajedničko za sve ove manastire i crkve u „Svetoj Srpskoj gori“ je da se ne zna tačan period gradnje i ne zna se ko su njihovi ktitori. Postoje dve teorije koje govore o njihovom postanku. Monaštvo u Srbiji i deo istoričara zagovara tezu da su manastiri nastali krajem XII veka. Njihov nastanak se vezuje za izgradnju crkve Bogorodice Gradačke u centru Čačka. Tu crkvu je 1192. godine podigao Stracimir, jedan od trojice braća velikog župana Raške i začetnika vladarske dinastije Nemanjića, najmlađeg sina vlastelina Zavide, Stefana Nemanje, i to je jedan od pet kraljevskih hramova u Nemanjićkoj srednjovekovnoj Srbiji. Drugi deo istoričara zagovara tezu da su ovi manastiri nastali dva veka kasnije, u periodu posle Maričke bitke, krajem XIV veka, i da su ih gradili svetogorski monasi koji su se pod najezdom Turaka i Katalona povlačili i tražili neka nova utičišta. Jedno od tih utočišta našli su na obroncima Ovčara i Kablara. Postoji i teza koja spaja ove dve teorije, i kaže da su ove hramovi podigli svetogorski monasi na temeljima starih, napuštenih ili porušenih hramova, koji su bili stari bar dva veka. Crkva Sveti Nikola je najstarija od svih u klisuri. Moguće da nije prva građena, ali su sve druge tokom istorije bile značajnije oštećene, neke čak i do temelja rušene i nisu obnavljane već iznova građene, te su promenile svoj prvobitni izgled. 

Po arhitekturi ovo je prosta jednobrodna građevina u obliku trolista ili grčkog krsta bez kubeta, sa odlikama moravske škole, atipična po tome što je ulaz sa južne strane. Oslikavana je u dva perioda: naos je oslikan 1587. godine o čemu svedoči natpis iznad ulaznih vrata. Ne zna se ko je autor fresaka, ali oslikane su na uobičajen način oslikavanja pravoslavnih hramova. U prvom redu su likovi svetitelja i svetih ratnika, a u gornjim slojevima su prikazi iz života Hrista i Bogorodice, velikih praznika.

 Ikonostas je iz 1829. godine i delo je Janka Molera Mihajlovića, ikonopisca iz Negrišora (Dragačeva), čiji se rad vezuje za veliki broj hramova čiji je ktitor bio knez Miloš Obrenović.
Za istoriju ovog manastira veoma je važan period s početka XIX veka, odnosno vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka. Miloš Obrenović je rođen u ovim krajevima u selu Gornje Dobrinje u zaleđu Kablara. Gornje Dobrinje je i parohija ovog manastira pa je veoma izvesno da su kneza Miloša krstili monasi iz Nikolja. Sve u svemu, on je u njih imao veliko poverenje i oni su izvršili veliki uticaj na njega. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, kada većina viđenijih Srba, tj. vođa, napušta Srbiju i strahuje za svoju bezbednost, Miloš Obrenović je odlučio da ostane ovde, a monasima manastira Nikolje poverio je na čuvanje svoju porodicu. Tokom 1814. godine nakon Hadži -Prodanove bune, kada je turska vlast bila mučna po srpski narod usled "zuluma" i obesti janičara, pa su ljudi vrlo često u zbegovima tražili spas, a neretko je nalazili i u klisuri, u ovčarsko-kablarskim manastirima. Među njima bila je i kneginja Ljubica. Tokom jednog povlačenja na Kablaru umro je Milošev najstariji sin Petar, kada mu je bilo samo pet godina. Zanimljivo je da ga je lično Karađorđe krstio imenom svoga oca, i to je veza kako su Miloš i Karađorđe bili kumovi. Grob malog Petra Obrenovića nalazi se u porti manastora, iza zapadnog zida crkve.

Ono što je za sve vernike važno je priča o velikom boru u središtu porte, star je preko 200 godina. Po predanju ima isceliteljsku moć i veruje se da molitva pored bora ispunjava želje. Na boru se nalazi mala ikona koju treba da celivate, poželite želju, zatim tri puta obiđete oko bora uz molitvu koja je vama bliska i posebno draga, i ako ste iskreni, dobronamerni i ako zaista verujete u to, da će vam se želja i ispuniti.

Ovaj manastir je  je tokom istorije bio značajan kulutrno-prosvetni centar. Imao je školu za parohijske sveštenike, razvijenu preprisivačku delatnost, povezivane su knjige, rađeni pečati, ikone i bogosluženi predmeti izuzetne kujundžijske vrednosti. Stari ikonostas je staradao u požaru koji su ovde podmetnuli Turci pred izbijanje Prvog srpskog ustanka, krajem 1803. ili početkom 1804. godine. Tokom turske vladavine ovde su bili jedini centi pismenosti kulture u ovom delu Srbije. U Nikolju se čuvaju i vredne relikvije, deo mošti Svetog Nikole, sahranjenog u Bariju. Pred ikonostasom, u kovčežiću iz 1835. godine se nalaze mošti Svetog Oca Nikolaja Mirlikijevskog i Svetog Nikodima, ahiepiskopa pećkog, iz XIV veka. Vernici u ovom kraju smatraju da su te dve relikvije imaju isceliteljske moći i veliki broj bolesnih ljudi dolazi, celiva relikvije, moli im se za iscelenje. Tokom praznika ovde se okuplja veliki broj ljudi i daje im nade da im pomaže.