U 11.veku, u vreme carovanja Aleksija Komnina, iz likijskog grada Mira prenete su mošti Svetog Nikole u Bari. Ovaj događaj se u srpskom narodu obeležava kao preslava Svetog Nikole, a praznik se zove Letnji ili Mladi Sveti Nikola.

Godine 1087, pri grčkom caru Aleksiju Komnenu, i pri carigradskom patrijarhu Nikoli Gramatiku, bi najezda Izmailjćana na grčke pokrajine. Počevši od Hersona ovi neprijatelji krsta Hristova pokoriše hrišćanske zemlje sve do Antiohije i do Jerusalima; pritom mačem i ognjem opustošiše sve gradove i sela i crkve i manastire, a što preostade ljudi, žena i dece, to odvedoše u ropstvo.

Tada bi opustošen i grad Mire u Likijskoj pokrajini (u Maloj Aziji), u kome počivahu česne mošti svetitelja Hristovog Nikolaja. A to se dogodi po popuštenju Božjem, zbog grehova naših kojima razgnevljujemo Gospoda veoma i dugotrpeljivost Njegovu dovodimo do ogorčenja, kao što se govori o grešnicima u psalmima: Ogorčiše Višnjega (Ps. 77, 17). Jer kada ljudi koji žive bez pokajanja mnogo ožaloste i ogorče Boga, tada on ne štedi ni svetinje, niti uslišava molitve ugodnika svojih. Sa tog razloga Gospod jednom prilikom reče proroku Jeremiji: Da stane Mojsije i Samuilo preda me, ne bi se duša moja okrenula k tome narodu; oteraj ih ispred mene, i neka odlaze. I ako ti reku: kuda ćemo ići? tada im reci: ovako veli Gospod: ko je za smrt, na smrt; ko je za mač, pod mač; ko je za glad, na glad; ko za ropstvo, u ropstvo (Jerem. 15, 1-2). Pošto takim pravednim gnevom Božjim biše opustošene mnoge pokrajine grčke, među njima i Likija sa gradom Mire, Gospodu bi ugodno da se česne mošti njegovog ugodnika svetitelja Nikolaja prenesu iz opustošenog grada Mire u mnogoljudni grad Bari. A to bi sa dva razloga: prvo, da svete mošti takog svetila sveta, čija sveta duša živi u neiskazanoj svetlosti na nebu, ne bi ostale na zemlji pod poklopcem i bez poštovanja, i da ovaj nepresušni izvor čudesnih iscelenja ne bi ostao neiskorišćen od ljudi; i drugo, da i Zapad ne bi bio lišen dobročinstava Božjih, koja bivaju molitvenim zauzimanjem ovog velikog arhijereja.

To prenesenje svetih moštiju bi izvršeno na ovaj način: jednom hristoljubivom, pobožnom i pravednom prezviteru koji je živeo u gradu Bari, javi se noću sveti Nikolaj i reče mu: Idi i reci građanima, i svemu zboru crkvenom, da idu u likijski grad Mire, uzmu otuda moje mošti, prenesu ih u ovaj grad Bari, i tu polože, jer ne mogu da boravim tamo, u opustošenom mestu. Ovo tako hoće Gospod Bog moj.

Posle tog viđenja prezviter ustade, ode izjutra u crkvu i ispriča crkvenom kliru i svemu narodu kako mu se te noći javi sveti Nikolaj i šta mu reče. Oni se svi veoma obradovaše tome, i rekoše: Danas Gospod obilno izli milost svoju na nas ljude svoje i na grad naš, jer nas udostoji da primimo ugodnika njegovog, svetog Nikolaja. O oni odmah spremiše tri lađe, izabraše ugledne i bogobojažljive ljude i priključiše im nekoliko česnih sveštenih lica, da idu po svete mošti velikog svetitelja Božjeg Nikolaja. No da bi izbegli smetnje koje bi ih mogle snaći putem, ovi ljudi napuniše lađe žitom, i kao trgovci krenuše na put tobož radi trgovine. Ploveći srećno, oni doploviše najpre u Antiohiju. Tu prodadoše žito, i kao trgovci nakupovaše neke druge stvari. Ali tu saznadoše od nekih ljudi da su pre njih stigli u Antiohiju inostrani trgovci, Venecijanci, sa namerom da idu u Likiju i uzmu mošti svetog Nikolaja. Stoga oni hitno otploviše i blagopolučno stigoše u Likiju, i pristadoše u pristaništu grada Mire. Pošto se dobro raspitaše za crkvu i mošti svetoga Nikolaja, oni se naoružaše, jer se bojahu da ne naiđu na smetnje koje bi onemogućile ostvarenje njihove namere. Tamo nađoše četiri monaha i upitaše ih gde se nalaze mošti svetog Nikolaja da im se poklone. Monasi im pokazaše grobnicu u crkvi, u kojoj pod popločanim patosom ležahu celebne mošti svetitelja Hristova. Barjani onda raskopaše patos crkveni, nađoše svetiteljevu raku, i kad je otvoriše videše da je puna miomirisnog mira koje je teklo iz svetih moštiju. Oni onda pokupiše miro u svoje sudove, a svetiteljeve mošti s radošću uzeše, i sveštenici ih na rukama do lađe odnesoše i tamo česno smestiše. Sa njima pođoše i dva monaha, a dvojica ostadoše pri crkvi.

Sa tako dobrom i neiskazano skupocenom robom Barjani isploviše iz mirlikijskog pristaništa 11 aprila, i srećno stigoše u svoj grad Bari u nedelju veče 9 maja. A kada žitelji grada saznadoše da su im stigle česne mošti velikog ugodnika Božjeg, odmah sa episkopima i sveštenicima i inocima i celokupnim klirom crkvenim izađoše u susret svi: i ljudi i žene i deca, i staro i mlado, i veliko i malo, sa svećama i tamjanom, pevajući i slaveći Boga i njegovog svetog ugodnika. I tako dočekavši radosno i veoma svečano ovu neizmerno skupocenu riznicu duhovnu, položiše je u crkvi svetog Jovana Preteče kraj mora.

I odmah se stadoše zbivati mnoga čudesa od svetiteljevih moštiju. Donesene u nedelju veče, u ponedeljak izjutra već behu isceljeni od njih četrdeset i sedam bolesnika, ljudi i žena, među kojima su bili i hromi i slepi i gluvi i besomučni i razni drugi bolesnici; u utorak se isceliše dvadeset i dva bolesnika; u sredu - dvadeset i devet; a u četvrtak rano sveti Nikolaj isceli gluvonemog čoveka, koji je pet godina bio bolestan od ovog neduga. Zatim se svetitelj Hristov Nikolaj javi jednom bogougodnom crnoriscu i reče: Eto, po volji Božjoj dođoh u ovaj grad u nedelju u tri sata po podne, i već blagodaću Božjom dadoh iscelenje stojedanaestorici ljudi. - O ovom javljenju svetiteljevom ovaj crnorizac pričaše svima u slavu Božju i radi proslavljenja ugodnika Božjeg.

No i posle ovoga svaki dan se neprestano davahu od svetitelja Nikolaja čudesna iscelenja, a i sada se daju svima koji mu s verom pribegavaju. Videći gde se tako čudotvorna blagodat izliva obilno iz moštiju svetog oca Nikolaja kao iz nekog izvora, građani grada Bari sazidaše u ime njegovo veliku i prekrasnu crkvu i veoma je skupoceno ukrasiše. Zatim napraviše kivot od srebra, pa ga pozlatiše i dragim kamenjem okitiše. I treće godine po prenesenju česnih moštiju iz likijskog grada Mire oni pozvaše okolne arhiepiskope i episkope sa njihovim klirom radi prenesenja moštiju svetog Nikolaja u novu crkvu. Ovi dođoše, položiše svetiteljeve mošti u srebrni kivot, pa česno prenesoše svete mošti velikog čudotvorca Nikolaja iz crkve svetog Krstitelja u novu crkvu, podignutu u njegovo ime, i postaviše ih u oltaru, devetoga maja. Preneše oni i stari kivot svetiteljev, u kome on beše donesen iz grada Mire, postaviše ga u crkvi i metnuše u njega deo ruke od moštiju svetiteljevih. I od toga vremena bi ustanovljeno da se svake godine devetoga maja praznuje prenesenje česnih moštiju svetitelja Hristova Nikolaja, i to dvostruko prenesenje: i ono iz grada Mire u grad Bari, i ovo iz crkve svetoga Preteče u crkvu svetoga oca Nikolaja Čudotvorca.

I otada mnogi narod odlazi tamo na poklonjenje svetitelju, i celiva njegove svete mošti i kivot. Nekoliko godina posle prenesenja česnih moštiju svetiteljevih, sam se svetitelj Nikolaj javi jednome monahu u gradu Bari i naredi da se njegove mošti stave pod sveti presto u oltaru. I biše položene tamo česne mošti koje točahu iz sebe sveto miro. To se i sada može videti tamo, i to miro se daje na iscelenje od svakovrsnih bolesti.