Pri ulazu u Svetu Goru, u mestu zvanom Prosfora, bejaše manastir sa crkvom svetog Simeona Bogoprimca. Pošto je manastir bio razoren od strane gusara, to je i crkva zbog krajnje zapuštenosti bila pala. Iguman i bratija Vatopeda spomenuše tu crkvu prepodobnim inocima Simeonu i Savi; oni se oduševiše njenom obnovom, i dadoše za njeno obnovljenje mnogo zlata, koje im je obilato slao veliki župan Stefan.
Crkva bi brzo podignuta, i carstveni je inoci ukrasiše svakom lepotom, i pirg veliki sazidaše, i gradom ogradiše, pa Vatopedu predadoše. Osim toga oni u samom Vatopedu proširiše i ikonopisaše trpezariju, i isprosiše metohe od cara Aleksija, koji im s ljubavlju ispunjavaše molbe, ne samo zato što behu u srodničkim vezama, nego više zbog toga što se car divljaše njihovoj smernosti i podvižničkom stranstvovanju.
Sa vremenom pojaviše se neke važne manastirske potrebe, zbog kojih je samome igumanu vatopedskom valjalo ići u Carigrad. No pošto se on bojao da mu molba neće biti uvažena, bratija mu predložiše da umesto sebe pošalje blaženog Savu. Tako i bi. Monah Sava otputova u Carigrad[8], praćen blagoslovom svoga oca, starca Simeona.
U Carigradu on, koji je u mladosti svojoj izgledao kao anđeo, bi primljen sa velikom čašću od cara Aleksija Komnena, prijatelja[9] svog. Car se raspitivaše za zdravlje i način života njegova oca, starca Simeona, i monah Sava mu pričaše. Zadivljen, car veličaše svetoga starca što se uklonio od mnogih briga i izabrao sebi dobar udeo koji se neće uzeti od njega. A bogomudri Sava, obasut blagonaklonošću carevom, izloži caru molbe Vatopedske obitelji, zbog kojih je caru i bio poslan, i car mu ispuni sve molbe, obećavajući da će mu ispuniti i drugo što bude tražio. Tada Sava iznese i drugu molbu caru, govoreći: "Ima u Svetoj Gori jedan zapusteli manastir, zvani Hilendar, pa ako carstvo ti[10] hoće da učini dobro meni i mome ocu, onda nam daj taj manastir, a mi ćemo ga opet, kao od nas, predati Vatopedu, a to naše predavanje nazvaće se milošću tvoga carskog veličanstva". Ovu molbu mladi monah izloži bojažljivo i kao snebivajući se. Ali ga car predusrete hrabreći ga, i reče: "Maločas rekoh, sve što god hoćeš da moliš, usrdno ću dati tvojoj svetosti". I dade mu Hilendar sa svim naseljem, potvrdivši to carskim pismom, hrisovuljom, i svojim zlatnim pečatom. Bogomudrog pak Savu car obdari mnogim darovima, i s ljubavlju otpusti, a prepodobnom Simeonu, ocu njegovom, posla po njemu mnogo zlata, i carsko pismo puno pohvale što se odrekao sveta i moleći ga da se moli za njega.
Vrativši se u Vatoped, bogonosni Sava izvesti igumana i bratiju da je car ispunio njihovu molbu. Potom ode k prepodobnom ocu svom, koji od odlaska njegovog u Carigrad ne izlažaše iz kelije, već seđaše u njoj u molitvenom ćutanju. No povratak Savin svetlošću zali svu dušu njegovu i srce, i on, sa zahvalnošću podigavši prepodobne ruke svoje k Bogu, zagrli sina svog, i ljubljaše ga sa ljubavlju u suzama. Sava izruči ocu carev pozdrav, predade mu od cara pismo i zlato, i ispriča mu kako im je i Hilendar darovan carskom hrisovuljom. Za sve to prepodobni zahvali Bogu i Prečistoj Materi. Sutradan prepodobni Simeon prizva igumana i bratiju, i, pokazavši im carevu hrisovulju, priloži Vatopedu manastir Hilendar, i poslano mu od cara zlato predade igumanu i bratiji na potrebe manastiru: takvu ljubav imađahu oni prema manastiru Vatopedu, u kome su hteli i život svoj okončati u Gospodu. Zato ga i vrlo mnogo obogatiše.
No Bog, koji je u drevnosti umnožio i rasprostranio u Misiru došljaka Jakova, preko prekrasnog sina njegovog Josifa, tako i sada umnoži i rasprostrani u Svetoj Gori novi Izrailj oca Simeona, preko prekrasnog po duši sina mu Save, i zemlju njihovog dobrovoljnog stranstvovanja naseli duhovnim čedima njihovim. Jer Gospod pobudi nekog bogobojažljivog starca, te ovaj dođe blaženome Savi i reče mu: "Tvoja i tvoga oca ljubav u Gospodu prema tuđincima i ubogama i prema svetim manastirima, naročito prema Vatopedu, pohvalna je i prijatna Bogu. No blagorazumno je da pomislite i na sebe same; zato primite moj dobri savet, kao savet od čoveka koji vam želi dobra. Vama je sada sve moguće u Gospodu: vi ste vlastodršci u svojoj zemlji i srodnici ste carevi, pa će svaka molba vaša biti ispunjena. Stoga isprosite sebi zapusteli manastir, pa obnovivši ga, utvrdite ga za svoje otačastvo, neka se zove srpski manastir, da bi iz vašega naroda oni koji ljube Boga i odriču se svetskoga života, nalazili posle vas pristanište spasenja, te da i vi sami, radi mnogih spasavanih, primite od Boga veće počasti".
Blaženi Sava, rasudivši, primi ovaj savet kao da je od Boga, pokloni se starcu kao anđelu Božjem, ljubazno ga ugosti, pa otpusti. Onda odmah uđe k prepodobnom ocu svom i ispriča mu sve što mu je rekao starac. Pošto se posavetovaše verne sluge Hristove, obojica vazda goreći Duhom Svetim na veće bogoljublje, stadoše na molitvu i, podigavši ruke svoje, sa suzama zahvališe Bogu za takav savet. Najzad prepodobni Simeon reče ljubljenom sinu svom: "Veruj mi, čedo Božje, Bog je radi spasenja našeg hteo da mi kao došljaci poživimo pod zapovednicima, i da se stranstvujući ne upravljamo po svojoj volji, nego da upravljani drugima stečemo smirenje. Zato je dosada On i skrivao od nas takvu pomisao. Sada pak On nam posla starca, ili anđela Svog, i mi smo dužni brzo privesti u delo bogoposlani nam savet".
Tada blaženi Sava sa ocem svojim ode k igumanu i kaza mu svoju zamisao. A iguman, posavetovavši se sa mnogima, ne odobri ovu zamisao i ne dopusti da se privede u delo, jer je hteo da carstvene monahe zadrži u svom manastiru, pošto su im mnoga dobra dolazila od njih.
Posle toga bogomudri Sava otide u Kareju i ispriča protu o svojim namerama. Protu se to dopade, i on reče: "Dobra je vaša zamisao, pošto je po Bogu, a i mogućni ste. Dakle, koji hoćeš opusteli manastir u Svetoj Gori obnovite za svoje otačastvo, - ili Hilendar, koji vam je car već dao, ili gde volite na drugom mestu".
Sa tako utešnom vešću Sava se vrati svome ocu i saopšti mu da je molba njihova uslišena od prota. A starac, toplo uzbuđen, požele da odmah pođe i razgleda mesto za manastir. Ali iznemogao od starosti i posta, on ne beše u stanju ni na konju da sedi. Zato ga Sava položi na nosiljku između dva konja, i tako nošen razgledaše mnoga mesta, ali mu se ni jedno ne dopade sem Hilendara. I oni se vratiše u Vatoped.
Međutim iguman i bratija, osetivši šta se zbiva, govorahu među sobom: "Od ovih carstvenih došljaka mi videsmo mnoga dobra u toku mnogih godina, pa i do sada su nam oni hranioci, - zar da sada otidu od nas razgnevljeni? Ako dakle hoćemo da sačuvamo njihovo prijateljstvo, da im damo Hilendar, koji oni izmoliše od cara za nas". - I tako, prizvavši k sebi svetoga Savu, oni im dadoše Hilendar, i položiše zavet između sebe da Vatoped i Hilendar ljubavlju budu jedan manastir[11].
Hristoljubivi Simeon i hristoljubljeni Sava napisaše samodršcu Stefanu, javljajući mu da hoće da podignu manastir, "u nasleđe tebi, - pisahu mu oni, - a po tebi sinovima sinova tvojih". Tome se blagočestivi Stefan veoma obradova, pa im posla mnogo zlata i mazge, moleći ih da i u buduće traže sve što im treba, i zahvaljujući im što se brinu o spasenju duše njegove.
Bogonosni inoci, Simeon i Sava, uznesoše srdačnu molitvu Bogu i Presvetoj Majci Božjoj, prizivajući ih u pomoć delu koje preduzimaju. Uzevši blagoslov od igumana i od oca svog, hristočežnjivi Sava sakupi vrlo mnogo radnika, odvede ih u Hilendar, i za kratko vreme uradi vrlo mnogo. On zateče u Hilendaru sve zapustelo sem crkve, pa i ona beše u ruševinama. I odmah poče zidati manastir, i okolo manastira sazida grad i veliki pirg u njemu; podiže i trpezariju iz osnova; i sagradi dovoljno kelija bratiji; obnovi i crkvu, i zlatom je ispisa, i ukrasi je ikonama, zavesama i svetim sasudima. Sve to, Božjom pomoću i bogatom rukom, on svrši brzo, jer ga i prepodobni Simeon požurivaše, govoreći: "Ako me udostoji Bog da vidim manastir da se zove naš, smatraću za sreću da u njemu završim život". Plamena želja starčeva se ispuni: u šumovitoj dolini, izvijenoj na sever, opasanoj vitkim i tamnim kiparisima, a opkoljenoj vinogradima i voćnjacima, srpski Hilendar bi dovršen u junu 1199 godine, na mestu ruševina starog grčkog manastira Hilendara. Blagodareći sinovljem usrđu Savinom, blaženi starac se preseli u svoj manastir, Hilendar, čiju sabornu crkvu posvetiše Vavedenju Matere Božje u hram. Sakupiše i bratstvo, ozakoniše bogosluženje po ustavu iz Vatopeda; i postaviše igumana da se brine o crkvenim poslovima. Usto, oni izmoliše u prota zapustele kelije, maslinjake i vinograde, koji behu oko Hilendara, i oko svetog Georgija Imologite i svetog Nikolaja u Malejama. Pored toga kupiše od prota prostrano mesto u Kareji. Tu sazidaše mnoge dvospratne kelije za odmor igumanu i bratiji kada budu dolazili iz Hilendara.
I stadoše oba svetilnika Božja boraviti u Hilendaru, veli Domentijan, svu silu svoju unoseći u molitve dnevne i noćne, omrznuvši greh potpuno, istinski zavolevši Hrista toplom i čistom ljubavlju. Obojica potpuno zavoleše ovaj teskobni i mučni put, i ne brinjahu se ni o čem zemaljskom, samo jedinog Gospoda ljubeći. Imajući u zemaljskom telu silu Nebeskih Sila, izvanredno ukrašavani nedomislivim lepotama svojim i bogoljepijem neiskazanim, dostojni žitelji Evanđelja Hristova, oni silom krsta satirahu duhovne neprijatelje svoje i uvek hrljahu ka nebeskom zvanju. Upodobljavajući se bestelesnoj prirodi heruvima u neućutnim pesmama duhovnim, u suzama, u istinitom ispovedanju Hristovom, u skrušenosti srca, u čistoti, u celomudriju duševnom i telesnom, u miru i u svetinji, u prevelikoj smernosti, oni nasvagda prikovaše telo svoje strahu Božjem, i sve što je u ovom svetu smatrahu za đubre, izabravši ono što je najbolje.
I dok oni tako napredovahu ka nebesnom, prepodobni Simeon radi što boljeg potvrđenja i rasprostranjenja manastira, po drugi put posla u Carigrad "bogoumnog sina svog kir Savu" k svome prijatelju caru Aleksiju sa molbom: da car potvrdi manastir; da podari manastiru naziv carske stavropigije; i da Hilendar ne zavisi ni od prota ni od koga drugog, već od samoga cara. Prepodobni Sava bi opet s velikom ljubavlju dočekan u Carigradu od cara. Presrevši ga, car ga upita: "Da li je još živ sveti starac, otac tvoj?" Sava odgovori: "Još je živ molitvenik tvog carskog veličanstva". Car duboko uzdahnuvši reče: "Blagosloven je Bogom taj čovek, jer, primivši zemaljsko, on se trudi usrdno da dostigne i nebesko".
Blaženi Sava bi otpušten od cara da se odmori u manastiru Majke Božje Evergetide (Dobrotvorke), kojega on sa ocem svojim bi nazvan ktitorom, jer mnogo zlata dadoše na njegovo podizanje i na njegovo imovinsko osiguranje. I ovom prilikom sveti otac Sava beše im doneo mnogo zlata sa sobom.
Sutradan, posetivši cara ponova, Sava mu ispriča kako je sa ocem podigao manastir u Svetoj Gori, pa ga zamoli za carsko potvrđenje o njemu. Pomenu i zapusteli manastir carski, zvani Zig, moleći cara, da ga pridruži Hilendaru, te da bi na taj način i sam car bio uvršćen u hilendarske ktitore. Veoma obradovan time, car reče: "Pošto će i mene pominjati kada i vas u svetim službama, s blagovoljenjem ću ispuniti vašu molbu". I odmah podari Hilendaru manastir Zig, sa svima metosima i pašnjacima, a Hilendar imenova carskim manastirem, da nad njime nema vlasti ni prot niti ko drugi. I sve to car potvrdi svojom hrisovuljom, svojim carskim pismom i svojim zlatnim pečatom. Osim toga, car svojom rukom dade prepodobnom Savi žezal i zapovedi da se čuva u crkvi, da bi bratija pri postavljanju igumana držala ovaj žezal posred sebe kao znak da se iguman postavlja po carevoj volji i kao da sa žezlom prima vlast iz ruku samoga cara. Ispunivši na taj način sve želje prepodobnoga, car ga otpusti sa mnogim darovima. I radi uspomene na uzajamnu ljubav, car mu reče da svome prepodobnom ocu dostavi ovu njegovu poruku: "Sve tvoje molbe ispunih, oče sveti; - molim tvoje prepodobije, moli se za nas u tvojim svetim molitvama k Bogu".
Vrativši se iz dvorca u manastir Prečiste Bogorodice Evergetide, prepodobni Sava razdade ubogima svo zlato koje mu beše dao car da odnese ocu, jer sve očevo beše njegovo, i sve njegovo beše očevo. Štaviše, otac ne nazivaše ništa svojim, nego govoraše da je sve sinovlje, osim samo duše; pa i nju Boga radi i s Bogom beše predao njemu, jer takva beše pokornost i poslušnost prepodobnoga starca prema ljubljenom i bogodarovanom mu sinu. Starac, zamišljajući Savu ne kao čoveka nego kao anđela, stiđaše se i odbijaše kada je sin hteo da posluži njegovoj starosti kao ocu, toliko beše smirenje njegovo prema sinu. Zato i sin sinovljom ljubavlju ropski služaše svetoga starca u svakoj potrebi, i nikoga ne udostojavaše sem sebe da posluži ocu. A sveti starac, gledajući kako ga sin kao anđeo služi i dvori, oblivaše se potocima toplih suza radosne zbog njega duše k Bogu. I tako, zakriljen molitvama njegovim kao štitom, sin se sačuva od besova.
Kada u obitelji Evergetide dolažahu ništi po milostinju, k prepodobnome Savi dođe jedna blagolika i pobožna žena, pristupi mu sa strahopoštovanjem, i reče mu: "Sveti bogoljupče Božji, Bog i Njegova Bogomajka Evergetida narediše mi da ti predam ono što su mi zapovedili: U Svetoj Gori, u oblasti tvoga manastira, na tom i tom mestu, nalaze se dva skrovišta zlata; potraži ih i naći ćeš ih, pa ih uzmi i uradi sve što je potrebno radi Boga". Prepodobni se začudi ovome obaveštenju, i otpusti kući tu česnu ženu.
Oprostivši se sa monasima manastira Presvete Evergetide, i još sa carem i patrijarhom, prepodobni Sava krenu natrag na put u Svetu Goru. Stigavši u Svetu Goru, on zateče prepodobnog oca svog gde u svemu dobro prebiva u Bogu, pade k nogama njegovim, zagrli ga, i ispriča mu o prijemu kod cara, i kako je car Gospoda radi ispunio sve njihove molbe i dao im carsku gramatu, hrisovulju. Tom hrisovuljom od juna meseca 1198. godine, car Aleksije III "udostojio je potpune slobode manastir Hilendar i manastire na mestu Milejama, pa ih stavlja pod vlast i upravu više pomenutih monaha, gospodina Simeona, bivšeg velikog župana, i njegovog sina, gospodina Save, i daruje ovima dopuštenje da ih ukrase kako god hoće, i da ih vaspostave u manastir koji će služiti kao sklonište ljudima iz srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, i to u manastir nikom nepodložan, niti samom protu Gore Atonske, niti igumanu manastira Vatopeda, nego samostalan svojevlastan i samoupravan, kao god što se sami sobom upravljaju manastir Iverski i Amalfitanski, što postoje na toj Gori".
Prepodobni Simeon se svemu tome veoma obradova, a "najviše se obradova svome bogonosnom drugu". Onda se obojica prepodobni dogovoriše, te svoj manastir predadoše pod vlast blagočestivom samodršcu srpskom Stefanu, zetu grčkoga cara Aleksija, i da se stara o njemu kao o svome otačastvu. Hristoljubivi Stefan se tome veoma obradova, pa pokloni Hilendaru mnoga imanja[12], pokretna i nepokretna, te je manastir Hilendar od toga vremena postao stvarno srpski.
