Od zografske arsane za manje od sata hoda stiže se u Dohijar, – Δοχειαρίου (Sabor svetog Arhangela Mihaila 8/21. novembar) - prvi manastir na jugozapadnoj obali Atosa, idući u monašku državicu iz Uranupolisa (Zograf i Konstamonit su u brdima, nevidljivi s mora). Podignut je na uskoj terasi, nedaleko od obale, a arhitektonskim kompleksom dominira visoka kula. Dohijar je, prema predanju, osnovao sveti Jeftimije, učenik Atanasija Atonskog, i bratstvenik Velike lavre, u kojoj je bio opštepoznat kao podrumar (dohijar). Otuda i ime manastiru, Dohijariu znači Podrumarev.
Vasilije Grigorovič Barski kaže da je ime dobio od reči „doheon" koja označava i neku posudu i prijatno boravište i manastirsku ostavu (poklad na starom srpskom). Već u dokumentima iz 1030. godine i u Monomahovom tipiku Dohijar je poznat pod sadašnjim imenom. Njegovi prvi veliki dobrotvori su bili carevi Mihailo VII Duka sa majkom Evdokijom (1071-1078) i Nićifor Votanijat (1078-1081), za čije je vladavine okončana izgradnja manastira. Usponu manastira je umnogome doprineo iguman Neofit, u svetovnom životu plemić i prijatelj cara Votanijata. Tokom razdoblja krize u XIV veku oslonac su mu bili Jovan V Paleolog i srpski car Dušan.
Katolikon
Posle dva veka procvata, u kojima je Dohijar imao bogate posede, nastupilo je vreme gusarskih pljački i razaranja od kojih nije uspeo da se oporavi, petnaesti i prva polovina XVI veka je vreme opadanja, sve dok se nije pojavio sveštenik iz Jedrena po imenu Georgije. On je posle isceljenja svoju sudbinu potpuno vezao za Dohijar, zainteresovao za manastir ugrovlaškog mitropolita Teofana i vojvodu Aleksandra IV Lepešnuanua sa ženom Roksandrom i uz njihovu pomoć iz temelja podigao saborni hram 1568. Roksandra je uspela da od Turaka otkupi izvesne posede i vrati ih manastiru. U vreme rata za oslobođenje od turske uprave, 1821, Dohijar je kao i svi drugi manastiri pretrpeo ogromne materijalne i ljudske gubitke.
Dohijar slavi pomen Svetih arhangela Mihaila i Gavrila (u kalendaru SPC Sabor svetog arhangela Mihaila, 8/21. novembra), svojih zaštitnika. Priča kaže da je čobanin po imenu Vasilije našao blago na manastirskom metohu u Paleohori, na poluostrvu Sitonija. Dok je blago dopremao u manastir, njegovi saputnici reše da ga opljačkaju i bace u more. Njihov naum su sprečili arhanđeli, spasili mladića i preneli u manastir. Poučeni tim čudom, kaluđeri odluče da glavnu crkvu posvete svetim Arhanđelima, a Vasilije se zamonašio pod imenom Varnava i kasnije na igumanskom prestolu nasledio Neofita. Barski je zabeležio drugačiju varijantu iste legende. Kiril Dohijarski u svom Proskinitaru iz 1843. smatra da je manastir najpre bio posvećen svetom Nikoli. Kao i drugi atonski katolikoni i dohijarski ima dva narteksa, ali se od njih razlikuje izuzetnom visinom i neobično dugom unutrašnjom pripratom,po visini je prvi na Atosu. Središnja kupola počinja od krova, na mestu koje je 15 metara nad zemljom. Hristu smatra da je ova neobičnost „možda posledica uticaja vlaških crkava toga vremena", ali i potrebe da se obezbedi dovoljno svetlosti za unutrašnjost hrama, podignutog u veoma stešnjenoj porti.
Iz tog vremena je i zidno slikarstvo, sa svim karakteristikama kritske škole, veruje se da je freske radio i sam Zorzes, koji je nešto ranije, 1547, oslikao katolikon u Dionisijatu, ili neki njegov učenik. U svakom slučaju, sledio je uputstva iz već pomenutog priručnika Dionisija iz Furne. U dohijarskom sabornom hramu nalazi se najpotpunije sačuvani ikonografski ciklus na čitavoj Svetoj Gori. Među velikim kompozicijama najlepše su Loza Jesejeva u unutrašnjoj priprati, Drugi Hristov dolazak u spoljnoj i Pantokrator (Svedržitelj) u središnjem kubetu. Na desnoj strani unutrašnje priprate naslikan je portret vojvode Aleksandra Lapušneanua, sa ženom Roksandrom i sinovima Konstantinom, Bogdanom i Petrom, u rasporedu koji podseća na fresku iz manastira Slatine u Moldaviji. Ikonostas u duborezu, izuzetne umetničke vrednosti, nastao je 1783. U donji deo spoljašnjeg zida, pod prozorima pevnica, ugrađen je antički reljef sa prizorom apoteoze Aleksandra Velikog u kočijama koga grifoni penju na nebo.
Od šest paraklisa, uglavnom živopisanih, najvažniji je onaj posvećen Bogorodici Skoroposlušnici ili Brzoj pomoćnici (Gorgoepikoos), desno od trpezarije, u kome se nalazi istoimena čudotvorna ikona. Ikona se prvobitno nalazila na spoljnoj strani zida, pred ulazom u trpezariju. Ne samo da je ikona tvorila čuda u manastiru, nego je i njena replika u Rusiji, preneta 14. novembra 1887, takođe postala čudotvorica (v. Četvrta kazivanja, 63-64). Fijala je takođe posvećena arhanđelima Mihailu i Gavrilu, a njen svod je oslikan prizorima čuda s pastirom Vasilijem, koji je našao blago, i pljačkaša koji su pokušali da ga udave u moru. Novu trpezariju je sagradio ohridski arhiepiskop Prohor, Srbin, a oslikana je 1700.
Biblioteka je smeštena u manastirskom pirgu, Hristu veli da ima 395 katalogizovanih rukopisnih knjiga (45 na pergamentu), i veći broj onih koje nisu naučno obrađene, arheolog Kadas navodi brojku od 441 kodeksa od kojih 62 na pergamentu. Kadasov podatak prihvata i poznati austrijski fotograf Gerhard Trumler u svojoj izvrsnoj fotomonografiji Athos: Heiliger Berg - Berg der Heiligen (ADAM Editions, Athens, 1999). Među njima najvredniji je minej iz XII veka (kodeks br. 5), iluminisan zaglavljima i inicijalima, kao i divnim prizorima iz Žitija svetih.
Među svetinjama manastira Dohijara izdvaja se čudotvorna freska Majke Božje zvana Gorgoepikos - "Brzopomoćnica". U vezi sa njom postoji predanje prema kome je Bogorodica naredila manastirskom monahu Nilu da ne prolazi kraj nje sa upaljenom buktinjom. Pošto se monah nije obazirao na ovo upozorenje, iznenada je oslepeo. Manastirska bratija svojim molbama Presvetoj uspe da neposlušnom monahu Nilu povrati vid. Od tog vremena jedan od monaha se posebno stara o ovoj ikoni uvek okićenoj mnoštvom zavetnih darova.
