U crkvi se drugi dan Božića posvećuje Bogorodici, u zahvalnost što je rodila Boga i Spasitelja, a uz to se čini i pomen za još dvadesetak svetaca i čudesnih zbitija. U narodu je, međutim, ovaj dan poznat kao Božji dan i uglavnom se provodi svečano kao i sam Božić. U Leskovačkoj Moravi se ovaj dan zove srednji dan, jer Božić traje tri dana, a ovo je po redu drugi božićni dan.

O Badnjem danu je svaka porodica na okupu, o Božiću svaku porodicu posećuje polažajnik, koja mu kao donosiocu sreće ukazuje punu pažnju, a na Božji dan već nastaje združivanje ljudi u naselju, opštijim međusobnim posećivanjem ili okupljanjem radi zabave i veselja.

Po svoj Šumadiji je ovoga dna bio običaj da se mladež okupi u naselju, u porti ili na raskršćima, gde se igra u kolu. A pravljeno je i "vito", na kojem se vitlalo - okretalo ukrug. U vojvođanskim mestima su se mladići nadmetali na konjima, a posebno je bilo rašireno tzv. vijanje Božića, kako je nazivana galopska trka seoskim ulicama na uparađenim i okićenim konjima, pri čemu su jahači "vijali" Božić (što znači: prate ili ispraćaju). Negde se to nazivalo vijanje kiselice (jela koje je dojadilo za vreme posta), da je odaganaju što dalje od sebe. Osobito je bilo vedro praćenje Božića. Praćenje je započinjano prethodne večeri a završavalo sutradan uz pratnju harmonikaša i posetama rođačkim kućama, naročito ako u njima ima devojaka.

U Crnoj Gori, kao i južnom Banatu, drugog dana Božića, tj. na Božji dan, običaj je da neveste odlaze u svoj rod, gde, uz razmenu poklona, ostanu nekoliko dana. U selima oko Vlasine je domaćin - za ovu priliku obavezno nag - čistio kuću, pa kad pomete i "isprati buve", oglašavao se pucnjem iz puške.

Jedan od najlepših božićnih običaja je mir-boženje, s težnjom da se održi mir, spreči omraza i prekine zavada među ljudima, pa su se pri susretu ljudi pozdravljali sa: Mir božji, Hristos se rodi! i pri tom se rukovali i ljubili.

Autor: Mile Nedeljković